Zašto je Bajden toliko opasan za Trampa. I zašto je u celoj priči važan Teksas?

Nekoliko meseci pre nego što će 1836. junački poginuti u mitskoj bici kod Alama, Dejvi Kroket, taj prvi među velikim američkim narodnim herojima, traper u medveđem krznu, borio se za još jedan mandat u Kongresu. Bio je već prevejani republikanski političar, a njegov protivnik u tom trenutku bio je Adam Hantsmen, advokat i demokrata (nota bene: termini republikanac i demokrata iz 19. veka nemaju ama baš nikakve sličnosti sa ovim danas).

I, za Kroketovu samozaljubljenost još važnije, imao je drvenu nogu.

Na izborima se, kako to Amerika voli, dogodilo iznenađenje: Hantsmen je dobio mandat, a Kroket će, besan i ljut, izgovoriti rečenicu koja će odzvanjati stolećima, kojom će se stanovnici najveće savezne države kititi i koju će tumačiti kako ko poželi.

„Završio sam s politikom. Pošto ste odlučili da umesto mene izaberete čoveka sa drvenom nogom, možete svi da se nosite dođavola, a ja ću otići u Teksas.“

Država usamljene zvezde i biće poslednje putovanje Dejvija Kroketa, a njegovo „You may all go to hell and I will go to Texas“ će, sem nezvaničnog motoa južnjaka, postati i nenadani lajtmotiv predstojećih izbora i kamenčić u cipeli aktuelnog predsednika Donalda Trampa.

Nije bilo slučajno što se poslednja debata potencijalnih kandidata Demokratske partije za izbore u jesen 2020. dana odigrala baš u Hjustonu. Demokrate su bile pristojne i umivene, izgledalo je to, primetiće brojni komentatori, više kao iznošenje programa nego sučeljavanje i želja da se uništi i ponizi protivnik (kakva razlika u odnosu na debate republikanaca pre četiri godine, kada je letelo perje, topio se katran, a Donald Tramp iz večeri u veče, nošen podrškom Foks njuza, probijao rejtinge i šamarao rivale), ali poruka je bila jasna: Teksas, crveni Teksas, konstantno i bez izuzetka republikanski Teksas, postao je nenadano bojno polje, mesto na kojem se, kao nekad u Alamu pred Meksikancima, može odupreti Trampu i udariti temelj pobede nad njim.

Demokrate ovaj fenomen – uspeh na midterm izborima i odlazak brojnih republikanskih kongresmena u penziju – nazivaju „Texodus“, a indikativno je i što se među deset kandidata demokrata na „širem spisku“ nalaze čak dva sina ove države, Beto O’Rurk i Hulijan Kastro.

Upravo će Beto O’Rurk, sa svojim kenedijevskim osmehom i kampanjom koja je zamalo bila najveće iznenađenje prošlogodišnjih „izbora na pola mandata“ – nije bio daleko od pobede nad senatorom Tedom Kruzom (svega 200.000 glasova) – biti među najzaslužnijima što je Teksas od „sigurice“ postao najveća noćna mora republikanaca, mada se čini da je ova trka za njega, pa i za Kastra, došla prerano.

Da, O’Rurk bi možda mogao da u svom Teksasu pobedi The Donalda – utoliko pre što je 3,5 miliona glasača, mahom Latinoamerikanaca, apstiniralo, a mogli bi da izađu narednog novembra – ali pitanje je da li u ostalim državama, mnogo liberalnijim od raspojasanog Teksasa, njegov demokratski „teks-meks“ ima prođu.

Zato je tu „stara škola“. Prema relevantnim istraživanjima javnog mnjenja sprovedenim u nekoliko poslednjih meseci, bivši potpredsednik i trenutni predvodnik demokratske trke Džo Bajden pobeđuje Trampa u Teksasu.

Prema nekim ispitivanjima, isto čine i još neki kandidati, pre svih Berni Sanders, no za razliku od srpskog poimanja istraživanja, u kojima se i uzorak i procenat pogađanja mahom kriju, specijalizovani sajtovi poput FiveThirtyEight i RealClearPolitics jasno označavaju pouzdanost istraživačkih kuća, ocenama od A do F.

