Zašto se vanzemaljci ne pokazuju stručnjacima, nego ljudima koji gledaju u nebo samo zato što nemaju druga posla?

2
Profimedia

Ma koliko naše emocionalno biće želelo da negde u svemiru pronađe (po mogućstvu inteligentan) život, neke činjenice govore u prilog tome da će to još dugo ostati samo pusta želja.

Ovde ne govorimo o tome da li u svemiru, osim naše, ima ili nema inteligentnih civilizacija, nego kakve su naše šanse da s njima stupimo u kontakt. Najveći problem su nezamislivo velika prostranstva koja treba da se prevale da bi do takvog kontakta došlo.

Čak i ako bi bilo moguće putovati brzinom bliskoj brzini svetlosti (sudeći po Ajnštajnovoj Teoriji relativiteta, više od toga ni pod kakvim okolnostima neće biti moguće), putovanje do najbliže zvezde trajalo bi nekoliko zemaljskih decenija, a malo je verovatno da ćemo i tamo, kao i u izvesnom broju obližnjih galaksija, naći ono što tražimo.

Otkud ovakva tvrdnja?

Odgovor je jednostavan: komunikacija elektromagnetnim talasima.

Teško je zamisliti da jedna inteligentna civilizacija ne bi koristila pogodnosti koje nudi radio-komunikacija.

Ako na nekoj planeti ima inteligentnog života, onda na njoj vrvi od radio-talasa različitih frekvencija.

Zato je na Zemlji postavljeno mnogo radio-teleskopa koji istražuju ogromna svemirska prostranstva, osluškuju razne galaksije u širokim opsezima elektromagnetskog zračenja, pa ipak dosad ništa osim prirodnog kosmičkog “šuma” nije registrovano.

Ništa što bi ličilo na poruku, komunikaciju ili poziv.

Čak se periodično šalju poruke i osluškuju eventualni odgovori, ali bez ikakvog uspeha.

Postoji još jedna činjenica koja ide u prilog skepticima.

Mnogo je svedoka koji tvrde da su videli vanzemaljske letilice; logično bi bilo pretpostaviti da su to pretežno ljudi koji po prirodi svog posla drže pogled uprt u nebo, dakle profesionalni astronomi.

Ali njih među svedocima skoro da nema, čak ni astronoma-amatera!

Zašto se vanzemaljci ne pokazuju stručnjacima, nego ljudima koji gledaju u nebo samo zato što nemaju druga posla?

Možda zato što astronomi imaju dovoljno iskustva i mogu da prepoznaju i objasne pojave u kojima mi smrtnici vidimo ono što nam sugeriše mašta.

Za sve ovo, naravno, moguće je izneti i kontraargumente.

Ko može da garantuje da je Ajnštajnovo shvatanje sveta teoretski maksimum do koga jedna civilizacija može da stigne i da ne postoje prečice kojima bi se skratilo putovanje?

Zatim, zašto bismo očekivali da neko koristi radio-komunikaciju ako je upoznao i udobnije načine prenosa informacija?

I na kraju, niko od UFOloga nije tvrdio da su baš sva svedočenja o poseti vanzemaljaca tačna; neka je ispravno i 1% od svih, pa i samo jedno jedino svedočenje i – teza je dokazana!

Zašto bi onda taj svedok morao da bude baš astronom?


Uz dozvolu autora Nedeljnik.rs u formi feljtona donosi delove knjige Voje Antonića “Da li postoje stvari koje ne postoje – Vodič za kritičko razmišljanje“, objavljene 2000. godine


2 KOMENTARA

  1. Neka druga vanzemaljska civilizacija uopste ne mora da putuje brzinom vecom d svetlosti. Ona moze da postoji u drugoj dimenziji. Ona vec moze biti na Zemlji infiltrirana medju ljude. Moze postojti i neka druga civilizacija koja nije inteligentna. Ima vise mogucnosti…

Comments are closed.