Za “Paso adelante” je mladima potrebna velika pomoć

Teodora Vujkov, talentovana srpska balerina, živi život kao u čuvenoj seriji "Korak napred": Bez podrške Mozzarta ne bih uspela da odem u lisabonsku školu i ostvarim snove u modernom plesu

0
Fotografije iz privatne arhive

Dete prvo dobije pohvalu. Potapšu ga po ramenu i proglase talentom, pa onda izuzetno nadarenim bićem. Potom se ispostavi da nema boljeg od njega u toj školi, opštini, gradu, u celoj državi! Uspehe niže i u inostranstvu, a u džepu je i dalje prosečni srpski džeparac. Ovo je u našoj zemlji igranka bez prestanka, a čitav ansambl mladih nada odlazi u svet na usavršavanje. Balerina Teodora Vujkov (23) rano se priključila toj trupi i otplesala je ka nekom boljem životu. Išunjala se iz Novog Sada na nožnim prstima i stigla do lisabonske scene, za koju je karta bila preskupa.

Partner u najvažnijoj plesnoj tački u karijeri bio joj je Mozzart, koji je poslao republičku pobednicu pod svetla velike pozornice. Bez pompe, onako džentlmenski, jer se podrška “omladincima” podrazumeva u ovoj kompaniji.

“Kada sam dobila neophodna sredstva za master studije, rasplakala sam se i pomislila ‘Sad se stvarno dešava’. Nisam bila najbolja u klasičnom baletu, čak su me i otpisivali, ali nikada nisam prestala da radim. Svakog dana malo više nego juče. Zahvalna sam ljudima koji su prepoznali moj trud i izveli me na pravi put, a podrška Mozzarta mi je bila od velikog značaja, da konačno krenem da živim svoj san, onaj u modernom plesu”, kaže Teodora.

Za dečje snove često mora da se zahefta račun, koji je prvo mesečni – za neke članarine, pa godišnji – za školovanje i na kraju prerasta mogućnosti ušteđevine, pod uslovom da ona uopšte postoji. Teodora je sama išla ne trbuhom za kruhom, nego celim svojim bićem ka nekoj svetlijoj budućnosti.

“Otišla sam čak do Kaira, predavala deci od 2 do 17 godina, bila sam asistent koreografa u operi. To mi je pomoglo da sagledam sebe, jer prvi put nisam ja bila učenik. Završila sam Osnovnu i Srednju baletsku školu u Novom Sadu, pa Institut za umetničku igru u Beogradu. Osvajala sam nagrade na republičkim takmičenjima, pa na međunarodnim, iako nisam bila među najboljima. To ne mora da bude presudno, ključ je stalna težnja da budeš bolji. To mi je ostalo usađeno od prvih špaga, kada su ukućani kroz šalu govorili ‘Ovo dete nema kukove’. Činilo mi se tada da sve mogu, a ni sada nije drugačije. Već posle nekoliko meseci u školi u Lisabonu, dobila sam priliku da nastupam u najvećem gradskom teatru.”

Put od “Krcka oraščića” koji je iznova bio na repertoaru u devojačkoj sobi, do života koji je sanjala gledajući špansku seriju “Un paso adelante”, nije bio lak. Ali balerine su navikle da hodaju kao da idu po trnju, provodeći sate oslonjene celom težinom na dva prsta, ili na samo jednom.

“Po povratku iz Kaira, položila sam sve ispite, uradila diplomsku predstavu, ali imala sam veliku želju da se dalje usavršavam. Išla sam na audicije, ali mi koji smo van EU kao da smo iz drugog sveta. Poslodavcu je lakše da zaposli nekog ko ima sređene papire i radnu dozvolu. Iako sve to znaš, teško je da odbijanje ne shvatiš lično. A za modernog igrača je mnogo bolje da se oproba u inostranstvu. Išla sam dalje, tražila stipendije i dobila jednu u Italiji, ali je povučena zbog epidemije. Onda se dogodila ta audicija za Lisabon.”

Program je bio predivan i – preskup, a želja daleko veća od mogućnosti.

“Za igru moraš imati osećaj, ali i za život. Duboko sam verovala da je to moj put i znala sam da ću upisati tu školu. Ima nas iz raznih zemalja, najmanje je Portugalaca. Svaki dan su nam u rasporedu časovi savremene igre, tehnike baleta, teorijski časovi anatomije, istorije umetnosti… Drže nam i jogu, kapoeiru. Svakog meseca dolaze tri koreografa sa kojima pravimo predstavu i posle praznika nas očekuje premijera u gradskom pozorištu.”

Od uspeha u Lisabonu, Teodora izdvaja i to što je prvi put u životu videla okean…

Sve devojčice prvo žele da postanu balerine. Mnoge kasnije otkriju da ne mogu na svojim prstima da iznesu breme punđe koju ceo život uredno zatežu na glavi u klasičnom baletu. Neke poput Teodore, puste kosu i plešu kroz život.

DVE GODINE U LISABONU

Mlada balerina ostaće dve godine u Lisabonu na usavršavanju.

Nadam se da tu neće biti kraj, želim da imam internacionalnu karijeru, da se pridružim nekoj trupi… Imam dobre preporuke za sad, ali idem korak po korak, prvo da završim školu. Korona je mnogo izmenila način na koji se održavaju audicije, uglavnom je sve onlajn i mislim da je mnogo teže da se procene nečije mogućnosti, jer plesač nema dodira sa grupom.

MOZZARTOVI TALENTI

I u godini kada je akcenat u društveno odgovornim akcijama bio na pomoći zdravstvu za borbu protiv koronavirusa, kompanija Mozzart nastavila je da podržava mlade talente. Pored Teodore, stručno usavršavanje nastavio je i diplomac sa Oksforda Veselin Manojlović, koji proučava matematičko modelovanje evolucije tumora i rizika za obolevanje od raka.

Pomoć je realizovana u jeku krize zbog pandemije COVID-19, jer je Mozzart ostao dosledan našem dogovoru iako je pretrpeo velike gubitke u tom periodu – istakao je student matematičke fizike.

Među darovitim akademcima kojima je Mozzart pomogao našao se i Matija Glišić, mladi genijalac iz Beograda, koji na elitnom francuskom koledžu Ecole Polytechnique studira matematiku, ekonomiju i informatiku.

PODRŠKA KULTURI I SPORTU

Regionalni lider u priređivanju igara na sreću nastavio je i da ulaže u sport i kulturu, pa je sedmogodišnjem kompozitoru Andreju Stojanoviću, koga već zovu “mali Mocart”, donirao klavir.

Karatistkinja Emilija Antanasijević, osvajač preko 80 medalja, zahvalna je Mozzartu što učestvuje u promociji mladih sportista i njihovih dostignuća, a među stipendistima ove kompanije je i violinistkinja Sofija Glavičić.