Zbog čega neke zemlje imaju kulturu nošenja maski a druge ne: Iskustvo i izopštavanje, a možda i SZO nije u pravu

0
Profimedia

Izađite ovih dana bez maske u Hongkongu, Seulu ili Tokiju, i videćete poglede neodobravanja. Od izbijanja epidemije koronavirusa neke zemlje su se u potpunosti pridržavali pravila o zaštitnim maskama, a svako ko je bio bez njih, rizikovao je da bude kažnjen. A u drugim zemljama, pretežno onim na zapadu, i dalje je prihvatljivo da šetate bez maske, piše BBC.

Zbog čega neke zemlje prihvataju maske, dok druge izbegavaju da ih nose i hoće li se to promeniti s pogoršavanjem stanja?

Od početka epidemije, zvanični saveti Svetske zdravstvene organizacije bili su jasni. Samo dve vrste ljudi treba da nose maske: oni bolesni i oni koji imaju simptome, kao i oni koji neguju ljude za koje se sumnja da su oboleli od koronavirusa.

Niko drugi ne treba da nosi masku i ima nekoliko razloga za to.

Jedan je taj da se maska ne smatra pouzdanom zaštitom, s obzirom na to da trenutna istraživanja pokazuju da se virus širi kapljicama i dodirom kontaminiranih površina. Tako da može da vas zaštiti ali samo u određenim situacijama kao kada ste u zatvorenom prostoru blizu onih koji su zaraženi i mogu da kijaju i kašlju blizu vas. Zbog toga eksperti kažu da je često pranje ruku sapunom i vodom mnogo efikasnije.

Skidanje maske zahteva posebnu pažnju da biste izbegli kontaminaciju ruku, a takođe može da izazove i lažni osećaj sigurnosti.

Pa ipak, u nekim delovima Azije svi sada po pravilu nose masku – to se sada smatra sigurnijim i obzirnim. U kontinentalnoj Kini, Hongkongu, Japanu, Tajlandu i Tajvanu, široka je pretpostavka da svako može da bude nosilac virusa, čak i zdravi ljudi. Tako da je u duhu solidarnosti da morate da zaštitite druge od sebe.

Vlasti nekih od ovih zemalja traže da svi nose maske, a u nekim delovima Kine možete čak da budete uhapšeni i kažnjeni zbog nenošenja maske.

U međuvremenu, u Indoneziji i na Filipinima, gde postoje sumnje da postoji mnogo neprijavljenih slučajeva zaraze, većina stanovnika velikih gradova počela je da nosi maske kako bi se zaštitila od drugih. U Istočnoj Aziji, mnogi su navikli da nose maske kada su bolesni ili kada je sezona gripa, jer se smatra nepristojnim da otvoreno kijate ili kašljete. Godine 2003. kada je bila epidemija SARS, a koja je pogodila nekoliko zemalja u tom regionu, takođe je pokazala važnost nošenja maski, posebno u Hongkongu, gde je mnogo ljudi umrlo od posledica virusa.

Dakle, jedna ključna razlika između ovih društava i onih zapadnih je da su oni na istoku ranije iskusili zarazu i sećanje na posledice su bolne i još sveže.

U Jugoistočnoj Aziji, posebno u gusto naseljenim gradovima, mnogi nose maske na ulici jer je vazduh isuviše zagađen. Ali to nije običaj svuda u Aziji – u Singapuru, vlada je pozvala javnost da ne nosi maske kako bi se obezbedile dovoljne zalihe za zdravstvene radnike, a većina ljudi se inače šeta bez maski. Postoji veliko poverenje u vlasti, pa su ljudi spremni da slušaju takve savete.

Neki tvrde da bi sveprisutno nošenje masku, kao vrlo vizuelni podsetnik na opasnost virusa, moglo da deluje kao “pomaganje u pomašanju” vama i drugima za bolje sveukupno održavanje lične higijene.

“Stavljanje maski svakoga dana pre nego što izađete je kao ritual, poput oblačenja uniforme, a u ritualnom ponašanju osećate da morate da se ponašate tako kako zahtevaju standardi te uniforme, a to je više pažnje na higijensko ponašanje poput nediranja lica, ili izbegavanje gužvi kao i socijalno distanciranje”, kaže Donald Lau, ekonomista ponašanja i profesor na Univerzitetu nauke i tehnologije

Hongkong.

Zatim, postoji ideja da se sve računa u ratu protiv virusa.

“Ne možemo reći da maske nisu efikasne, ali pretpostavljamo da imaju neki efekat jer je to zaštita koju pružamo zdravstvenim radnicima”, rekao je Benjamin Kauling, epidemiolog na Univerzitetu Hongkong.

“Ako maske za lice koristi veliki broj ljudi u gužvama, mislim da bi to moglo da ima efekta na prenošenje virusa u javnosti, i trenutno možemo da podržimo svaku malu meru kojom bismo mogli da smanjimo prenos.”

Naravno, postoje i problemi jer se zemlje kao što su Japan, Indonezija ili Tajland suočavaju s nedostatkom maski, a Južna Koreja je morala da radi na nabavci novih.

Postoji bojazan da će ljudi ponovo koristiti one već korišćene, što je nehigijenski, ili koristiti one koje su na crnom tržištu ili nositi one napravljene kod kuće, a koje bi mogle da budu lošijeg kvaliteta i zapravo beskorisne.

Ljudi koji u takvim mestima ne nose maske bivaju stigmatizovani, čak im se ne dozvoljava ulazak u prodavnice ili zgrade. U Hongkongu, neki tabloidi su objavljivali slike Zapadnjaka koji nisu nosili maske a bili su u grupi u centru noćnog života, pa su turisti i došljaci bivali kritikovani zbog toga što nisu preduzimali dovoljno predostrožnosti. Ali, diskriminacija deluje obostrano.

U zemljama u kojima nošenje maski nije pravilo, kao što je to na zapadu, oni koji nose maske bivaju izbegavani ili ponekad čak napadnuti. Nije pomoglo ni to što su mnogi od njih bili Azijati.

Ali, ona društva koja se zalažu za nošenje maski možda znaju šta rade i sve češće stručnjaci dovode u pitanje savete SZO.

Prvo, postoje neki novi dokazi da postoje više “tihih nosioca”, tj. zdravih ljudi sa virusom koji pokazuju malo ili nikakve simptome, nego što su to stručnjaci mislili.

Na kruzeru “Dajmond princes” koji je pristao u Jokohami, polovina od preko 600 pozitivnih slučajeva nije imalo simptoma.

Nedavno objavljena studija o slučajevima u Kini otkrila je da su “nedokumentovani slučajevi infekcije” ili oni s blagim simptomima ili bez simptoma, bili značajno zarazni i mogli su da budu odgovorni za oko 80 odsto slučajeva pozitivnih virusa.

Ipak, to je samo jedno istraživanje i buduća istraživanja će bez sumnje dodati nijansu celokupnoj slici. Maska za lice može da bude proizvod novije istorije, iskustva sa zarazom i kulturnom normom. Ali, kako raste razmera ove pandemije, zajedno sa dokazima i istraživanjima, naše ponašanje će se možda ponovo promeniti.

POSTAVI KOMENTAR

Unesite komentar
Unesite ime