Ako se pouzdamo samo u one koje imaju ocene A i B, poput Emerson koledža, YouGova i Univerziteta Kinipek, samo Sanders i Bajden mogu, makar u ovom trenutku, da računaju na otimanje Teksasa, koji je glasao republikance na svim predsedničkim izborima od 1976. naovamo. Pre tri godine, Tramp je odneo 36 elektorskih glasova sa 52,23 odsto, dok je Hilari Klinton imala 43,24 odsto.

I pored mlataranja (zasad imaginarnim) revolverima, Teksašani, za koje bi se reklo da vole oružje, nisu baš ludi za Trampom. Niti je Teksas, ili makar to nije poodavno, onaj Teksas iz vestern filmova ili uvreženih stereotipa: prva i poslednja stanica „Biblijskog pojasa“, dom i utočište pobožnih konzervativaca koji mlate pištoljima i dave se u stejkovima, dok u pozadini, ispod gigantskih američkih zastava, ćarlija kantri muzika.

Teksas je, kao i ostatak Amerike, postao mnogo nijansiraniji, od urbanih i užurbanih gradskih jezgra koje nazivaju i „FM“ i čije se životne vrednosti ne razlikuju mnogo od onih na koje biste nabasali u Kaliforniji, do „AM“ Teksasa, onog uspavanog, iz predgrađa i ruralnih predela, onog koji bi se, u nedostatku boljeg izraza, mogao nazvati „Tramplendom“.

Od 2010, kako je ovih dana, u odjecima debate demokrata, pisao Gardijan, Teksas je dobio 3,5 miliona novih stanovnika. Poslovi i pristojne cene privukli su mlade radnike sa završenim fakultetima u Hjuston, Dalas, Ostin i San Antonio. Mnogi od njih su liberalni – ili makar liberalniji od starosedelaca – i spremniji da izađu na izbore nego ikada ranije. Ne treba zaboraviti ni latino glasače; demokrate su napokon shvatile da nije dovoljno – kao što je umnogome radila Hilari Klinton – udvarati se Hispanoamerikancima tako što ćete izverglati nekoliko loše izgovorenih rečenica na španskom, već zaista razumeti njihove probleme i dileme, posebno u pograničnim predelima. A Latinosa će već do 2022. u državi Teksas biti više nego belaca. Tu je i nepopularnost koju (valjda!) Donald Tramp uživa kod žena…

Možda baš u toj želji da se nešto promeni, ali da to bude polako i da se vrati kakva-takva sigurnost, leži i razlog što je baš Džo Bajden favorit i protiv Trampa i među ostalim kandidatima demokrata.

Upravo je ispitivanje Univerziteta Kinipek – ono koje ima ocenu A – potvrdilo suverenu Bajdenovu prednost u odnosu na prve pratioce, Sandersa i Elizabet Voren.

Piter Braun, koji je na Kinipeku vodio istraživanje, kaže da preovlađuje razum Teksašana.

„Ovde je na snazi stereotip: senatorka Elizabet Voren osvojila je srca demokrata… ali Bajden je kandidat njihovih glava.“ Prevedeno, to znači da su Teksašani shvatili da Vorenova možda ima najbolje ideje, ali da Bajden ima najviše šansi da pobedi Trampa. A to je, u ovoj klimi, jedino što je važno.

Čini se, takođe, da su Bajdenovi demokratski rivali na dosadašnjim debatama propustili priliku da pokažu zašto bi oni trebalo da se usele u Belu kuću, tamo gde on zna svaki kutak. Jedini koji je pokazao nešto više strasti bio je upravo Teksašanin Hulijan Kastro, koji je dva puta u Hjustonu udario Bajdena tamo gde je najtanji: u krštenicu. Jednom je sarkastično primetio „ovo je baš mnogo“ kada je Bajden počeo da priča o obrazovanju a završio u Venecueli, a pre toga je izravno kazao Bajdenu da je zaboravio šta je rekao pre samo dva minuta.

Bajdenovo vođstvo nije nedostižno, ali nikog ne nervira više nego predsednika Trampa, koji se plaši Teksasa – bio bi to udarac za imidž i verovatno nenadoknadiv gubitak u elektorskom koledžu – i, uprkos svoj svojoj ironiji, najviše zazire od čoveka kojeg naziva „Sleepy Joe“.

A o svemu što će doći bi, možda i najbolje, sem Dejvija Kroketa, mogao da kaže nobelovac Džon Stajnbek:

„Teksas je stanje uma. Teksas je opsesija. Iznad svega, Teksas je nacija, u svakom značenju te reči.“