Iza Gadafija je ostalo sećanje na podršku koju je davao Jugoslaviji i Srbiji, anegdote o kamilama koje je vodao svuda sa sobom i skupocenim šatorima u kojima bi odsedao na svim meridijanima, o onim njegovim telohraniteljkama, o Nedi Ukraden koja bi mu pevala na uvo; za njim je ostao populizam jednog diktatora koji je umeo da uveže naftu i seksepil; iza njega je ostala Libija, ranjena, podeljena i nesrećna, propala država u kojoj zaraćene frakcije ubijaju jedna drugu bez ikakve nade da će doći do mira ili prosperiteta; ostala je porodica, kao Ajša Gadafi, porodica koja je živela u luksuzu a sada je u zbegu.

Ostali su i leševi opozicije koju je ućutkivao, i tela 270 ljudi sa leta Pan Am broj 103 iznad Lokerbija, drugovanje sa političarima koje je potplaćivao i plaćao, prijateljstvo sa Berluskonijem ili Blerom koji će ga prvi pustiti niz vodu, i fotografije Gadafija sa srpskim prijateljima, poput Borisa Tadića, recimo. I poneka suza Afrike, retka ali iskrena, za sinom koji je hteo da je ujedini.

Ili je to, pre, suza za vremenom u kojem su “ludi diktatori” vodili glavnu reč, kao sin Berbera iz pustinje nadomak Sirta, rođen kao pravi nomad, u šatoru, kao Kasr Abu Hadi – 1942. ili 1943. godine, to se nikada nije do kraja saznalo. Pustinja će zauvek ostati u njemu, govorio je, jer ga je pustinja podigla – mada bi mnogi rekli da je luksuz u kojem je živela njegova familija bio u suštoj suprotnosti sa svime što je govorio. Podigao ga je, na neki način, i imperijalizam, pošto su mu dedu ubili italijanski okupatori, pre nego što su Ujedinjene nacije podarile Libiju na čuvanje Idrisu, prozapadnom monarhu koji je vladao apsolutistički. Divio se Gamalu Abdelu Naseru i Pokretu nesvrstanih i želeo da njegova zemlja postane deo tog društva osmišljenog u sivoj zgradi Saveznog izvršnog veća u Beogradu, SFR Jugoslavija.

Bio je 1. septembar 1969. kada je grupa od sedamdesetak mladih vojnika, okupljenih u Pokretu oficira za slobodu, krenula iz Bengazija, preuzela zgradu vlade i posle samo dva sata, kada je armija potpuno stala iza njih, saopštila da je monarhija ukinuta. Na radost mladih Libijaca, prevashodno, no i starijih, koji su bili ponosni što je vojni puč prošao bez ikakve krvi.

Krv će doći tek kasnije, iako je na papiru nova država, Libijska Arapska Republika, zvučala kao dženet na zemlji. “… Ići ćemo stazom slobode, jedinstva i socijalne pravde, garantovati pravo na jednakost svakom građaninu, i otvoriti im šansu da dobro žive od svog časnog posla.” Libija je trebalo da postane neka vrsta socijalističkog eksperimenta koji bi mogao da uspe, pre svega zbog nafte; socijalizam je možda smetao zapadnim državama, ali nafta nije nimalo, pa je u narednih pet dana nova država priznata od većine članica Ujedinjenih nacija. Uključujući i Sjedinjene Američke Države.

Beduin, jedno vreme obrazovan i u Velikoj Britaniji, gde je pokupio manire i engleski jezik, tog je septembra postao Pukovnik. Zvanično zbog svog idola Nasera, koji je takođe po dolasku na vlast preko noći čin kapetana zamenio pukovničkim, a možda i po ugledu na jednog Maršala kojeg je mnogo poštovao i s kojim će se fotografisati prvi put već 1973. godine, Pukovnik će sve vreme igrati makar dvostruku igru, između Istoka i Zapada, natežući konopac i jednima i drugima pre nego što mu taj kanap stigne u vidu svilenog gajtana posle više od četrdeset godina vladavine.

