Ako oko nečega postoji skoro pa konsenzus u srpskoj javnosti, onda je to da Stefan Nemanja zbog istorijske uloge koju je imao zaslužuje da ima spomenik, i samo to – neki spomenik, na nekom mestu, a sve ostalo u vezi sa novom „slikovnicom“ Beograda koja je svečano otvorena na Savskom trgu još jedan je predmet žestokih podela i sukoba.
Oni koji dublje promišljaju simboliku spomeničke kulture često će reći da spomenici, baš kao i imena ulica, najmanje govore o ličnosti kojoj se spomenik podiže, a mnogo više o onima koji ga podižu i društvenopolitičkom trenutku u kom se to dešava. Baš kao što je na Gazimestanu 1989. Kosovski boj bio samo povod za neke veće poruke, ili, recimo, kao što je podižući spomenik stricu, knezu Mihailu, kralj Milan više pokušavao da podigne značaj svojoj dinastiji i sebi kao vladaru. I baš kao što je, recimo, kod Spomenika zahvalnosti Francuskoj umetnička vrednost sekundarna u odnosu prema zahvalnosti Francuskoj za pomoć u Prvom svetskom ratu. To su samo neki istorijski primeri.
Dakle, značaj nekog spomeničkog obeležja ne određuju oni koji ga postavljaju, nego oni koji dođu posle njega (kao što je knez Mihailo na konju „preživeo“ i Karađorđeviće i komuniste i ostao kao neupitno značajan spomenik). A ovih smo dana, eto, mogli da čujemo i kako će jednom kad neki drugi dođu na vlast spomenik Stefanu Nemanji biti srušen ili premešten.
To samo potvrđuje da je novi beogradski spomenik više političko nego istorijsko pitanje, jer neće taj spomenik dodati ni slovo u udžbeničku lekciju o nastanku dinastije Nemanjića i srednjovekovne srpske države, kao što neko uklanjanje spomenika ni slovo ne bi oduzelo.
Ali, i kada se na stranu stave – mada to nije nevažno pitanje, nimalo – nemušti odgovori o ceni spomenika, problematičan proces izbora idejnog rešenja i kritike struke koje su se mogle čuti prethodne dve godine koliko traje polemika o spomeniku, ostaje i pitanje kuda nas ovaj i ovakav spomenik – ako je on odraz sadašnjosti – vodi.
Kako je svojevremeno govorila ugledna istoričarka umetnosti Irina Subotić, inače glasni protivnik ovakvom spomeniku, što je iskazala i na protestu održanom u Beogradu na dan otkrivanja, mesto spomenika je izuzetno važno.
Jer, recimo, spomenik knezu Mihailu predstavlja renesansnu tradiciju, delo je firentinskog vajara Enrika Pacija, koji je 1882. pobedio na međunarodnom konkursu. Njegovo „rešenje“ je nosilo poruke, prema Irini Subotić, „o veličini vladara, njegovim uspesima u oslobađanju srpskih gradova, o evropskoj orijentaciji i značaju koji je on pridavao kulturi“.
„Važno je i mesto na kojem je spomenik podignut – ispred Narodnog pozorišta koje je knez Mihailo sagradio kao jednu od prvih reprezentativnih ustanova srpske prestonice. Pomenuću i jedan od najznačajnijih, monumentalnih belega Beograda, Meštrovićev Spomenik zahvalnosti Francuskoj na Kalemegdanu: Marijana, simbol Francuske Republike, stilizovana u duhu art dekoa, svojim širokim pokretom simbolizuje velikodušnu, gotovo bratsku pomoć koju je Francusku ukazala Srbiji tokom Prvog svetskog rata i posle njega, najpre vojno, a potom školovanjem mladih, o čemu govore reljefi na spomeniku. U tom kontekstu možemo se pitati: kakvu poruku šalju i kakva je današnja kultura spomeničkog nasleđa“, pitala se ona u jednom intervjuu svojevremeno.
