Zdravlje je novi sinonim za nacionalnu bezbednost: Većinu birača će posle korone zanimati bolnice, a ne naoružanje

Pišu Krsto Perović, stručnjak za međunarodne odnose i bezbednost, i Tamara Bullock, globalni ekspert za strateške komunikacije

0
Profimedia

Do sada su eksperti najvećih svetskih sila pravili strategije nacionalne bezbednosti po príncipu – odbrana, diplomatija i razvoj (3Ds – defense, diplomacy and development) i smatralo se da budžetska sredstva klasifikovana i odmerena baš tim redosledom završavaju posao. Isto tako pre samo nekoliko meseci građanima širom planete zvučalo bi neverovatno da im se njihovi lideri obrate smrknutih lica i vidno napetih nerava saopštavajući im da se njihove države nalaze u ratu, a upravo to se dešavalo od Vašingtona do Pariza tokom marta 2020. Da će u jednoj Italiji prestati da se na ulici ispija espresso, u Španiji pije sangrija po restoranima ili da će avioni u komercijalnom vazduhoplovstvu leteti prazni kako bi održavali slotove jer su oni zbog kojih putnički saobraćaj postoji ili u kućama ili po bolnicama.

Ipak, iako je „objavljen rat” nije bilo lansiranja nuklearnih bojevih glava niti velikih pokreta trupa, pa čak ni terorističkih napada, već se neprijatelj ukazao u vidu virusa koji je kako se pretpostavlja potekao sa udaljene pijace životinja u gradu za koji većina stanovnika planete do tada uglavnom nije ni čula. Otkuda onda pojava ovako militarizovanog diskursa koji je zatekao i zaplašio desetine i stotine miliona ljudi širom planete?

Odgovor je jednostavan – pandemija Kovida 19 – kako je zvanično nazvan novi virus od strane Svetske zdravstvene organizacije, predstavlja najozbijniju nekonvencionalnu pretnju i test izdržljivosti za nacionalne sisteme bezbednosti savremenih država, ne štedeći ni najmoćnije i najbogatije među njima. Koronavirus je iznenada postao, kako je to zapazio jedan nemački ekspert za spoljnu politiku, „privremena globalna supersila”.

Neki će u polušali reći da je nekim svetskim liderima i preoteo popularnost u medijima. Čak i neosporni planetarni vojni hegemon (vojni budžet više od tri puta veći od drugoplasiranog kineskog) i dominantna ekonomska globalna sila (i dalje značajno superiornija u odnosu na Kinu), Sjedinjene Američke Države, izgledala je u susretu sa nevidljivim i nepoznatim virusom kao ogromni i moćni slon u susretu sa malenim mišom, zaplašen, nemoćan i zbunjen. Od 2010. godine SAD su trošile u proseku oko 180 milijardi dolara godišnje ya borbu protiv terorizma u poređenju sa minimalnih dve milijarde dolara koje su godišnje bile alocirane za borbu protiv pandemijskih infekcija, kako postojećih tako i onih u nastajanju.

Jasno je da sve ovo što se događa sa Kovid 19 uključujući i potpuni zdravstveni kolaps države i grada Njujork nije samo do količine para već uređenja sistema, njegove dostupnosti širokim narodnim masama i pripremljenosti za stanja zdravstvene katastrofe. Svo najsavremenije naoružanje, nacionalni strategijski dokumenti o bezbednosti, ogromni ekonomski i finansijski kapaciteti jednostavno nisu adekvatno oruđe za pružanje efikasnog i pravovremenog odgovora na novonastalu iznenadnu pretnju.

Znalo se oduvek da postoji opasnost od masovnih zaraza, pa i sami dokumenti o nacionalnoj bezbednosti su ih gotovo bez izuzetka svrstavali na listu prioritetnih opasnosti, ali to nije bilo praćeno izgradnjom i jačanjem nacionalnih kapaciteta da se za navedene izazove valjano pripremi. Kada se takav nehajan odnos prema problemu upari sa neoliberalnom ekonomskom mantrom koja minimizira ulogu države u obezbeđivanju socijalnih usluga – što nužno povlači i smanjena izdvajanja za opšti nacionalni zdravstveni sistem, rezultat je neumitno poražavajući.

Uostalom, na proizvodnji i prodaji oružja se mnogo bolje zarađuje nego na zaštitnim maskama ili respiratorima, da ne govorimo o slaboj isplativosti skupih naučnih istraživanja za pronalaženje vakcina protiv virusa. Ali nisu samo neoliberalizmom zarobljeni Amerikanci omanuli ovog puta. Slična nespremnost, konfuzija i panično regovanje primećeni su i u drugim državama, gotovo niko nije bio spreman da se organizovano i pribrano suoči sa izazovima pandemije. U Kini, koja sada u okviru onoga što je već prozvano „maska diplomatijom” slavodobitno deli medicinsku pomoć i prima zahvalnice širom sveta, zapravo se nalazi inicijalni razlog za nastanak pandemije.

Na samom početku u kineskom Vuhanu nad javnim interesom zaštite zdravlja prevladao je instikt jednopartijskog Leviatana za samoodržanjem putem prikrivanja informacija o pojavi novog virusa bez obzira na negativne lekcije naučene sa SARS-om pre svega 15-ak godina. U nedostatku dobro razvijenog sistemima zdravstva i delovanja u vanrednim situacijama spas je pronađen u zakasnelom i samo u strogo centralizovano-autoritarnim državama mogućem hermetičkom zatvaranju čitavih višemilionskih gradova i regiona. Kada je virus stigao do starog kontinenta, Evropska unija je delovala toliko nemoćno, razjedinjeno i neorganizovano da je teško bilo poverovati da su u pitanju iste one države koje decenijama dele jedinstveno tržište od skoro pola milijarde ljudi, a mnoge od njih i zajedničku kontrolu granica i jedinstvenu valutu.

