Vreme vlasti: “Mnogo je glupaka, neznalica, pokvarenjaka. Promeniti ovu državu – taj cilj je samo ludak mogao sebi da postavi…”

Premda je 1989. Slavoljubu Đukiću rekao da se “ni pod kojim okolnostima” ne bi vratio u politiku, da “slobodu svog pisaćeg stola ne bi zamenio ni za kakvu moć, pogotovo za moć koju daje vlast”, premda je u svakom intervjuu koristio priliku da kaže kako je samo pisac i samo će pisac ostati, 15. juna 1992 – petnaest dana nakon što je 30. maja 1992. usvojena Rezolucija 757 Saveta bezbednosti o uvođenju sankcija Jugoslaviji – Dobrica Ćosić je izabran za prvog predsednika nove, “žabljačke”, krnje Jugoslavije.

U oba doma Skupštine 154 poslanika su bila za njega, a 14 protiv. Došao je taksijem.

U prvom obraćanju, opet je to bio Ćosić političar, ne Ćosić pisac:
“Zalagaću se za prikupljanje i ujedinjavanje celokupne snage naroda za preporod društva. Za mir i svestranu saradnju sa svim susedima balkanskim, evropskim narodima, Amerikom i čitavom svetskom zajednicom. Za oslobađanje naše države iz izolacije i sankcija svetske zajednice… Zalažem se za vladu demokratskog jedinstva, vladu stručnih, kompetentnih, valjanih ljudi, vladu koja će biti sposobna da zaustavi inflaciju, dalji pad životnog standarda i pokrene optimalne potencijale zemlje. Verujem da će svet shvatiti istinu, da će se okrenuti pravdi i pravima i da će i srpskom narodu dati ono mesto u svetskoj zajednici koje kao narod zaslužuje.”

Novinari su zabeležili da ga je tog 16. juna u palati Federacije čekao prazan kabinet. I samo jedan savetnik, njegov prijatelj dr Svetozar Stojanović. Piše se i da ne prima predsedničku platu, da živi od prodaje svojih dela.

Stara veza iz Simine 9a radi: Mihiz ga opet u NIN-u brani od napada onih koji su smatrali da se prodao Miloševiću.

“Ne znam šta Dobrica Ćosić hoće i može. Ono u šta sam uveren, to je da su njegove namere najplemenitije. Bojim se samo da je došao kasno i da ne može da ostvari ono što želi. Ali, nijednog trenutka ne sumnjam u dobre namere Dobrice Ćosića; ubeđen sam da on nije nikakav zaštitni znak, ni pokrivač za Slobodana Miloševića… Ne samo zato što je Dobrica čovek u visokim godinama, on je čovek sa dve teške operacije i odavno čezne, posle dvadeset godina opozicije i disidentstva, da se posveti završetku svog literarnog dela. Bez obzira na to šta bude učinio, dobro ili pogrešno, Dobrica Ćosić svakako na ovu poziciju nije došao iz želje za vlašću. O tome mogu da svedočim snagom svojih ubeđenja. Ubeđen sam da su ga prijatelji, deo njegovih prijatelja, možda i njegova savest, ubedili da je dužan, uprkos tome što ne želi da pokuša nešto da spase, ako se spasiti može…“

Pa onda:
„Moji prijatelji i ja, koji smo dve i po decenije bili u opoziciji titoizmu, nismo voleli i želeli vlast… u toj intelektualnoj sferi naša uloga (se) i završava… da nije moja zemlja došla u ovako težak položaj, izuzetno težak položaj, ponekad se čini – beznadežan položaj, u toj upornosti svetske zajednice da istraje u sankcijama, kaznama, progonu Savezne Republike Jugoslavije – nove državne tvorevine ujedinjenih Srbije i Crne Gore – nikada ne bih sedeo u Brozovoj kancelariji. Nikada ne bih ušao u ovu odaju.”

Pa onda, kada je već ušao:
„Danonoćno radim. Ne znam dokle ću moći da podnesem ove napore. A mnogo je, zaista je mnogo nesposobnih i nesavesnih ljudi u ovoj državi. Mnogo je glupaka, neznalica, pokvarenjaka. Promeniti ovu državu – taj cilj je samo ludak mogao sebi da postavi…”

U Miloševićevoj igri, Milan Panić je izabran za premijera Savezne vlade. Putuje u London na konferenciju, razgovara sa lordom Ovenom, traži rehabilitaciju Milovana Đilasa, razgovara sa Franjom Tuđmanom, piše Džordžu Bušu, Jeljcinu, Miteranu, Mejdžoru. Opozicija mu zamera da ne radi ništa, nacionalisti što predlaže da Srbi iz Krajine – među njima nije njegov prijatelj Jovan Rašković, koji je preminuo 30. jula – pregovaraju sa Hrvatskom.

