Dvadeset osmi maj 1974. godine: Grupa naoružanih muškaraca upada mi u stan. Preturaju mi po fiokama i ormarima – ali ne znam šta traže, ja sam samo pisac rok pesama. Jedan od njih, malo uviđavniji, pita me da pođem sa njima kako bismo „samo razjasnili neke stvari“. Komšija je sve to video i obavestio moju porodicu koja je odmah počela da paniči. Svi su znali kroz šta Brazil prolazi u to vreme iako se o tome nije govorilo u štampi.
Odvode me u Odeljenje za politički i društveni poredak (OPDP), evidentiraju i fotografišu. Pitam ih šta sam uradio, odgovaraju da će oni postavljati pitanja. Poručnik pita neke bezvezne stvari i pušta me. Od tog trenutka zvanično više nisam u zatvoru – dakle vlada nije više odgovorna za mene. Kada sam pošao, čovek koji me je odveo u OPDP predlaže da popijemo kafu. Zaustavlja taksi i otvara vrata. Ulazim i tražim da me odveze do kuće mojih roditelja – moram im reći šta se dogodilo.
Na putu ka roditeljima, dva automobila presreću taksi – čovek sa pištoljem u ruci izlazi iz jednog auta i izvlači me napolje. Padam na zemlju i osećam cev pištolja na vratu. Gledam u hotel pred sobom i mislim: „Ne mogu ovako mlad da umrem.“ Upadam u neku vrstu katonskog stanja: ne plašim se, ne osećam ništa. Znam za priče o nekim prijateljima koji su nestali; i ja ću nestati, a poslednja stvar koju ću videti je ovaj hotel. Čovek me podiže, naslanja me na haubu svog automobila i kaže mi da stavim kapu preko lica.
Auto se kreće nekih pola sata. Mora da biraju mesto gde će me pogubiti – ali ja i dalje ne osećam ništa, prihvatio sam svoju sudbinu. Auto se zaustavlja. Izvlače me napolje i tuku dok me guraju kroz neki prolaz. Vičem, ali niko to ne čuje jer i oni viču. „Teroristo“, kažu. „Zaslužuješ da umreš. Boriš se protiv svoje zemlje. Umrećeš polako, ali ćeš pre toga mnogo patiti.“ Paradoksalno, moj instinkt za preživljavanjem se polako budi.
Odveli su me u sobu za mučenje sa izdignutim podom. Saplićem se jer ništa ne vidim: molim ih da me ne guraju, ali me tada udaraju u leđa i padam. Govore mi da skinem odeću. Ispitivanje počinje pitanjem na koje ne znam kako da odgovorim. Traže da odam ljude za koje nikada nisam čuo. Kažu da ne želim da sarađujem, prosipaju vodu po podu i stavljaju mi nešto na stopala – ispod kape uspevam da vidim da je reč o mašini sa elektrodama koje su prikačene za moje genitalije.
Sada shvatam da će me mučiti električnim šokovima. Kažem im da to ne moraju da rade – priznaću sve što žele da priznam, potpisaću sve što žele da potpišem. Ali nisu zadovoljni. Zatim, u očajanju, počinjem da se češem, kidam delove sebe. Mučitelji mora da su se uplašili kada su me videli pokrivenog sopstvenom krvlju; ostavljaju me na miru. Govore mi da mogu da skinem kapu kada čujem da se vrata zatvaraju. Skidam je i vidim da sam u zvučno izolovanoj sobi u čijim zidovima su rupe od metaka. To objašnjava izdignuti pod.
Sledećeg dana, nova serija mučenja sa istim pitanjima. Ponavljam da ću potpisati šta god žele, priznaću šta god je potrebno, samo da mi kažu šta je to. Ignorišu moje zahteve. Nakon ne znam ni sam koliko vremena i mučenja (vreme u paklu ne meri se satima), čuje se kucanje na vratima i stavljaju mi kapu preko lica. Čovek me hvata za ruku i govori mi, osramoćen: „Nisam ja kriv.“ Odvode me u malu sobu, potpuno okrečenu u crno sa veoma jakim klima-uređajem. Gase svetla. Potpuni mrak, hladnoća i neprekidni zvuk sirene. Počinjem da ludim. Javljaju mi se vizije konja. Lupam na vrata „frižidera“ (kasnije sam saznao da tako zovu tu prostoriju), ali niko ne otvara. Padam u nesvest. Dolazim sebi i ponovo se onesvešćujem i tako iznova i iznova, a onda u jednom trenutku pomišljam: bolje da me tuku nego da ostanem ovde.
Budim se, i dalje sam u toj prostoriji. Ne znam koliko je dana ili noći prošlo. Imam utisak da sam ovde celu večnost. Par godina kasnije, sestra mi je rekla da moji roditelji nisu mogli da spavaju; majka je neprestano plakala, otac se okružio tišinom i nije govorio.
Više me ne ispituju. U samici sam. Jednog lepog dana, neko mi je bacio odeću na pod i rekao da se obučem. Obukao sam se i stavio kapu preko lica. Odveli su me do auta i ubacili u prtljažnik. Vozimo se naizgled čitavu večnost, a onda automobil staje – hoću li sada umreti? Naređuju mi da skinem kapu i izađem iz prtljažnika. Na gradskom trgu sam prepunom dece, negde u Riju, ali ne znam gde.
Odlazim do kuće svojih roditelja. Majka je ostarila, otac kaže da ne bi trebalo da izlazim više napolje. Pokušavam da dobijem svoje prijatelje, tražim svog pevača – niko se ne javlja na telefon. Sâm sam: ako sam uhapšen, sigurno sam nešto uradio, verovatno tako razmišljaju. Rizično je da vas vide sa bivšim zatvorenikom. Možda sam napustio zatvor, ali zatvor je ostao sa mnom. Spas dolazi kada mi dvoje ljudi sa kojima čak i nisam bio blizak ponude posao. Moji roditelji se nikada neće potpuno oporaviti.
Mnogo decenija kasnije, arhive ove diktature su postale dostupne javnosti i moj biograf je došao do tog materijala. Pitam zašto sam uhapšen: „Doušnik te je optužio“, kaže mi. „Želiš li da znaš ko te je prijavio?“ Ne želim. To neće promeniti prošlost.
I to su te „Godine vođstva“ koje je predsednik Žair Bolsonaro – nakon što je pred Kongresom jednog od najgnusnijih mučitelja nazvao svojim idolom – želeo da slavi krajem prošlog meseca.
Tekst originalno objavljen u Vašington postu, 29. marta,
Prevod: Dragan Matković
Tagovi
