Veliki prezir: Sezona lova na intelektualce

Profesori Ekonomskog fakulteta Danica Popović i Milojko Arsić, profesor Filozofskog fakulteta Ognjen Radonjić, akademik i član Fiskalnog saveta Pavle Petrović, arhitekta Dragoljub Bakić, samo su neki od ljudi koji su napadnuti isključivo zbog svojih izrečenih stavova. Vlast na to gleda kao na odgovor neosnovanim kritikama, ali da li se lične uvrede i lažne kvalifikacije zaista mogu svrstati u domen polemike o bitnim društvenim temama? Poslednji napadi ponovo su aktuelizovali pitanje o odnosu vlasti, konkretno predsednika Aleksandra Vučića prema intelektualnoj eliti i kritičarima, ne samo njegove već i svih ranijih vlasti

0
Foto: Profimedia

Nosilac javne i političke funkcije dužan je da trpi iznošenje kritičkih mišljenja koja se odnose na rezultate njegovog rada, odnosno politiku koju sprovodi, a u vezi je sa obavljanjem njegove funkcije bez obzira na to da li se oseća lično povređenim iznošenjem tih mišljenja.

Tako kaže važeći Zakon o javnom informisanju u članu 8. Ali, u praksi, ispostaviće se da je to samo mrtvo slovo na papiru. Aktuelna vlast, sa predsednikom Srbije i Srpske napredne stranke Aleksandrom Vučićem na čelu, često izrečene kritike uopšte ne trpi, na šta ih obavezuje zakon, dok se svi kritičari automatski diskredituju, posebno ako oni dolaze iz akademskih i intelektualnih krugova. U poslednjih mesec dana intenzivnija nego inače, javna diskreditacija dela akademske javnosti, najčešće potpuno neosnovano, sve je izraženija. Profesori Ekonomskog fakulteta Danica Popović i Milojko Arsić, profesor Filozofskog fakulteta Ognjen Radonjić, akademik i član Fiskalnog saveta Pavle Petrović, arhitekta Dragoljub Bakić, samo su neki od ljudi koji su napadnuti isključivo zbog svojih izrečenih stavova. Vlast na to gleda kao na odgovor neosnovanim kritikama, ali da li se lične uvrede i lažne kvalifikacije zaista mogu svrstati u domen polemike o bitnim društvenim temama?

Poslednji napadi ponovo su aktuelizovali pitanje o odnosu predsednika Aleksandra Vučića prema intelektualnoj eliti i kritičarima, ali ne samo njegove već i svih ranijih vlasti.

Geneza Vučićevog odnosa prema intelektualcima varirala je godinama, da bi ovih dana kulminirala izjavom da je to “lažna elita” i da “prezire te ljude”. Ne treba zaboraviti da je Vučić, na izvestan način, došao na vlast kada su intelektualci okrenuli leđa Borisu Tadiću na predsedničkim izborima 2012, zagovarajući “bele listiće”. Mnogi i danas smatraju da je taj, svojevrsni bojkot glasanja za Tadića, doprineo pobedi Nikolića i kasnijem formiranju vlade u kojoj je Vučić prigrabio lidersku ulogu, uprkos tome što je bio prvi potpredsednik zadužen za borbu protiv korupcije.

Tih godina, upravo ta borba protiv korupcije, ali i pragmatičan odnos prema kosovskom pitanju, bila je osnov da mnogi intelektualci javno izražavaju svoju podršku Vučiću. Najčešće citirana izjava je ona od Vesne Pešić koja je Vučića uporedila sa Zoranom Đinđićem, rekavši da je njegova i vlada Ivice Dačića “prva posle Đinđićeve koja iskreno vodi Srbiju u EU i koja na realnim osnovama pokušava da reši kosovsko pitanje”. Bilo je naravno i drugih koji su Vučića tih godina upoređivali sa Đinđićem, baš kao što je bilo i intelektualaca koji su istim žarom, kao i danas, ukazivali na loše postupke njegove politike, s tim što su oni tada bili u znatnoj manjini u odnosu na danas, kada se čini da su glasovi kritike sve jače čuju. Tih godina je Vučić dao intervju književniku Svetislavu Basari u kojem je pričao da je najveći problem u tome kako da menjamo sopstvenu svest, kako da imamo drugačiji pristup životnim problemima… Sretao se i sa Jovom Bakićem, kome je, prema sopstvenom svedočenju, Vučić u svom kabinetu pokazivao snimke koji dovode u vezu Ivicu Dačića i Rodoljuba Radulovića, jednog od aktera istrage o klanu Darka Šarića.

