Posle velikog uspeha sa knjigom „Još ovo ti fali za sreću“, Milan Damjanac, psihoterapeut, filozof i edukator, objavio je novu knjigu „Još ovo ti fali za ljubav“ u izdanju Nedeljnika. U podkastu Velikih priča demontirao je neke od najvećih mitova o ljubavi i šta to nismo dobro razumeli kod emocija, zaljubljenosti, braka, prevare, ljubomore i drugih ljubavnih tema. Prenosimo najzanimljivije, a ceo razgovor možete pogledati na Jutjub kanalu Velike priče.
***
Da li ljudi razumeju koliki je to problem kad nema bliskosti, nema ljubavi?
Ljudi uopšte ne vide da oni imaju problem. Oni obično misle da druga osoba ima problem. Recimo, dok sam radio partnersko savetovanje, vidiš ljude koji se oporave od strašnih izdaja i prevara i svega i svačega, ali samo ukoliko shvate da to ništa nije valjalo, momenat gde shvate da nije bilo bliskosti, nije bilo pravog razgovora. I onda shvatiš da zapravo, kao i pronalaženje ljubavi, uslovno rečeno, ona se ne pronalazi na onaj način na koji ljudi idu, otprilike sad će da nađu nekog savršenog. To tako ne funkcioniše, nego se s nekim pije kafa, pa se s nekim razgovara, pa se s nekim osetim blisko. Pa onda poželim da se čujem sa nekim. To su priče koje uspevaju. Pa onda ide neka prijateljska razmena. Ali za sve to ti moraš i vrednosno da se poklopiš. Ono što ljudima fali često je da vide da tu osobu nisu videli.
Da li se mi stvarno zaljubljujemo u tu osobu prekoputa ili u neke svoje neostvarene potrebe ili ono što ti kažeš, porodične obrasce, rane iz detinjstva?
Stvar sa tim je što je zaljubljenost uvek fantazija. Ona je uvek zaljubljivanje u sliku. U prevodu, ti transferuješ nešto iz detinjstva na neku osobu i praviš projekciju kakva je to osoba. Zaljubljenost je opasna onoliko koliko je opasna porodična priča. Neko sam ko radi u praksi. Da ne pominjemo moje kolege ili koleginice koje su radile u centrima za socijalni rad. Dođu žene, to se dešava i muškarcima, ali daleko manje, uglavnom žene sa tim pričama: „On mene tuče, ali u stvari on mene voli i ja ostajem zato što osećam da je to prava ljubav.“
Kako da pričaš sa nekim da je to čista patologija kad imaš čitavu kulturu koja ti govori da je to prava ljubav? Kulturu koja ti govori: „Pa dobro, kad neko nije ljubomoran, on te ne voli.“ Ali onda ako te neko prati, onda to više baš i nije ljubav. Ljudi zaglave u tome i uopšte ne shvataju da to može biti vrlo opasno, jer ti kad se zaljubljuješ, što je naravno jedan biološki i psihološki mehanizam gde ti prebacuješ neka iskustva iz detinjstva, međutim, ako se tebi stalno dešava da te privuku neki ljudi koji mogu ozbiljno da te ugroze, valjda je prva stvar koju ćeš da uradiš da kažeš: „Čekaj, možda nije grom iz vedra neba i možda nije da nije do mene, nego je možda baš do mene. Možda ja tu sad nešto ponavljam i nešto treba da uradim.“
Biraš nekog ko ti ne odgovara. Gubiš godine, mesece. Odigravaš i ponavljaš neki odnos koji te vuče pravo u provaliju i pustiti to uopšte nije laka stvar.
CEO TEKST PROČITAJTE U NOVOM BROJU NEDELJNIKA KOJI JE OD ČETVRTKA, 23. JULA, NA SVIM KIOSCIMA I NA NEDELJNIK.RS/SHOP
Tagovi
