Viktor Gostiljac: Sudstvo je ili nezavisno ili to nije, tu nema sredine

Predsednik Advokatske komore Srbije o svetlim i mračnim momentima u istoriji advokature, odnosu sa državom, paraleli između ugroženih novinara i advokata, izboru u Visoki savet sudstva...

0
Fotografija: Igor Pavićević

Retko koja institucija može u Srbiji da se pohvali dugom tradicijom, pa zato kada Advokatska komora Srbije ovih dana obeležava 159. godina od uspostavljanja, onda je to svakako povod da čujemo šta srpska advokatura ima da kaže o stanju pravne države danas, ali i nekad.

O svetlim i mračnim momentima u istoriji advokature, odnosu sa državom, paraleli između ugroženih novinara i advokata, izboru u Visoki savet sudstva, razgovaramo sa Viktorom Gostiljcem, predsednikom Advokatske komore Srbije.

“Srbija kao svoj Dan državnosti slavi dan donošenja jednog ustava, donetog na Sretenje 1835 godine, a, eto, nekih 25 godina kasnije, 28. februara 1862. godine donet je Zakon o javnim pravozastupnicima, kojim je ustanovljen naš advokatski red. Ovo je važno jer po karakteru jedne komore i odnosu države i društva prema njoj, možemo mnogo zaključiti i o toj komori i o tom društvu. Zahvaljujući ovoj dugoj tradiciji, mi advokati smo formirali jedan specifičan mentalitet, jedno osećanje posebnosti i, naročito, osetljivost na bilo kakav pritisak.”

Na koje momente u istoriji bi advokati mogli da budu ponosni?

Naša pravosudna istorija koja naše sudstvo ne preporučuje za velikog zakonobranitelja jer je prepuna montiranih i političkih procesa, poput Solunskog procesa i ubistva Apisa ili suđenja generalu Mihailoviću, ipak govori da se advokatura uvek izdvajala iz tog miljea. Ona je znala da se u nekim ključnim istorijskim trenucima postavi kako treba i da ostane ne samo na strani prava već i na strani svoga naroda. Uvek pomislim na čuvenu sednicu Upravnog odbora Komore od 26. marta 1941. kada je doneta Rezolucija kojom se advokatura protivi potpisivanju Protokola o pristupanju Jugoslavije Trojnom paktu, i to kao prva profesionalna organizacija u zemlji. Da li je to, sa saznanjem šta je nakon toga usledilo, bila pametna odluka, drugo je pitanje, ali, ruku na srce, kako je UO mogao drugačije postupiti i gde bismo mi advokati danas krili tu odluku da je bila drugačija? Ovako, služi nam na čast.

Šta je sa periodom tokom Drugog svetskog rata i nakon njega?

Tokom rata, komora je sprovela akciju oslobađanja 150 advokata i 200 advokatskih pripravnika iz nemačkih zarobljeničkih logora i iz svog potpornog fonda pomagala izbeglice iz NDH. Najzad, 1945, kada nove komunističke vlasti vrše masovne egzekucije po Beogradu i Srbiji, advokatska komora se usuđuje da odbije nalog Ministarstva pravosuđa i ispiše 33 kolega, među kojima je bio i Dragiša Vasić, kao narodne neprijatelje i izdajnike sa jednostavnim obrazloženjem da za tako nešto ne postoji zakonski osnov. Usled ovog, ovaj UO je rasformiran od strane vlasti. Ista ta komora je 1920. formirala kolegijum za odbranu komunista pred sudovima Kraljevine SHS, i tražila ukidanje čuvene „Obznane” i Zakona o zaštiti države kojim su sužena demokratska i procesna prava građana na jednom sumnjivom pravnom osnovu. Advokati, kao pojedinci, pružili su još sjajnije primere profesionalne hrabrosti, poput Dragića Joksimovića, koji je na oltar profesije položio i svoj život braneći Dražu Mihailovića u sudnici smrti 1946. Ove godine smo, u čast njemu, ustanovili Povelju koja nosi njegovo ime, rukovođeni ne ideološkim razlozima, već odajući počast izvanrednom primeru profesionalne istrajnosti i čvrstine.

A ima li momenata na koje advokati ne bi mogli da budu ponosni?

Postoje i primeri koji nam ne služe na čast. Glavni organizator ubistva kneza Mihaila Obrenovića bio je beogradski advokat Pavle Radovanović a neposredni izvršioci njegova tri brata, od kojih je još jedan bio advokat. Takođe, podrška političkoj hajci protiv svojih predsednika Slobodana Subotića i Dragana Bataveljića i prepuštanje ovih časnih advokata njihovoj sudbini od strane tadašnjeg UO jeste tamna mrlja. Bilo je to u periodu komunističke Jugoslavije, kada se advokatura kretala po marginama društva, kao neprovereni i pritajeni neprijatelj.

Nedavno su zabeležena nova dva slučaja napada na advokate. Koliko to govori o ugroženosti profesije i kako biste ocenili položaj advokata u današnjem društvu?