Dakle, ako spomenici koji su doživeli status „razglednice“ Beograda pripadaju „zapadnoj kulturi“ ili se može reći da su imali simboličku orijentaciju prema Zapadu, da li se ovim spomenikom onda nešto značajno menja u našoj spomeničkoj kulturi? Ili mnogo šire od kulture?
Simbolički je polemici podložan i „vizantijski koncept“ spomenika, jer je Nemanja gradio državu suprotstavljajući se Vizantiji, a istovremeno ima i argumenata „pro“ jer ta njegova država jeste nastajala u toj i pod uticajem te civilizacije. Ali, šta onda spomenik radi ispred Železničke stanice koja je spomenik 19. veka? Kako je jednom za Nedeljnik primetio istoričar Dejan Ristić, možda bi Kalemegdan bio bolje rešenje za lokaciju, jer bar „hronološki korespondira sa epohom kada je živeo utemeljivač srpske države“.
„Ukoliko posmatramo celokupan korpus našeg javnospomeničkog nasleđa, stiče se utisak da je kao jedna od logičnih posledica pojedinih istorijskih procesa došlo do potrebe da se očuva onaj deo nacionalne memorije koja govori o neprestanoj težnji za životom u slobodi. Materijalizacija tog sećanja odvijala se fazno, često stihijski i bez konkretizovanog plana, što je dovodilo do nastanka izuzetno velikog broja raznorodnih javnih spomenika“, kaže Ristić za Nedeljnik.
Prema njemu, javni spomenici mogu se klasifikovati po nekoliko principa, među kojima su posebno značajni hronološki, istorijsko-događajni, teritorijalni i arhitektonsko-sadržajni. Istovremeno, oni se mogu svrstati i u dve grupe koje bi činili spomenici pobede (slave) i spomenici opomene (pijeteta).
„Ukoliko se pak obrati pažnja na determinisanje perioda najveće graditeljske delatnosti u vezi sa podizanjem javnih spomenika, tada se mogu uočiti dva jasno izdvojena hronološka okvira. Prvi, koji obuhvata doba druge polovine XIX i prvih decenija XX veka, i drugi, koji se odnosi na doba nakon uspostavljanja jednopartijskog društvenog sistema u nekadašnjoj Jugoslaviji. Preneseno na polje umetničkog stvaralaštva to je značilo da su javni spomenici nosili jasan pečat vladajuće ideologije. Istovremeno, u novije vreme, nakon značajne vremenske pauze, beležimo znatno intenzivniju aktivnost u oblasti postavljanja novih javnih spomenika“, kaže Ristić.
O čemu, dakle, pričamo kada pričamo o našoj spomeničkoj kulturi? Da li je posredi to što, kada je reč o kritikama novog spomenika, beogradska spomenička kultura ne mora nužno da se poklapa sa srpskom? I da li bi na nekoj drugoj lokaciji, u ovakvom maniru, izazvao i drugačije reakcije?
„Za sve nas koji se bavimo istraživanjima u oblasti društveno-humanističkih nauka dragoceno je da pratimo višeznačne odjeke pojedinih segmenata naše javnospomeničke baštine. Oduvek su u svakom društvu reprezentativni javni spomenici izazivali prvorazrednu pažnju stanovništva, kao i pripadnika političkih, društvenih, intelektualnih, kulturnih ili verskih elita. To nije ništa novo, a ni neočekivano. Iako je određivanje lokacije za postavljanje nekog javnog spomenika od izuzetne važnosti, nezahvalno je govoriti o tome da li bi eventualno postavljanje spomenika velikom županu Stefanu Nemanji izvan područja prestonice izazvalo ovakve reakcije. Moj je utisak da bi do toga došlo nevezano za samu lokaciju“, kaže Dejan Ristić za Nedeljnik.
On kaže da je veliki župan Stefan Nemanja toliko značajna istorijska ličnost te bi svaka njegova trajna materijalna memorijalizacija izazvala izuzetno interesovanje javnosti.
