“Vojin Ćetković je u polumraku video Glogovca kako peva: Sveti bože, pomozi svome rabu Nebojši i učini da Sergej padne godinu…”: Sećanja na Nebojšu Glogovca u novom Nedeljniku

0
Fotografije Nedeljnik

Vozeći se kroz njegov život sretao sam razne ljude, a posle dva meseca “pregovora” Vojin Ćetković je smogao snage da prvi put progovori. Čarobno popodne u restoranu nekog hotela na starom novosadskom putu. Tu kreće priča Nebojšinog saborca na daskama i kuma u životu.

Njih dvojica su, među nama rečeno, oborili i tezu o klasičnim srpskim kumovima. Nebojša i Vojin i dalje razgovaraju. A najveću intimu delili su u garderobi, tom svetom mestu za glumce, gde ulaze i izlaze iz likova, gde opipavaju puls i bivaju potpuno goli, nekada ranjivi, neretko i snažni.

Na Fakultetu dramskih umetnosti nije bilo klasične garderobe, imali su “samice”, neke male klaustrofobične prostorije. U toj čuvenoj klasi profesora Vlade Jevtovića mušku samicu delili su Vojin i Boris Pingović, a u drugoj su bili Sergej Trifunović i Glogovac. Sergeju su stalno iz Užica slali hranu i on ju je često zaboravljao u “samici”. Desio se neki vikend ili raspust, pa je Sergej zaboravio veliko parče slanine. Kada je Nebojša posle izvesnog vremena otvorio “samicu”, zatekao je pacove.

Vojin je izlazio iz vežbaonice, peo se stepenicama, u polumraku je video Glogija kako sam za sebe peva: “Sveti bože, sveti krepki, pomozi svome rabu Nebojši i učini da Sergej padne godinu.”

Prvu zajedničku garderobu Vojin i Nebojša dobili su kao stipendisti Jugoslovenskog dramskog pozorišta. Doduše nije bila samo njihova, delili su je sa tadašnjim veteranom Dragoljubom Gulom Milosavljevićem.

Gula je bio ljut, išao je po pozorištu i vikao: “Ko je pustio statiste u moju garderobu?”

Često im je zaključavao garderobu, a jednom se Vojin posle predstave vratio kući u kostimu jer nije mogao da uđe da se presvuče. Onda ga je zamolio da više ne zaključava, a Gula ga je pitao začuđeno: “Zašto da ne zaključavam?”

“Zato što ću da razvalim vrata!”

“Vi to pretite?”

“Da, pretim.”

“Dobro.”

Posle je Gula zvao svoju kćerku, glumicu Vladicu Milosavljević, koja mu je objasnila da nisu statisti, već mladi glumci i da su dobri momci. Izvinio im se, a Glogovca je sve vreme zvao Drenovac.

***

Aleksandar Đuričić je razgovarao sa sedamdesetak ljudi o Nebojši Glogovcu, što je pretočio u knjigu u kojoj je završilo četrdesetak svedočenja onih koji su ga poznavali, voleli, igrali sa njim, bili mu i bliski i daleki, ali su u raznim fazama bili tu, pored njega.

O ovim sećanjima na velikog glumca čitajte u novom Nedeljniku koji je na kioscima od četvrtka 4. februara.