Učestali napadi na advokate otkrivaju jedan nezgodan aspekt naše profesije koja zastupa pojedinačni interes koji je uvek suprotstavljen nečijem drugom interesu. Advokati su saputnici i učesnici ljudskih drama koje su ponekad i tragedije. To jeste naš usud ali to je i usud koji se ne sme podrazumevati. Zato me više brine reakcija javnosti kada se desi napad na advokata, jer se, čini se, traži krivica žrtve a ne učinioca, odnosno traži se opravdani razlog napada.

Imam utisak da naš narod shvata ulogu advokata jedino u američkom filmu gde je on opisan kao kakav romansirani junak koji u poslednjem trenutku spasava nevinog čoveka. Kod nas, naprotiv, advokat se poistovećuje sa klijentom i doživljava kao saučesnik u nedelu. I sami sudovi nas doživljavaju kao kočničare pravde i čude se naporima advokata u konkretnim postupcima da zakon ne bude povređen na štetu njegovog klijenta.

Zašto je to tako?

Za laičku javnost to se, donekle, i može razumeti, ali veliki je broj intelektualno spremnijih koji nas tako doživljavaju. Sve do onog trenutka, naravno, kada njihova prava budu ugrožena i kada im zatreba advokat, tada začas shvataju važnost dobrog, hrabrog i nezavisnog advokata.

Danas u Srbiji, advokatura uz novinarstvo predstavlja najugroženiju profesiju, podaci to jasno govore. Novinarstvo, kada je čisto, uvek radi u javnom interesu, a advokatura, kada je čista, uvek radi u interesu građanina kojeg zastupa, i možda to i jeste objašnjenje situacije u kojoj smo se našli. To su dva stuba slobode u svakom društvu, i odnos prema njima definiše o kakvom društvu je reč.

I kakav je odnos države u tom pogledu?

Taj odnos se ipak promenio nabolje u poslednje četiri godine. Pre svega, nakon ubistva advokata Miše Ognjanovića, prvi put nakon 1945. godine, jedan ministar pravde je rekao da je pucanj u advokata pucanj u državu i da je advokatura nezamenljivi deo pravosuđa bez kojeg nema pravne države. Država je izašla u susret jednoj našoj novoj politici koju smo proklamovali a to je aktivno učestvovanje u rešavanju naših problema. Mi smo shvatili posle našeg velikog protesta iz 2014. godine da je situacija u kojoj država konstantno zanemaruje naše interese a advokatura se brani saopštenjima i protestima – loša situacija koja nikom nije donela dobro.

Šta ste uradili tim povodom?

Izašli smo sa stavom da treba razgovarati i na vreme rešavati probleme. Za sada mi imamo sagovornike i uspevamo da u direktnoj komunikaciji saopštimo naše stavove. To je kvalitativna novost koja je donela rezultate. Na jedan zadovoljavajući način smo rešili mnoga pitanja, od našeg poreskog položaja, pa donošenja dobrog Zakona o besplatnoj pravnoj pomoći, Zakona o sprečavanju pranja novca, osnivanja dva kol-centra, pa do formiranja Stalnog tela za praćenje slučajeva napada na advokate. To bi bilo nemoguće postići da AKS nije postala respektabilan pregovarač. Dakle, položaj advokature je usko povezan sa jačanjem advokatske komore i u tom smislu ja sam zadovoljan. Advokatska komora Srbije je, bez sumnje, danas najjača profesionalna organizacija u zemlji.

Postoje li danas pokušaji od strane države da se utiče na odluke Komore ili da se ograniči nezavisnost advokature?

Već sam govorio o našoj osetljivosti na bilo kakav pritisak a naročito na, eventualno, ugrožavanje naše nezavisnosti. Snaga, sloboda i nezavisnost su uslov postojanja jedne komore, bez toga ona i nije komora. Prema tome, ne postoji niti jedna odluka UO AKS koja je doneta kao rezultat spoljnog uticaja, niti sam prepoznao nameru države da to čini. Mislim da i država zna da bi svaki takav pokušaj bio obnarodovan a naravno i odbijen. Primetio sam, doduše, da je sa političkih pozicija pokušavano da se izvrši uticaj na pojedine odluke UO, ali tu se radi o političarima iz vlasti koji su advokati, pa to smatram našim unutrašnjim pitanjem.

Predloženi ste za predstavnika advokature u Visokom savetu sudstva. Kakve stavove biste zastupali u tom telu? Šta biste predložili da se promeni?

Pre svega, mislim da je jako važno da advokatura nakon više od pet godina delegira svoje predstavnike u ovako značajna tela kao što su Visoki savet sudstva i Državno veće tužilaca. Veoma je bitno da se glas advokature čuje na mestu koje reguliše procese u pravosuđu, ukoliko smatramo da smo, u funkcionalnom smislu, deo tog pravosuđa. Tu najmanje mislim na nadležnosti VSS-a koje se odnose na pitanja u vezi sa izborom i statusom samih sudija, već pre svega na njegovu najvažniju ulogu, gledano iz advokatskog ugla, a to je obezbeđivanje i garantovanje nezavisnosti i samostalnosti sudova i sudija. To je ono što je nama važno. Nezavisna advokatura nema svoju punu svrhu ukoliko ne postoji nezavisno sudstvo. Mi ne možemo efikasno ostvarivati prava građana, naših klijenata, ukoliko o tim pravima ne raspravlja nepristrastan organ. Nama je to prirodno razmišljanje, i tu nema kompromisa. I ne razumem kada se nezavisnost sudstva pokušava stepenovati pa se kaže kako smo „ove godine napredovali u odnosu na prošlu” i tome slično.

