Prošlo je deset godina od kada su naprednjaci došli na vlast preko sudbinskog Đurđevdana – izbora 2012. Svakakvih smo se obeležavanja i scenskih fascinacija nagledali s Vučićem za ovu deceniju, ali da je zaista uspeo da prigrli šansu koju je imao mogao je ove godine da pompezno obeleži pola veka od sloma „srpskih liberala“, kao istinski modernizator Srbije. Iako modernizacijski učinci Vučićeve vlasti nisu Potemkinova sela, naprotiv (u infrastrukturi i jačanju vojske napravljeni su najveći pomaci), radikalsko-julovska recidiviranja, voluntarizam i korupcija epskih razmera tužan su epilog zakletvi iz 2011/12.
Zaboravljeni plan Mikija Rakića, Tadićevog mastermajnda (koga je Vučić mnogo cenio) bio je – Boris predsednik države, Dragan Đilas premijer, Tomislav Nikolić predsednik Skupštine, Aleksandar Vučić gradonačelnik Beograda. Bio bi to kostur „velike koalicije“ (na bazi dvotrećinskog evropskog konsenzusa nakon rastakanja antisistemskih radikala), koja je nekad bila izglednija od „dvopartizma“ DS i SNS. I to bi bio optimalan model nakon što je inercija devedesetih pokazala da je nemoguće ostvariti (post)petooktobarski dvopartizam po demarkacionoj liniji DS – DSS. Dačićevi socijalisti su nakon oba prelomna trenutka – i 2000. i 2012. dokazali da nema „nulte tačke“ srpske istorije niti evropocentrične linearnosti srpske politike. U tim davnim kombinatorikama lukavi Dačić se uvek čuvao da ne postane potencijalni „srpski Sanader“.
Ceo tekst Zorana Panovića objavljen je u novom Nedeljniku, koji je na svim kioscima od četvrtka, 5. maja
Digitalno izdanje i pretplata na nstore.rs
Tagovi