Pod pritiskom pandemije, evropski zdravstveni sistemi su dovedeni do granice pucanja (sa retkim izuzecima poput Nemačke), granice zatvorene, zaštitna oprema i respiratori sakrivani i otimani od suseda. U trenu je nestala čuvena „evropska solidarnost” koja ne predstavlja samo duh evropskog integracionog procesa već i konkretnu ugovornu obavezu članica Unije. Pod naletom kritika neke od članica preduzimaju taktičke korake kako bi pomogle najugroženijima, ali i odgovorile na humanitarno diplomatsku ofanzivu Kine. Na žalost po sistemu “dan kasnije i dolar premalo” što bi rekli Amerikanci.

Postavlja se pitanje kako će svet izgledati nakon ove korona-traume, odnosno kako će nacionalni bezbednosni sistemi i države u celini regaovati na sve što su proživeli u burnim mesecima borbe sa virusom? Jedna mogućnost, za koju značajan broj stručnjaka smatra da je najverovatnija, je da se ojača trend anti-globalizacije, koji će se manifestovati u stvaranju autarhičnih nacionalnih tvrđava, okrenutih ka sebi i soptsvenim interesima i potrebama.

Nacionalna bezbednost u takvim okolnostima podrazumeva maksimalan stepen samodovoljnosti i minimalno oslanjanje na druge države. To između ostalog podrazumeva i jačanje domaćih istraživačkih i razvojnih medicinskih kapaciteta, kao i industrija lekova bez velike zavisnosti od uvoza. Takav razvoj događaja bi vodio daljem rastakanju liberalnog međunarodnog poretka zasnovanog na otvorenosti, slobodnoj trgovini, institucionalnoj saradnji i dogovorenim pravilima sa neminovnim slabljenjem zajedničkih koordinisanih napora da se rešavaju ključni izazovi današnjice, posebno problem globalnog zagrevanja.

U takvom svetu bi verovatno Sjedinjene Države snažnijom izalocionističkom politikom definitivno dekonstruisale Pax Americana, Evropska unija bi klizila ka irelevantnosti uz povremne burne „exite” dok bi Kina ojačala svoju vojnu i političku agilnost u regionu uz nastavak konfrontacije sa Vašingtonom, ostajući, dok bude imala jasnih benefita, u interesnom parnerstvu sa Moskvom.

Druga je mogućnost, koja se trenutno čini gotovo utopijskom, da traumatična iskustva borbe sa pandemijom posle kraćeg perioda oporavka od šoka i autorefleksije podstaknu političke i intelektualne elite kako na sprovođenje odvažnih nacionalnih reformi u pravcu napuštanja neoliberalne paradigme funkcionisanja ekonomije i društva u cilju izgradnje socijalno odgovornijih i ravnopravnijih društava.

Za očekivati je da će većinu birača mnogo više zanimati recimo kako će izgledati njihovi paketi zdravstvenog osiguranja, koliko novih bolnica će biti napravljeno i lekara i medicinskog osoblja uposleno nego recimo koliko će najmodernijeg naoružanja biti nabavljeno. Međutim, da bi se ispunili zahtevi građana za promenama političarima će biti nasušno potrebna stabilizacija privrede i brzo snaženje ekonomskih parametara što se može ostvariti najefikasnije intenziviranjem međunarodnih trgovinskih i ekonomskih odnosa. Stoga iste te elite moraju pokrenuti proces transformacije globalnog međunarodnog poretka, ali ne putem njegove demontaže i povratka na odmeravanje snaga interesno-bezbednosnih sfera i blokova, već snaženjem institucionalnih i sporazumno definisanih mehanizama saradnje koji bi umanjili nivo neizvesnosti i nacionalnog oportunizma – koji su upravo karakterisali međudržavne odnose u vreme pandemije koronavirusa.

Da bi se realizovala ovakva vizija transformisane kooperativne međunarodne zajednice i odbacili primamljivi nacionalistički i populistički pozivi za samodovoljnost i izolaciju mora se razumeti da je današnja globalna ekonomska, tehnološka, politička i svaka druga međupovezanost i međuzavisnost dostigla takve razmere da je nemoguće jednostavno je ignorisati ili uništiti. Povlačenje u nacionalne zabrane, samoisključivanje iz globalnog kompleksno umreženog društva dovelo bi do snaženja negativnih ekonomsko-društvenih i posledično političkih trendova koji bi dodatno ugrozili funkcionalnost državnih poredaka već značajno oslabljenih posledicama primene neoliberalnog modela razvoja i stihijskog odgovora na pandemiju koranavirusa.

Ono što je sigurno da će se u borbi za goli opstanak neki od najvećih globalnih korisnika odbrambenih budžeta kao što su Airbus ili Dassault stavljati svoju proizvodnju, letelice i znanje na raspolaganje vlastima u borbi protiv pandemije svesni da će usled globalne recesije koja je već počela i ne nazire joj se kraj, morati da transformišu svoje poslovanje iz korena, zaustave neke od dosadašnjih procesa i ukinu neke od proizvoda koji su sačinjavali suštinu nacionalne bezbednosti i fokusiraju bar deo poslovne strategije sa letenja ili borbenih dejstava na disanje i dostavu najnužnijih medicinskih proizvoda i opreme.