Ali vidimo da se stepenuje?

Sudstvo je ili nezavisno ili to nije, tu nema sredine. Velika bi sreća bila i veliki dar ovom narodu kada bi se stvorio sud u koji ljudi imaju poverenja. Nezavisan sud je odlika velikih i zrelih naroda, i to ga, uz ostale njegove institucije, čini velikim i snažnim, a ne njegova brojnost. A nezavisno sudstvo je apsolutno dostižan cilj jer zavisi samo od naše odluke da to poštujemo. Za to nam ne treba nalog Venecijanske komisije i Evropske unije. Ako ga sami ne stvorimo, niko ga nam neće stvoriti.

Pa možemo li?

Ja sam optimista jer je, i ovakvo kakvo je danas, sudstvo najbolji deo državnog sistema i ima nekakvu svest o svojoj ulozi. Treba raditi na tome, upozoravati, braniti se, biti ljubomoran na svoju nezavisnost, biti dosledan pa ćemo i uspeti. Bez obzira na činjenicu da Srbija nikada nije imala nezavisno sudstvo u punom kapacitetu i da to nije ekskluzivitet ovog vremena, ne mogu da ne verujem u ostvarenje tog cilja. U davanju doprinosa tome, vidim i svoju ulogu kao predstavnika advokature.

Neki su ukazali na pitanje sukoba interesa ako biste bili izabrani za člana VSS-a. Kako odgovarate na te tvrdnje?

Čuo sam takve stavove i očekivao ih. To je, zapravo, jedan strah i sumnja koji su posledica inercije, ustaljenih modela ponašanja. U jednom dugotrajnom stanju u kome ni oficir, ni profesor, ni lekar, ni sudija nisu ono što su nekad bili, u jednom društvu u kome ima dosta afera i svakakvih marifetluka, odmah se pomisli na mogućnost zloupotrebe. Apriori imati takav stav, za mene je nedopustivo. To je, dakle, jedna individualna stvar.

Da li ćete zatvoriti svoju advokatsku kancelariju?

To ne bih učinio ni za mesto predsednika Vlade, pa ne bih ni zbog mesta u VSS-u. To je diskutabilno iz više razloga. Prvo, kada ne bih bio advokat, onda ni advokatura ne bi imala svog predstavnika nego činovnika u jednom državnom organu. Drugo, neobavljanjem advokature se ne sprečava moguća trgovina uticajem jer ona može biti i posredna. Treće, da li su naše sudije zaista perca na vetru koja se uplaše čim u sudnicu uđe neko ko obavlja neku funkciju, makar i člana VSS-a? Ja to ne mislim. Znam da me UO AKS nije ispratio sa ovakvim predubeđenjem i znam da će vreme, kao najbolji sudija, oceniti moj rad.

Čuju se i tvrdnje da uticajni predstavnici vladajuće stranke aktivno lobiraju protiv vašeg izbora?

I do mene su došle takve informacije. To ne smatram nekakvom organizovanom aktivnošću vlasti, već pojedinačnim soliranjima onih koji svaku kritiku pojava u društvu doživljavaju kao politiku. Advokatura je u prethodnom periodu često izražavala svoj negativan stav u pogledu pitanja koja smo mi smatrali pravnim, a neki političar domaćeg profila ih je, svakako, mogao smatrati političkim. Kod nas je sve politika, i ozbiljno se smatra da morate imati stranku pa raspravljati o nečemu što je, uslovno govoreći i političko pitanje. Mi, naprotiv, smatramo da kada advokatura sa svoje osmatračnice govori o pojavama za koje smatra da su opasnost po pravnu državu, onda nastupa ne sa političkih pozicija već u opštem interesu. Pitanje poštovanja odluke advokature o svom predstavniku u VSS-u je po značaju daleko iznad takvih procena. Imajući u vidu da moj izbor nije konačan i da ga mora potvrditi Narodna skupština, verujem u ozbiljnost onih koji donose odluke, jer bi nas nepoštovanje naše odluke svakako vratilo nekoliko koraka unazad u odnosima sa državom i predstavljalo svojevrsnu poruku advokaturi. Tada bismo morali da korigujemo svoje stavove po pitanju ataka na našu nezavisnost. Zato je UO AKS, još prilikom otvaranja izbornog procesa, doneo odluku da ukoliko naš predstavnik ne bude izabran od strane Narodne skupštine, drugog predstavnika neće biti, jer bi njegova promena značila, zapravo, da tražimo podobnog, što ne dolazi u obzir.