Vojko V. iliti Vojko Vrućina je splitski reper i muzički producent koji je sa svojom solo karijerom i radom u bendovima Dječaci i Kiša metaka postao omiljeni reper regiona i svojevrsni kulturni fenomen. Fenomenalni Vojko nastupiće trećeg dana festivala Exit, koji se ove godine održava od 4. do 7. jula na Petrovaradinskoj tvrđavi. Na ovogodišnjem Exitu nastupiće i vodeće rokenrol, hip-hop i elektronske zvezde današnjice, među kojima su The Cure, The Chainsmokers, Greta van Fleet, Carl Cox, Skepta, DJ Snake, Paul Kalkbrenner, Dimitri Vegas i Like Mike, Solomun, Desiigner, Amelie Lens, Boris Brejcha i mnogi drugi.
Vojko je iza sebe ostavio Dječake, Kišu metaka, pa i Vrućinu. Kako bi opisao sopstvenu muzičku evoluciju?
Moja evolucija nije bila u tome da napustim ta dva benda, oni su već bili gotovi, imao sam izbor ili snimiti album ili vratiti se u nekakvu programersku branšu, a to mi baš nije pasalo u tom momentu. Evoluiram na taj način što radim samo ono što me zanima i snimam svaki put neke drugačije stvari.
Šta za Vojka, sa druge strane, kaže primerni đak Andrija, a šta Dječak?
Trudim se biti jedna osoba, ne razdvajati se u kojekakve šeme alter ega, a ako ćemo o tome šta se dešava kada pričam sam sa sobom, obično kritikujem svoj rad do te mere da uvek moram da popravljam to što radim. To je, koliko ja znam, jedini razgovor što imam sam sa sobom.
Kada i kako je nastao Vojko kao alter ego?
Vojko je nastao neke 2003. ili 2004. godine, kada je trebalo da vodimo nekakvu radio-emisiju, Vuk Oreb, Ivo, ja i još neko, ne sećam se ko, trebalo je dati svakom po alter alter ego i smisliti nešto najgluplje, i eto, meni palo na pamet Vojko, ta emisija na kraju nije ni krenula a ime je ostalo.
Šta može Vojko Vrućina sam a da nije mogao sa Dječacima?
Pa mogu se, kao prvo, lakše dogovoriti sam sa sobom koji je idući singl i koji je idući potez u karijeri, mogu se lakše igrati sa nekim idejama i ritmovima koji recimo nisu zanimali članove Kiše metaka i Dječake.
Autoironija izgleda kao glavno Vojkovo oružje. Mogu li takvi stihovi da preokrenu rezultat protiv talasa autooduševljenja u muzici?
Jako teško ja mogu sa svojom ćelavom glavom protiv guzica i sisa, ali ja ne idem na to, guzica i sisa ima masu, ima puno mesa na bacanje, ovo što ja nudim nema toga, nema danas puno muzike gde neko relativno iskreno priča iz perspektive propalog inženjera koji živi u Splitu nekim normalnim životom i ne pokazuje guzicu i sisu. Mislim da će uvek biti publike za ono što ja radim iako će uvek biti još više publike za te druge.
S obzirom na to da u stihovima nema previše politike, da li to znači da nisi želeo da postaviš sebi misiju edukacije širokih masa?
Izbegavam da pričam o politici, jer svaki put kada se dotakneš politike na neki direktan način postaneš glasač nekih ljudi za koje kada ih upoznaš uvidiš da su to najveća gamad i govna koja možeš zamisliti makar bili sa jedne ili druge strane. Postoji 2% ljudi koji se bave politikom koje sam upoznao da nisu totalni debili. Tako da ne želim pripasti niti u jedan kamp politički jer se sve svodi, kao što sam već navodio, na pokazivanje mišića, cela ta politička priča o moći je totalno dosadna.
„Ljubav“ kao reč je u muzici postala izlizana zbog hiperupotrebe. Da li bi — „ne može“ — trebalo da izližemo u svakodnevnom životu?
Pa ovo je sada duboka neka analiza pesme; kada sam je pravio, ja sam želeo da zvuči dobro i da mi je zabavna, da me diže iz mrtvih, moglo se analizirati na više načina, ali to ostavljam publici da analizira kako hoće.