U čemu je bila tajna Muamera Gadafija? Njegova privlačnost, sposobnost da odoleva udarima i spolja i iznutra? Kako je uspeo da vuče za nos ceo svet, a posebno svoj narod, koji je gledao novu oligarhiju, čitao njegovu knjigu – govorio je za sebe da je uticajniji i od Mao Cedunga i od Platona, i od Loka i od Marksa, da se u njegovoj Zelenoj knjizi, prvi put štampanoj 1975. godine, kriju odgovori o univerzumu i svemu ostalom (sa mislima poput “Sloboda izražavanja predstavlja pravo svake osobe, čak i ako ta osoba odluči da se ponaša iracionalno, da izrazi svoje ludilo”, što je možda objašnjavalo neke od njegovih poteza) – i sve vreme spuštao glavu, ponoseći se, na neki bizaran način, diktatorom koji ih je vodio.

Ponajpre zbog “nezavisnosti”, ekonomske. Kao što je Naser imao svoj Suecki kanal, kojim je i pre turizma započeo egipatski ekonomski bum, Gadafi je imao naftu. Krajem pedesetih, kada su otkrivena značajna nalazišta nafte, kralj Idris ih je velikodušno poklonio stranim petrokompanijama, koje su isisavale crno zlato iz libijske pustinje, a narodu i državi ostavljale samo mrvice. Gadafi je zapretio da će ih potpuno proterati ukoliko ne dođe do drugačije raspodele. Njegov gambit je na kraju bio uspešan i Libija je već početkom sedamdesetih postala prva zemlja u razvoju koja je veći deo prihoda od nafte zadržavala za sebe, podstičući arapski naftni uspon koji će časopis Fortune 1974. nazvati “najvećom redistribucijom dobara u modernoj istoriji”. Nacija je mogla da se nada usponu, a Pukovnik je znao da će imati dovoljno zaliha da kupuje socijalni mir i da se bavi izvozom revolucije.

Najviše novca, naravno, milijarde i milijarde, odlazilo je u njegove i u džepove njegove porodice, koja se baškarila u luksuzu – ćerka Ajša imala je u svojoj kući krevet u obliku zlatne sirene sa njenom glavom, njegov treći sin Al Sadi mogao je da se pravi da je fudbaler i da potpisuje ugovore sa Peruđom, Sampdorijom i Udinezeom u Seriji A, iako nije imao dovoljno talenta (sam Gadafi napraviće dil po kojem će ulagati u Juventus, kao i u vlasnike najpoznatijeg italijanskog kluba, FIAT). Gadafijevo bogatstvo, na tajnim švajcarskim računima, u nekretninama i investicijama, bilo je uoči nove revolucije u Libiji procenjeno na dvesta milijardi dolara – ravno trećina nalazila se na tajnim računima, a trideset sedam milijardi u Americi – zbog čega je i mogao da svakom od 6,6 miliona Libijaca jednom prilikom pokloni po 30.000 dolara.

Svi veliki projekti bili su okrenuti pazarenju lojalnosti, a ne promociji jednakosti za koju se zvanično zalagao. Čak i “navodnjavanje pustinje” bila je megalomanska zamisao koja nije imala šansu da bude sprovedena u delo, i koja je trebalo da baci pustinjski pesak u oči svim njegovim kritičarima, posebno onima u arapskom svetu.

Oliver Majls, bivši britanski ambasador u Libiji, u jednom intervjuu nazvaće Gadafija doživotnim “konspiratorom”, čiji je glavni zadatak bio da niko ne može da pogodi šta će sledeće uraditi. (Ako zvuči poznato za srpske prilike 2016. godine, onda je to zato što treba da zvuči poznato.)

Koristio je svoju nepredvidivost da izbaci neprijatelje iz ravnoteže, a preživeo je na desetine atentata, bilo pravih, bilo izmišljenih – baš kao što je preživeo i ostrakizam iz društva naroda nakon podmetnute eksplozije iznad Lokerbija 1988, koju je, navodno, sam osmislio, i u 21. veku ponovo postao ortak sa velikim silama, odloživši zauvek planove o proizvodnji atomske bombe i sarađujući sa američkim, britanskim i francuskim obaveštajnim službama oko razotkrivanja uporišta Al Kaide u arapskom svetu.

To novo približavanje Zapadu kulminiralo je za predsednikovanja Baraka Obame, kada je pozvan kao specijalni gost grupe G-8 na samit u Italiji, i rukovao se sa Obamom.

Tada, svega dve godine pre “arapskog proleća” – možda pristiglog “odozdo”, ali dobrano podržanog “sa strane” – Pukovnik je, a da to njegove duboke, ledene oči nisu uspele da vide, potrošio svoj poslednji život u igrici zvanoj svetska politika.