Prvi znaci ozbiljnijeg izražavanja sumnje intelektualne javnosti u Vučića pojavili su se sa aferom o plagiranju doktorata ministra unutrašnjih poslova Nebojše Stefanovića i tadašnjeg gradonačelnika Beograda, a danas ministra finansija Siniše Malog. Iako se sada mogu čuti priče kako glasači u Srbiji priču o plagijatima smatraju “pomalo elitističkom”, ipak ne postoji doktor nauka koji je proveo ceo svoj radni vek usavršavajući se, a da blagonaklono gleda na takve postupke. Takve optužbe, dakle, intelektualna javnost prati sa pojačanim zanimanjem, a onda se pojavio Vučić koji je branio svoje saradnike rečenicom: “To je nešto najgluplje što sam pročitao”, odbacivši tako ozbiljne uporedne analize respektabilnih profesora. Bilo je to 2014. godine.

Već sledeće godine, kod Vučića je bilo primetno zaoštravanje stava, iako je takvo izražavanje bilo daleko blaže od ovog današnjeg. Pričao je da nema podršku društva ili elitnog dela u onome što je osnov svake budućnosti.

“Osuđeni smo na to da sanjamo sami”, napisao je tada u autorskom tekstu za Blic. Nedugo zatim, u intervjuu Nedeljniku rekao je da nikada nije ni imao podršku elite i da “nema nikakav problem sa tim”.

Kako je vreme odmicalo, tako je javno postajala vidljiva i Vučićeva sve veća nervoza zbog kritika univerzitetskih profesora i akademske javnosti. Napadi su se ređali iz nedelje u nedelju, a glavna zamerka odnosila se na slabljenje institucija, stanje u medijima, rastuću korupciju, odrede batinaša u predizbornim kampanjama, ali i na sve češće priče o vezama kriminala i vladajućih struktura.

Koliko je tih godina intelektualna javnost već bila trn u oku režima, pokazalo se kada je poslanik naprednjaka Aleksandar Martinović čitao u parlamentu Vučićeve ocene, da bi sam predsednik kasnije objasnio da je on dao indeks “jer smo tri godine slušali kako ljudi iz vlasti imaju lažne diplome”. Optužbe akademske javnosti za plagijate pokušao je da sakrije svojim akademskim uspesima, dok je sve one koje su ukazali na sumnje u doktorske disertacije stavio u istu ravan sa političkim protivnicima poput Dragana Đilasa i Dragana Šutanovca.

“Dve ili tri godine smo slušali kako su neki obrazovani i pametni, a drugi glupi. Tri godine nisu prestajali sa tim, te lažna diploma Siniše Malog, a oni svi pametni… Mislio sam da građani razumeju da Đilas nije bio nikakav student, ni Šutanovac, da nisu nikakva elita”, rekao je tada Vučić.

Odnos vlasti i akademske javnosti postao je još komplikovaniji 2017. godine u vreme kampanje za predsednika Srbije. Opozicionog kandidata Sašu Jankovića podržalo je 100 javnih ličnosti, na šta je stigao odgovor u vidu podrške Vučiću od 650 intelektualaca, javnih ličnosti i sportista. Uprkos tome što je na toj listi, primera radi, u svojstvu profesora doktora bio Siniša Jasnić, kasnije uhapšen kao akter afere sa novcem za Univerzijadu, ili estradna zvezda Svetlana Ražnatović, činjenica je da je Vučiću tada podršku dalo osam članova Srpske akademije nauka i umetnosti (SANU).

U to vreme je vlast počela sve češće da koristi izraz “lažna elita”. Tako je Goran Vesić o “Apelu 100” pisao kao o “lažnoj eliti koja ima lažnu politiku”, a sam Vučić koristio je tu floskulu, očigledno smišljenu po formuli “žuti lopovi”, da u dve reči diskredituje svaku kritiku režima, više nego iko drugi. Posebno su naprednjaci pravili paralelu da “smatraju nas bezubim sendvičarima, a oni su lažna elita”. Pokazalo se to kao uspešna strategija, s tim što je u njenoj osnovi bila zamena teza: nije akademska javnost nikad javno nazivala glasače naprednjaka “krezubima”, već su to, potpuno neprimereno i nečovečno, činili pojedinci na društvenim mrežama.

Profesor Filozofskog fakulteta Ognjen Radonjić u razgovoru za Nedeljnik kaže da je “lažna elita” samo još jedna etiketa u nizu, pored: ološi, izdajnici, strani plaćenici, fašisti, koje nemaju sadržinu niti bilo kakvo suštinsko značenje, a rezervisane su za neistomišljenike.