„Sa druge strane, čini mi se da je važno da, u kontekstu društvenog dijaloga koji se ovim povodom već nekoliko godina vodi kod nas i koji karakteriše višak strasti i manjak znanja, višak politikantstva i manjak poštovanja u odnosu na ovu istorijsku ličnost, ukažemo i na to da svaki javni spomenik podignut u čast nekom istaknutom pojedincu predstavlja materijalizaciju našeg viđenja te ličnosti, ali ne nužno i realno istorijsko svedočanstvo o njegovom delovanju, nasleđu i značaju. Drugim rečima, spomenik velikom županu Stefanu Nemanji prevashodno je odraz nas samih, a u manjoj meri obeležje koje treba da kod posmatrača ‘prizove’ stvarnog Stefana Nemanju i/ili izazove osećaj poštovanja i zahvalnosti“, kaže Ristić.
Za to je, kako kaže, da se akcenat stavi na širi istorijski, kulturološki, umetnički i značenjski kontekst javnih spomenika kod nas i da valja uvek imati na umu kako je spomenička baština, pored ostalog, ideološka i identitetska.
„Stoga joj kao takvoj treba pristupati kako bismo je doživeli u kontekstu vremena nastanka i osnovne poruke koja se njome šalje. Ne treba smetnuti s uma ni to da su javni spomenici veoma značajan kulturološki, ideološki, umetnički i značenjski pregnantan opus unutar korpusa sveukupne kulturne baštine. Istovremeno, oni na reprezentativan način govore i o stvorenim, odnosno usvojenim predstavama nas samih“, kaže Ristić.
Sada je na delu, dakle, faza kada jača uticaj ruske spomeničke tradicije. A Stefan Nemanja nije usamljen primer.
„Problematizacija društveno-istorijskih procesa do kojih dolazi prilikom suočavanja sa drugačijim, nepoznatim ili tuđim predstavlja poseban aspekt razmatranja fenomena reprezentativnih javnih spomenika. Takav pristup pruža prostor za otvaranje pitanja sučeljavanja različitih umetničkih matrica i tradicija, kao i istorijskih susretanja politički, etnički, religijski i kulturološki jasno diferenciranih subjekata. Drugim rečima, upravo je to prostor u okviru koga možemo tražiti odgovor na pitanje simboličkog ‘uvoza’ tuđih spomeničkih tradicija i praksi o čemu govorite u svom pitanju. Stoga novopodignuti spomenik velikom županu Stefanu Nemanji predstavlja pokušaj transponovanja ruske spomeničke tradicije i prakse na naše prostore. To, naravno, nije prvi, a ni jedini takav primer. Setimo se nedavno postavljenih spomenika Svetom Savi I Srpskom kod istoimenog vračarskog hrama, spomenika caru Nikolaju II ili mozaika u Svetosavskom hramu na beogradskom Vračaru. Svi oni predstavljaju neku vrstu manje ili više uspešnog ‘uvoza’ tradicionalne ruske umetničke prakse kod nas. Polazeći od toga da razdoblje nastanka javnih spomenika predstavlja ujedno i istoriju njihovih generičkih ideja, posebnu pažnju zavređuje definisanje političkog aspekta budući da je ideološki sloj kulture omeđen i uslovljen istorijskim i društvenim procesima“, kaže Ristić.
Na kraju će Ristić reći da „konačno, protok vremena je najbolji ‘sudija’ koji će pokazati da li će, i kada, jedno spomeničko obeležje biti prihvaćeno i time simbolički postati ‘svojina naroda'“.
„Spomenik je postavljen. Urađeno je sve što je bilo do nas. Dozvolimo mu da zaživi“, kaže Ristić.
Možda će Nemanja i „preživeti“ kao što je spomenik knezu Mihajlu preživeo i onaj period kada je bio „kod konja“, a možda će i Nemanja za buduće generacije da bude samo „kod šlema“.
A možda će, kako je nedavno za Nedeljnik rekao Matija Bećković, pokolenja misliti da je taj spomenik oduvek bio tu. Jer spomenik je, kao što rekosmo, odraz nas samih.
Tagovi