Možda ga je pregazilo vreme, pa nije shvatio da mora da unese reforme u državu, kakve-takve, kako mu se ne bi desila istorija koju je, doskoro, sam stvarao. Vladao je gotovo potpuno sam – njegovi posilni živeli su i radili u konstantnom strahu da će ih jednog dana samo nestati, da će biti retuširani i sa fotografija – u sistemu koji je zvanično “delegirao vlast narodnim komitetima”, što je bio njegov doprinos političkoj teoriji u Zelenoj knjizi. Još 1977. je saopštio da se potpuno “odrekao vlasti” i da Libijom “sada upravlja narod”.

“Zelena knjiga je u stvari moj vodič za čitavo čovečanstvo”, pohvalio se Muamer Gadafi u jednom od retkih intervjua koje je dao zapadnim medijima, 2004. godine. “Jednog dana, čitav svet biće republika masa, i nestaće potreba za vladama i za parlamentima.”

Novi sistem bio je predstavljen i dijagramom u Zelenoj knjizi, kao elegantni točak: narodni kongresi su na krajevima, i oni biraju komitete i delegate koji šalju svoj uticaj, prečagama, demokratskom generalnom sekretarijatu u sredini.

Gadafi, 1992. Foto: Profimedia

Naravno, realnost je bila potpuno drugačija: bezbednosni aparat, ogrezao u kriminal i nepočinstva, uništavao je i najmanji trag opozicije i civilnog društva, a kamoli smislene političke participacije. U stvarnosti, umesto tog nacrtanog točka, Libija je predstavljala piramidu čiji vrh i prizemlje nije bilo moguće menjati. Gadafijeva porodica i bliski saveznici bili su na samom vrhu, a ispod, ispod su svi ostali.

Mase Libijaca bile su naterane da odlaze u te kongrese koji nisu imali nikakvu moć, vlast ili budžete, znajući da bi svako ko bi podigao glas protiv sistema mogao da bude zatvoren, mučen ili ubijen, po drakonskim zakonima koji su donošeni i sprovođeni. Sem “kolektivne krivice”, kazna za verbalni delikt u kojem bi se napao Ustav ili se loše pričalo o Zelenoj knjizi bila je smrt. Za one koji bi na bilo koji način “odavali informacije koje loše utiču na međunarodnu reputaciju Libije”, znalo se: doživotna robija. Bez suđenja ili po kratkom postupku. Zato su mnogi Libijci, koji su imali gde i imali kako, napustili zemlju, iako ni tamo ne bi bili na sigurnom, pošto bi fatva vrebala na svakom ćošku planete, usled razgranate mreže dobro plaćenih obaveštajaca.

“Bratski lider i vođa revolucije”, kako mu je bila zvanična titula, bio je ponosni sponzor međunarodnog terorizma svake fele, ne samo arapske: 1987. presretnut je brod kojim je Irskoj republikanskoj armiji putovalo 150 tona različitog oružja, s pozdravima i poljupcima od Pukovnika. Od tada, iz 1986, potiče i onaj citat Ronalda Regana s početka teksta, Regana koji će organizovati i bombardovanje Tripolija i Bengazija, i inicirati sankcije protiv Libije i njenih lidera.

Gadafi se okrenuo Africi, govorio da njemu i ne treba Zapad koji podržava režim aparthejda u Južnoj Africi i koji se aktivno bori protiv prava Palestinaca: bilo je to tako diktatorski i tako populistički – njegov prijatelj Slobodan Milošević, kojeg će podržati i tokom rata i posle njega (mada je i na Balkanu igrao na više frontova), ići će devedesetih sličnim putem – ali je uspelo da Libijcima da osećaj ponosa, kao da je njihova Džamahirija, vladavina masa, bila na pravoj strani istorije, što nikako nije bio slučaj…

No prevejani političar je osetio da se nešto menja kada su avioni udarili u Kule bliznakinje: Tripoli je prvi osudio Al Kaidu i njen “sveti rat” protiv Zapada, Džordž V. Buš mu je u znak zahvalnosti ukinuo sankcije, a strane investicije počele su da stižu u koferima Nikole Sarkozija i Tonija Blera. Gadafi je video šta se sprema Sadamu Huseinu, i želeo je da izbegne sudbinu svog igračkog kolege i negdašnjeg prijatelja.

Tako je “Besni pas sa Bliskog istoka” ponovo osmislio sebe, potvrdio je, kako ga je nazvao jedan nadahnuti komentator, da je on u stvari “Pikaso bliskoistočne politike”. S tom razlikom što je umesto plavog, roze ili kubističkog perioda, ovaj politički umetnik imao svoj panarapski, islamistički, panafrički period, i tako dalje…

Činilo se da je preživeo.