“Ovo etiketiranje se svodi na uvrede koje su lako razumljive svima, posebno onima koji su svoj život identifikovali sa vulgarnim rijaliti programima kojima smo bombardovani od jutra do mraka. Etiketiranje univerzitetskih profesora je samo borba za monopolizaciju autoriteta, jer oni ozbiljno konkurišu vlasti na tom polju na osnovu svoje stručnosti ali i kontakta sa mladima. Pobuna mladih, do koje nažalost još nije došlo, jeste realna opasnost za svaki autokratski režim”, kaže Radonjić.

Dodatno zaoštrena retorika čula se od Vučića početkom ove godine kada je kritikovan što je usred epidemije gripa posetio Institut za majku i dete i tom prilikom, bez maske, slikao se sa bolesnim dečakom. Uprkos objašnjenjima majke deteta da su tražili fotografiju sa predsednikom i da je Vučić samo hteo da im izađe u susret, intelektualna javnost je ukazala na opasnosti Vučićevog postupka. On je na to odgovorio da su autori tih napada “lažna elita koja je društveni talog”, na šta mu je odgovorio profesor Zoran Radovanović, rekavši da je on “društveni talog”. Zatim je objasnio zašto Vučić nije smeo da ulazi u zdravstvenu ustanovu.

Kulminacija Vučićevog odnosa prema akademskoj javnosti dogodila se u proteklih mesec dana. Prvo je za arhitektu Dragoljuba Bakića rekao da “nije zdrav”, kada je ovaj govorio javno o problemima sa kanalizacijom u Beogradu što je dobilo svojevrsnu potvrdu nekoliko nedelja kasnije, prilikom prošlonedeljnih obilnih kiša. Najdrastičnija izjava odnosila se upravo na profesora Ognjena Radonjića koga je okarakterisao kao pripadnika “lažne elite koju prezire”.

Radonjić za Nedeljnik kaže da ne bi to više nazvao neodmerenom reakcijom.

“Ovakve reakcije su standard ove vlasti na svako kritičko razmišljanje. A ovakve reakcije svakako imaju cilj da zaplaše sve neistomišljenike, posebno univerzitetske profesore, jer je univerzitet u ovom razrušenom institucionalnom okruženju i dalje jedna od retkih institucija koja je zadržala kakav-takav ugled u društvu. Univerzitet u Beogradu i Novom Sadu su prošle godine bili kotirani na prestižnoj Šangajskoj listi što je samo još jedna potvrda da u ovim institucijama i dalje rade stručni ljudi”, kaže on.

Radonjić dodaje da se ovde istina formira kroz partijsku svest i negira se pravo pojedinca na individualno promišljanje.

“Istina objektivno postoji nezavisno od nas samih i naših lepih želja i pustih snova. Vlast nam nameće svoju ‘istinu’ koja ima cilj da odvoji pojedinca od realnosti, čime se otvara prostor za bezobzirno manipulisanje javnim mnjenjem kroz strogo kontrolisane medijske kanale”, smatra profesor Radonjić.

Galjina Ognjanov, profesorka Ekonomskog fakulteta, u razgovoru za Nedeljnik kaže da je primetno da se na udaru vlasti učestalo nalaze ljudi koji ukazuju na stanje u ekonomiji.

“Ekonomska politika koja je u fokusu vlasti dugi niz godina nije toliko nailazila na veliko neodobravanje akademske javnosti, uglavnom zbog toga što su se mnogi stručnjaci i sami zalagali godinama ranije za fiskalnu konsolidaciju, ali su jasno ukazivali na nedoslednosti u sprovođenju reformi koje nisu samo uticale na sporiji privredni rast, već su širom otvorile vrata za političku korupciju u javnim preduzećima za finansiranje svih onih koji su bili lojalni režimu, od medija do navijačkih grupa.”

I pored toga, vlast nije propuštala da u javnim nastupima optužuje kritički nastrojene stručnjake da to nisu radili za vreme bivše vlasti, iako to suštinski nije bilo tačno.

Tako se ovih dana na meti predsednika Vučića našao profesor Ekonomskog fakulteta Milojko Arsić samo zbog svoje izjave da je privredni rast Srbije u prva tri meseca ove godine najniži u odnosu na uporedive zemlje regiona. To je činjenica koja je lako proverljiva svima koji imaju pristup internetu, i to preko sajta Eurostata, zvanične statistike EU. Međutim, Vučić je polemiku okrenuo od argumenata prema ličnim kvalifikacijama, rekavši da je “mislio da je Arsić pristojan čovek”.

“Stanje u Srbiji je loše, ali je šest puta bolje nego 2009. godine, u vreme kada je premijer bio Mirko Cvetković, a njegov savetnik profesor Ekonomskog fakulteta u Beogradu Milojko Arsić. U vreme kada je Arsić bio savetnik Mirka Cvetkovića, privreda je imala negativan rast od 3,1 odsto, a najveći rast od 1,6 odsto”, rekao je Vučić.

