Zašto je privatnost važna?

PIŠE MILOŠ VELIMIROVIĆ, PARTNER U ADVOKATSKOJ KANCELARIJI SOG / SAMARDŽIĆ, OREŠKI & GRBOVIĆ

0

Nikome nije prijatno kada mu ukradu novčanik iz džepa. Ne samo zbog materijalnog gubitka već i zbog osećaja ugroženosti. Pravo na privatnu svojinu, u ovom konkretnom slučaju, jeste ono za koje ljudi haju i očekuju njegovu zaštitu. Ipak, postoje prava za koja ljudi ne pokazuju interesovanje. Iako im pravni sistemi stavljaju na raspolaganje mogućnosti zaštite, jednostavno ih ne interesuju. Razloge za odricanje od zaštite određenih prava možemo da objasnimo samo neznanjem. Primer tih prava jesu pravo na privatnost i pravo na zaštitu podataka o ličnosti.

Ova dva prava su se razvijala uporedo. Pravo na privatnost (u evropskom pravu poznato i kao pravo na privatni život) prvi put je uvedeno kroz Univerzalnu deklaraciju o ljudskim pravima 1948. godine, a potom i kroz Evropsku konvenciju o ljudskim pravima 1950. godine. Suština ovog prava je poštovanje privatnog i porodičnog života, doma i korespondencije. Bilo koje mešanje javnih vlasti je zabranjeno, osim kada je u skladu sa zakonom i zarad zaštite legitimnih javnih interesa. Zaštita podataka postaje aktuelna tek sa razvojem tehnologije.

U Evropi ovaj koncept počinje da se razvija tokom sedamdesetih godina prošlog veka. Primarni cilj je zaštita obrade podataka od strane javnih vlasti i velikih korporacija. U decenijama kasnije pravo na zaštitu podataka o ličnosti dobija posebno mesto u korpusu ljudskih prava.


DANAS ŽIVIMO U ERI U KOJOJ podatak o ličnosti ima najveću moguću vrednost, a koja se neretko i direktno može izraziti u novcu. Asimetrija znanja, novca i moći između vlasnika podataka o ličnosti i onih koji imaju direktnu korist od saznanja tih podataka je kolosalna. Pet najvrednijih kompanija iz oblasti tehnologije u Americi danas vredi preko pet triliona dolara (12 nula). Samo u poslednjih godinu dana vrednost ovih kompanija porasla je za dva triliona, što je ekvivalent cele nemačke berze. Poziciju države u odnosu na pojedinca je nepotrebno elaborirati.


U Srbiji je svest o značaju ove teme na izuzetno niskom nivou. I dalje je bitno veći broj ljudi koji šapuću kada pričaju telefonom nego onih koji pridaju značaja da li neko i zbog čega prikuplja podatke o njima. Kada se u društvu razgovara na ovu temu, često se može čuti samouverena izjava tipa: neka znaju šta kupujem i gde jedem, ja nemam ništa da krijem.


ČITAV JE NIZ VELIKIH PRIČA KOJE su obeležile deceniju za nama, a iz sfere su zaštite podataka o ličnosti. Najpoznatije među njima jesu Snouden i „Kembridž analitika“. One su dokaz u kojoj su meri podaci važni. Kao i da će postajati samo važniji. Snouden je detaljno objasnio tehnologiju putem koje se bezbednosno interesantne osobe istražuju i prate. Pojam koji se koristi je metadata da bi se ukazalo da je u pitanju obrada grupe, a ne pojedinačnih podataka. Kombinacija pitanja je ta koja izdvaja pojedince iz grupe i na taj način ih čini ciljem istražne radnje. „Kembridž analitika“ je klasičan primer uticaja na najvažnije političke tokove u zemlji korišćenjem ličnih podataka. Književnost tridesetih i četrdesetih godina prošlog veka je kroz Hakslijev „Vrli novi svet“ i Orvelovu „1984“ pružila viziju sveta u kome bi se ljudima upravljalo. Nije teško pretpostaviti da bi zloupotreba ličnih podataka za moguću posledicu imala sličan scenario.


DA BI SE ZAŠTITA PRIVATNOSTI I podataka shvatila na dovoljno ozbiljan način, neophodno je da se svest o ovim pravima razvija. Kultura upražnjavanja i zaštite prava koja su nam data je neizostavni element demokratije. Znaćemo da smo na pravom putu kada na pitanje o zaštiti svoje privatnosti počnemo da gledamo na jednako ozbiljan način kao i na krađu novčanika.