Nakon ubedljive pobede Miloševića na izborima u decembru 1992, izjavljuje da neće otići iz kabineta. Momir Bulatović i Milo Đukanović kažu mu da njegova ostavka otvara i pitanje opstanka Crne Gore u federaciji sa Srbijom.

Iako je krajem decembra čestitao Miloševiću pobedu, već u januaru 1993. traži od njega da podnese ostavku i formira vladu nacionalnog spasa.

U novogodišnjem NIN-u, u anketi „Ćosić posle izbora“, 66,5 odsto anketiranih smatra da će Ćosić pokušati da pomiri vlast i opoziciju. Ali napada ga njegov bliski prijatelj Kosta Čavoški: „Ćosić je najvećma odgovoran za neregularnost održanih izbora jer ih je raspisao iako je unapred znao da nisu obezbeđeni svi neophodni uslovi da ti izbori budu uistinu regularni. Opoziciju je podržao mlako i beskrvno, tako da je od toga bilo više štete nego koristi.“

I kada su se od Ćosića, na mestu predsednika SRJ, udaljili neki njegovi prijatelji – „Ljuba Tadić ne samo da mi je”, kaže Ćosić, „ostao veran drug nego mi je u političkim neizvesnostima i preteškim odlukama davao dragocene savete kako da što manje pogrešim.”

Ćosićeve dileme, kako navodi Latinka Perović, nisu male. On je politički i finansijski pomogao Radovana Karadžića u osnivanju Srpske demokratske stranke i uključen je u pripreme stvaranja Republike Srpske, te „epohalne tekovine” srpskog naroda. Još jednom je „raspolućen”. „Kao pisac Vremena smrti i Vremena zla treba da ostanem veran srpskom idealu nacionalnog i državnog ujedinjenja srpskog naroda. Ali i opstanku i slobodi srpskog naroda preko Drine i Save danas.”

Novinari u svetu opisuju ga kao balkanskog Havela u Titovoj kancelariji.

Pa ipak, Miloševićev udar nije mogao dugo da trpi. Na inicijativu Vojislava Šešelja – koliko samo ima simbolike u tome, kao i u činjenici da je protest protiv Ćosićeve smene vodio Srpski pokret obnove i Vuk i Danica Drašković, ljudi koje je svega dve godine ranije doslovno optužio da su strani plaćenici – Savezna skupština ga je smenila zbog kršenja Ustava Savezne Republike Jugoslavije.

Zapravo ga je možda potkopao govor poslanicima “ratničke i ratoborne” (Latinka Perović) Skupštine Republike Srpske: „Svi su ratni ciljevi u istoriji sveta ostvarivani samo u miru. A mi smo pripadali narodu, ja sam nesrećni autor te misli, koji je dobijao ratove, a gubio mir. Evo novog iskušenja da dobijeni rat pretvorimo u poraz. Nemojmo današnji dan, našu veliku istorijsku pobedu, da pretvorimo u poraz. Mi imamo sve uslove da u miru zadobijemo konačnu pobedu.”

To “ratnička i ratoborna” Srbija nije mogla da podnese.

Ćosić će od tada ponovo moći da priča da je disident. Ponovo moći da sebe naziva samo piscem. Ponovo pričati da je daleko od politike.
Iako, a to je bilo jasno onog kišovitog aprilskog dana – preminuće svega mesec dana nakon razgovora sa novinarima Nedeljnika, i otići će dok se napolju odvijala jedna druga srpska tragedija, poplave koje su unesrećile hiljade ljudi – nikada nije mogao da se odmakne od nje.

***

Iz hit knjige Marka Prelevića „Dobrica Ćosić – Vernik i grešnik“ koja se dobija na poklon uz letnji dvobroj Nedeljnika od četvrtka 22. jula.

Kako se bliži deseti rođendan Nedeljnika, odlučili smo da čitaocima ovim povodom pružimo nezapamćeni poklon od deset knjiga, biografija najuticajnijih ličnosti naše istorije, originalno pisanih za ovu ediciju.

U ovoj poklon ediciji očekuju vas novi podaci i novi pogledi na ličnosti koje su, svaka na svoj način, stvarale narativ o Srbiji.

Tajni projekat koji je spreman godinu i po dana donosi i nova istraživanja i nepoznata svedočanstva.

U narednom broju koji izlati u četvrtak 5. avgusta, očekuje vas ekskluzivna knjiga o Zoranu Đinđiću.

U jubilarnom 500. broju Nedeljnika 12. avgusta očekuje vas i poklon knjiga o Nedeljniku.

Napravite svoju istorijsku kolekciju: Knjige o ličnostima novije srpske istorije koje su nas proslavile i odredile.