Vučić je tu prećutao da je Arsić, sa pozicije savetnika premijera javno kritikovao tadašnju ekonomsku politiku, što je potpuno nezamislivo iz perspektive današnje Srbije. Tako je Arsić, i to se može pronaći na internet arhivama, kritikovao Vladu Srbije 2011, rekavši da “mi stalno pokazujemo da nismo dovoljno zreli da samostalno vodimo ekonomsku politiku”. Godinu dana pre toga je govorio, sa iste pozicije savetnika premijera, kako je neozbiljno da se traži povećanje plata i penzija kada je drugačije dogovoreno sa MMF-om.

Arsić je na Vučićeve kvalifikacije odgovorio: “Nije nepristojno koristiti statističke podatke o drugim zemljama i analizirati ih opšteprihvaćenim, naučnim metodama, ali smatram da je nepošteno da se podacima manipuliše ili da se izmišljaju, pa se, kada se postignu prosečni, oni prikazuju kao najbolji.”

„Uvažavao sam Vučića na početku vladavine jer sam mislio da će uspostaviti sistem koji neće biti uzorna demokratija, ali bi bar država bila efikasnija, a korupcija svedena na minimum. Posle nekoliko godina Vučićeve vladavine uspostavljen je sistem u kome je suspendovana demokratija, država je manje efikasna nego ranije, a korupcija cveta”, definisao je Arsić šire prihvaćeni odnos akademske javnosti prema Vučiću.

Galjina Ognjanov u razgovoru za Nedeljnik ukazuje na još jedan detalj u vezi sa Milojkom Arsićem. On je, naime, bio član Etičke komisije na Ekonomskom fakultetu koji se usprotivio odluci da se formira posebna komisija koja bi ispitivala tvrdnje studenta o plagijatu prevoda knjige profesorke Danice Popović. Arsić je, dakle, neposredno pre napada vlasti na njega podržao profesorku Popović u optužbama za koje profesorka Ognjanov kaže da je to “izmišljena afera”. Danicu Popović je optužio student na osnovu jednog anonimnog pisma, dovodeći u pitanje njenu akademsku čestitost. Tvrdi se da je plagirala prevod udžbenika, a Galjina Ognjanov kaže da to ne može da tvrdi student, već samo prevodilac — veštak. Zato se čudi da je uopšte odlučeno da se pokrene postupak ispitivanja u slučaju profesorke Popović.

Profesorka Ognjanov optužbe na račun Dane Popović vidi kao “bezočan napad na njen ugled i njenu čast” koji je otpočeo organizovanjem Tribine o akademskoj čestitosti 28. februara 2019. godine kojoj je i ona prisustvovala. Tribinu je organizovala studentska organizacija SPEKOF i na njoj je profesorka Popović napadnuta “insinuacijama studenta koji je sopstveni autoritet nastojao da izgradi na osnovu izrečene tvrdnje da je završio master studije sa prosečnom ocenom 10”.

Slučaj optužbi dobio je ogroman publicitet, pre svega u medijima u kojima glavnu reč vodi država, a na te optužbe reagovao je i predsednik Vučić, i to svega 24 sata pošto je Dana Popović iznela kritike postojećeg stanja srpske ekonomije u jednoj televizijskoj emisiji. Vučić je rekao da je reč o profesorki „koja progoni studenta zato što joj se suprotstavio na njenom predavanju”.

Profesor Boško Mijatović je primetio da je profesorka Popović bila oštar kritičar i ranijih vlada, onih demokratskih, što znači da nije „žuti” kolumnista koji je sada izvučen da grdi naprednjake i njihovu vladu.

“Da je politički neutralna pokazuje i sadašnje ćutanje opozicije o njenom slučaju, odnosno izbegavanje da se stane u odbranu čestite Danice Popović i slobode javne reči i javne kritike vlasti. Doskora se vlast oglušavala o mišljenje kritičara, čime je pokušala da umanji važnost kritike po principu – psi laju, karavan prolazi. Ali sada je praksa promenjena: na kritičare se ide đonom. Cilj kampanje uvek je ubijanje renomea kritičara vlasti sa moralnog stanovišta, čime se pokušava ubiti i njihov stručni autoritet, pa time automatski i diskvalifikovati njihova kritika konkretnih poteza vlasti. Logika iza ovih kampanja je da ništarija nikada ne može biti u pravu, jer je gone nečasni motivi”, objasnio je Mijatović u autorskom tekstu za list Danas.