(VIDEO) Sahrana koja je promenila Srbiju: Ovacije, skandiranje, “rađanje” Miloševića…

4

“Dok stojimo u kapeli, čujemo i osećamo neku buku i gužvu pred vratima kapele. Ne znamo šta se događa. Svako od nas rasuđuje na svoj način. Inače, masa sveta još uvek prolazi, tu ispred nas. Gotovo da i nema više mesta ni za nas… (mislili smo da je neko) po naređenju izazvao neki incident i da će sada milicija rasterati svet koji je došao na sahranu. Mi, inače, nismo imali nikakav uvid u to šta se dešava ispred kapele i uopšte nismo znali koliko je ljudi na groblju.”

Ovako se skoro dve decenije kasnije u jednoj ispovesti Slavka Ranković, supruga nekada drugog čoveka Jugoslavije Aleksandra Leke Rankovića, prisećala “sahrane koja će promeniti Srbiju”. Kažu da se okupilo više od sto hiljada ljudi da isprati čoveka koje je već 17 godina živeo u ostrakizmu. A skup je ličio na sve, osim na sahranu…

***

Tu, kod groba, prema dogovoru i obećanju, trebalo je da vojska prenese kovčeg sa lafeta. Međutim, vojske nema, pa Sloba glasno upita: “Gde je vojska? To je prevara!” I ljudi reaguju. Zatim dolaze grobari… Tenzije rastu. To odavno nije sahrana.

Potom nastupa jedan govornik. Počinje s Lekinom biografijom, sve su regularne floskule i poštapalice, potpuno odgovarajuće trenutku i “narodnom heroju” sve dok se nije stiglo do 1966. godine i Brionskog plenuma. Tada se čuje da “te ’66. godine nije našao pravi put…”. Zvižduci kao na stadionu. Bio je to i kraj govora. Gledali su se zvaničnici iz protokola i slegnuli ramenima. Ništa tu nije moglo da se učini.

***

U poverljivoj informaciji Predsedništva CK SK Jugoslavije o sahrani Aleksandra Rankovića (avgust 1983. godine) je pisalo:

“Sahrani je prisustvovao veliki broj ljudi. Iako se masa sveta na početku ponašala disciplinovano i korektno, već je s prvim govorom počelo uzvikivanje parola, aplaudiranje i skandiranje kad bi pokojnik bio pomenut u pozitivnom kontekstu… Kad je, pak, Ranković pomenut u negativnom kontekstu u vezi sa ozbiljnim greškama i sa Brionskim plenumom, nastavilo bi se zviždanje i negodovanje. Sahrana je bila prilika za javno eksponiranje ljudi sa velikosrpskom nacionalističkom, kao i birokratsko-etatističkom orijentacijom.”

Leka Ranković je za komunističko rukovodstvo zaista preminuo u nezgodnom trenutku. Dovoljno posle Titove smrti da može da eksplodira sve ono antititoističko u Beogradu što se decenijama skupljalo (a i same antititotiste je iznenadilo koliko toga ima), ali nedovoljno posle Titove smrti da bi vlasti znale kako da se postave.

***

Nekada su deci, kada bi ostala bez bake ili deke, fenomen smrti pokušavali da objasne potrebom da se napravi mesto na zemlji za nove koji dolaze. Mora neko da umre, da bi se neko novi rodio.

Ovde nije reč o tome da je Miloševićev rođendan (dan pošto je objavljeno da je preminuo Aleksandar Ranković) simbolično nastavak Lekinog životaa, ali nije malo onih koji veruju da je Milošević upravo politički rođen na Rankovićevoj sahrani. Iako je to možda previše hrabra i ne baš lako dokaziva teza, teško je ostati ravnodušan prema inerciji koju Rankovićeva sahrana jeste izazvala te 1983. godine i sličnosti, po emocijama i nacionalnim frustracijama ispoljenim na Novom groblju i onima koje je Milošević eksploatisao na ne tako spontanim mitinzima s kraja osamdesetih koji će se, sada već pejorativno, nazivati “događanjem naroda”…

***

Najdalje u razvijanju teze da je sa Miloševićem došla osveta rankovićevaca, otišao je novinar Milomir Marić, na “sebi svojstven način”, ne zadovoljavajući se logičkim zaključcima, tezu je dokazivao istorijskom pikanterijom: “Tadašnji šef beogradskog DB, Dušan Stupar, pričao mi je da su jedanput došli Slobodan Milošević i Ivan Stambolić da gledaju snimak koji je policija napravila na Rankovićevoj sahrani. A kasnije je dva, tri puta dolazio Milošević da sam odgleda snimak. I to je bila praktično osnova njegove politike.”

Milošević se možda nije napajao snimcima sa Rankovićeve sahrane – iako je ta slika ilustrativna i upečatljiva – ali taj narod koji se “spontano okuplja” jeste postao okosnica njegovog delanja.

***

Sama sahrana, međutim, definitivno jeste bila prekretnica u jednoj važnoj stvari koju je primetio novinar Radivoj Cvetićanin, a povodom jedne godišnjice Lekine smrti. Pošto se posle sahrane koja se pretvorila u masovne demonstracije uzburkala Jugoslavija – državni, federalni vrh je odgovornost prebacio na Beograd i tadašnjeg srpskog šefa Ivana Stambolića. A desilo se, kako je naveo Cvetićanin, “nešto što se ranije nije moglo ni zamisliti: Beograd tu ocenu odbija, smatrajući da je progon veštica promašena stvar, a da je suočavanje sa novom realnošću ono što nam je potrebno”…

*Iz knjige Veljka Miladinovića “Aleksandar Ranković: Srpski mit, jugoslovenska tragedija” koja se dobija na poklon uz novi Nedeljnik koji na kioske dolazi u četvrtak 11. juna.

***

Nedeljnik čitaocima poklanja ediciju koja se čekala godinama. U našoj “letnjoj biblioteci” nalaze se priče o Titu, Milanu Stojadinoviću, Milovanu Đilasu, Aleksandru Rankoviću (poklon uz novi broj od 11. juna), a u narednom broju dobija se i knjiga o Draži Mihailoviću.

4 KOMENTARA

  1. Све је то банда црвена,требало их је бацити свињама а не сахрањивати уз почасти на гробљу.

  2. Povezivanje Miloševića sa Rankovićem je samo jedan od načina delovanja srpske “duboke države”. One iste koja je 1903. obespametila i 1944. okupirala Srbiju. I koja nenamerava da se ikada skine sa grbače srpskog društva i zajednice. Nije Ranković “doveo” Miloševića, već “DeBejevci”, koji su “namontirali” izbornu konferenciju CK Zlatiborskog okružnog komiteta, onemogućili izbor Radiše Gačića za već unapred dogovorenog kandidata i time, mimo znanja Ivana Stambolića, otvorili politički put Miloševiću. I time ga “kupili” za ceo život. Zato su ga i na kraju tako lako “prodali”. A kako su tekli detalji “namontiravanja”, e to je tek priča za sebe.

  3. Leko i njegov pulen Krcun vise su pobili srba no Hitlerova soldadeska tokom rata. I sada se tom dvojcu trabunjaju hvalospevove.

Comments are closed.