Kada je decembra 2010. u susednom Tunisu počelo “arapsko proleće”, čak ni najoptimističkiji analitičari iz Vašingtona, Brisela, Londona ili Pariza nisu mislili da će Libija biti sledeća na redu. Jeste bio autoritativni lider, ali mladi ljudi koji su tako lako potpadali pod islamističku propagandu nisu ga videli kao još jednog “zapadnog lakeja”, toliko da nikoga nije iznenadilo kada je, prvih dana protesta u Bengaziju, Gadafi rekao da će protestovati zajedno s narodom, da će skupa sa njima tražiti promene.

Ispostavilo se da ga je snašla sudbina gora i od Mubaraka i od Ben Alija, egipatskog i tuniskog prijatelja. Mladima je bilo dosta indoktrinacije i dosta straha, kulta ličnosti preko glave: prvi snimci iz Bengazija prikazivali su besne muškarce koji cepaju postere Pukovnika; njegova reakcija – “To su drogirani strani plaćenici” – nije pomogla, i kao i svaki pravi diktator pre njega, kao Čaušesku ili Milošević, otišao je do poslednjeg trenutka ubeđen da je “narod uz njega”.

Narod i jeste bio uz njega, ali na njegovu žalost, uglavnom srpski. Vest o padu i posrnuću, o brutalnoj smrti koja ga je dočekala nakon što je u Sirtu otkriveno njegovo poslednje utočište, o linču, bila je svetska vest broj jedan tog oktobra 2011 – bilo je prikladno, mada ne i civilizacijski, da čovek koji je svoj narod držao obespravljenim takođe ode na onaj svet bez pravog suđenja – ali kao da je u Srbiji, među običnim ljudima, ali i političarima i trgovcima oružjem, do poslednjeg trenutka tinjala nada o velikoj kontraofanzivi Gadafija i Libije.

Pukovnik okićen lažnim medaljama iz bitaka u kojima nikada nije učestvovao, održao je dobre odnose sa regionom i kada se Jugoslavija koju je voleo – kao što je voleo i svoju drugu ženu, Sofiju Farkaš, Mostarku, majku najstarijeg sina i nesrećnog naslednika Saifa el Islama – i čijim je firmama, poput Energoinvesta i Hidrogradnje, omogućio da posluju u njegovoj zemlji, i od koje je kupovao oružje i avione, raspala.

Sem posete Borisa Tadića postoji, iz tog postjugoslovenskog perioda, i anegdota o neuspešnom lobiranju Bedžeta Pacolija, tada predsednika Kosova, da Libija promeni stav i prizna nezavisnost južne srpske pokrajine. Navodno je Pacoli sa čitavom delegacijom došao da lično lobira kod Pukovnika. Odveli su ih usred pustinje, gde im je Gadafi naredio da počnu da pevaju i da igraju. U nekom trenutku, smilovao se i rekao da je bilo sasvim dovoljno, i da nisu loši, ali da on nikada neće priznati Kosovo jer su sve vođe albanskog naroda na Kosovu samo američke pudlice.

Valjda i zato, i zbog pomoći koju je uputio 1999. posle bombardovanja, ili tek kao još jedan dokaz da (pojedini) Srbi vole čvrstu, a posebno ekscentričnu ruku, samo su u Beogradu tokom libijske epizode “arapskog proleća” održavane demonstracije podrške Gadafiju, a Srpska radikalna stranka, čiji je lider Vojislav Šešelj tada bio u Hagu, javno je davala podršku njegovoj borbi za opstanak – iako je on, ponavljamo, i na Balkanu igrao sa više karata nego što ih ima u špilu, zaklinjući se Srbima na večnu vernost dok je, recimo, požurio da prizna nezavisnost Hrvatske odmah posle referenduma koji je predstavljao uvod u početak rata.

Verzija ovog teksta originalno je objavljena u Nedeljniku br. 232

2 KOMENTARA

  1. Prelevic nikada nije krocio u Libiju i pise sve lazi o Gadafiju a ne spominje da su
    pored Gadafija bombardovanjem njegove rezidencije poubijali njegovu unucad
    od kojih su neki bili u kolevci. Voleo je Srbiju i hiljade radnika su godinama
    radili u Libiji i pohvalno se izrazavali o njemu.

POSTAVI KOMENTAR

Unesite komentar
Unesite ime