Profesorka Bet Dilej svoja predavanja o pamćenju na časovima o razvoju deteta otvara tako što studente zamoli da se prisete svojih prvih uspomena. Odgovori se svode na prve povrede, prvu uznemirenost ili prvi strah. Pojedini navode neki od prvih rođendana, ili rođenje brata ili sestre…
Ipak, uprkos velikim razlikama u detaljima, ova sećanja imaju nekoliko zajedničkih stvari. Sva su autobiografska sećanja, kako navodi Dilejova, ili sećanja na značajna iskustva u životu osobe, i obično se ne odnose na period pre druge ili treće godine života. Zapravo, većina ljudi ne može da se seti događaja iz prvih nekoliko godina svog života, što je fenomen koji su istraživači opisali kao „dečja amnezija“, piše naučni portal The Conversation.
Bebe mogu formirati uspomene
Uprkos činjenici da ljudi ne mogu da se sete detalja života pre druge ili treće godine, istraživanja sugerišu da bebe mogu da formiraju sećanja, ali ne one vrste sećanja koje se odnose na priču o sebi ili nekom događaju iz tog perioda života. Štaviše, već posle nekoliko dana života, bebe mogu da se sete lica svoje majke, i da ga razlikuju od lica stranca. Nekoliko meseci kasnije, bebe mogu da pokažu da se sećaju poznatih lica tako što će se najviše smejati onima koje najčešće vide.
U stvari, postoji mnogo različitih vrsta uspomena osim onih koje su autobiografske. Postoje semantička sećanja, ili sećanja vezanih za činjenice, poput naziva za različite sorte jabuka ili glavnog grada matične države. Postoje i proceduralna sećanja, ili sećanja o tome kako izvršiti određenu radnju, kao što je otvaranje ulaznih vrata ili vožnja automobila.
Istraživanja iz osamdesetih i devedesetih godina dvadesetog veka su pokazala da bebe mogu da formiraju neke od ovih drugih vrsta uspomena i u najranijem uzrastu. Naravno, bebe ne mogu da kažu šta tačno pamte. Dakle, ključ ovih istraživanja bio je osmišljavanje zadataka koji su osetljivi na sposobnosti beba u najranijem periodu života, kako bi se procenila njihova sećanja.
U verziji istraživanja za odojčad starosti od dva do šest meseci, istraživači su stavljali bebe u krevetac sa mobilnim predmetom koji je visio iznad njihove glave. Merili su koliko beba jako i često udara predmet da bi stekla predstavu o prirodnoj sklonosti da pomera noge. Zatim su vezivali kanap oko bebine noge i vrha predmeta, tako da kad god beba udari predmet, on se pomeri. Rezultati su pokazali da bebe brzo nauče osećaj kontrole – vole da vide kako njihov pokret pokreće drugi predmet i tako udaraju više, pokazujući da su naučili da udaranje pokreće pokret.
Verzija istraživanja za bebe starosti od šest do osamnaest meseci je slična. Ali umesto da leži u krevetiću – što ova starosna grupa jednostavno neće dugo raditi – bebe su sedele u krilima svojih roditelja, sa rukama na poluzi koja će na kraju naterati voz da se kreće duž kružne pruge. U početku, poluga nije radila, a istraživači su merili koliko beba prirodno pritiska. Zatim su uključili ručice. Svaki put kada bi je beba pritisnula, voz bi se kretao. Deca su ponovo brzo učila igru i znatno više su pritiskala ručicu koja pokreće voz.
Pa, kakve ovo ima veze sa pamćenjem?
Najvažniji deo ovog istraživanja je deo u kom su autori nakon nekoliko dana obučavanja beba za jedan od ovih zadataka testirali da li posle nekoliko nedelja bebe mogu da se sećaju ovih radnji. Kada su se bebe vratile u laboratoriju, istraživači su im pokazali mobilni predmet ili voz i izmerili da li i dalje udaraju predmet ili pritiskaju polugu.
Koristeći ovu metodu, istraživači su otkrili da su bebe stare šest meseci, ako se treniraju samo jedan minut, u stanju da se sete događaja dan kasnije. Što su deca bila starija, to je sećanje duže trajalo.
Zašto ne autobiografska sećanja?
Ako bebe mogu da formiraju sećanja u prvih nekoliko meseci, zašto se ljudi ne sećaju stvari iz te najranije faze života? Još uvek nije jasno da li ljudi doživljavaju infantilnu amneziju zato što ne mogu da formiraju autobiografska sećanja ili jednostavno nemaju načina da ih povrate. Niko sa sigurnošću ne zna šta se dešava, ali naučnici imaju nekoliko mišljenja.
Jedna od pretpostavki je da autobiografska sećanja zahtevaju da osoba mora da ima osećaj sopstva, odnosno da mora da bude u stanju da razmišlja o svom ponašanju i to kako se ono odnosi na druge. Istraživači su u prošlosti testirali ovu sposobnost koristeći zadatak sa prepoznavanjem ogledala. Zadatak je izgledao tako što se najpre bebi obeleži nos karminom ili rumenilom. Zatim su straživači stavljali bebu ispred ogledala. Rezultati su pokazali da se bebe mlađe od godinu i po samo smeškaju bebi u odrazu, ne pokazujući nikakve dokaze da prepoznaju sebe ili crvenu mrlju na licu. Bebe starosti između godinu i po i dve godine su dodirivale sopstveni nos, a čak izgledale i postiđeno, što sugeriše da su povezivale crvenu tačku u ogledalu sa svojim licem.
Drugo moguće objašnjenje za infantilnu amneziju je da, budući da bebe nemaju razvijen rečnik pojmova sve do druge godine života, tako ne mogu da formiraju narative o sopstvenim iskustvima koje kasnije mogu da pojasne drugima.
Naposletku, hipokampus, deo mozga koji je u velikoj meri odgovoran za pamćenje, nije u potpunosti razvijen u periodu detinjstva.
Tagovi
