Većina ljudi sa koronom neće zaraziti druge, ali jedan oboleli hoće. Kako je to moguće: Izgleda da je reč o superzaraznim događajima, a ne kliconošama

0
Beta - Cecilia Fabiano/LaPresse via AP

Na proslavi 30. rođendana u Teksasu, jedna osoba je zarazila 18 prijatelja i članova porodice koronavirusom, od kojih su neki završili i na intenzivnoj nezi. Ako uzmemo ovaj slučaj u obzir, izgleda da je ovo virus od kojeg je nemoguće pobeći i kod kojeg je dovoljna jedna osoba da bi buknula epidemija, prenosi Njujork tajms. Ali, neki drugi izveštaji tvrde drugačije.

U Italiji, na primer, naučnici su pregledali uskladištene uzorke otpadnih voda da bi pronašli prve tragove pojave koronavirusa. Prošle nedelje su izvestili da je otkriveno da je virus bio u Torinu i Milanu još 18. decembra. Ali, prošla su dva meseca pre nego što su bolnice na severu Italije počele da se pune žrtvama kovida-19. Izgleda da su ti decembarski virusi samo iščezli.

Koliko god čudno izgledalo, ovi izveštaji nisu kontradiktorni. Većina zaraženih ljudi ne prenosi koronavirus drugima. Ali, mali broj njih inficira druge u takozvanim superzaraznim događajima.

“Možete to da zamislite kao bacanje šibice i izazivanje plamena”, kaže Ben Altuz, glavni naučnik na Institutu za modelovanje bolesti u Vašingtonu. “Bacite jednu šibicu i možda neće izazvati plamen. Onda bacite drugu i ona padne na pravo mesto i odjednom bukne vatra.”

Naučnici kažu da razumevanje zbog čega neke šibice izazivaju požar a druge ne, može da bude ključ za suzbijanje pandemije. “Inače ste u poziciji da ste uvek jedan korak iza virusa”, rekao je Adam Kučarski, epidemiolog sa Londonske škole higijene i tropske medicine.

Kada se virus prvi put pojavio u Kini, epidemiolozi su pokušali da shvate kako se širi od osobe do osobe. Jedan od njihovih prvih zadataka bio je da procene prosečan broj osoba koje svaki oboleli inficira, ili ono što epidemiolozi nazivaju reproduktivnim brojem.

Pokazalo se da novi koronavirus ima reproduktivni broj između dva i tri. Nemoguće je utvrditi tačnu brojku jer ponašanje ljudi može da olakša ili oteža prenošenje virusa. Na primer, zatvaranjem zemlje, Masačusets je smanjio reproduktivni broj sa 2,2 na početku marta na jedan do kraja meseca, i sada je 0,74.

Ova prosečna vrednost takođe može da bude zabluda jer maskira varijabilnost širenja sa jedne na drugu osobu. Ako devet od deset ljudi uopšte ne prenosi virus, dok deset prenosi na 20 ljudi, prosek ostaje dva i dalje.

Kod neki bolesti, kao što su grip i male boginje, veliki deo inficiranih prenosi patogen na još nekoliko. Te bolesti imaju tendenciju stalnog i sporog rasta. “Grip zaista može uporno i sporo da se širi”, rekla je Kristin Nelson, vanredni profesor Emori univerziteta.

Ali, druge bolesti, kao što su morbile ili SARS, sklone su da se pojave iznenada kao plamen, a da samo mali broj zaraženih ljudi širi tu bolest.

Epidemiolozi otkrivaju razliku između bujanja i sporog širenja, nešto što je poznato kao parametar disperzije. Toje mera kolike su varijacije u prenošenju patogena od osobe do osobe.

Ali, Džejms Lojd-Smit, ekolog sa UCLA koji je razvio parametar disperzije pre 15 godina, upozorio je da samo zato što naučnici to mogu da izmere ne znači da razumeju zašto se neke bolesti šire više nego druge.

“Mi samo razumemo delove toga”, rekao je.

Kada je izbila epidemija a onda pandemija kovida-19, Kučarski i njegove kolege pokušale su da izračunaju taj broj, upoređujući slučajeve u različitim zemljama, prenosi Yahoo.

Da je kovid-19 nalik gripu, očekivali ste da izbijanje epidemije bolesti budu uglavnom slične u različitim delovima sveta. Ali, Kučarski i njegove kolege naišli su na veliku varijaciju. Najbolji način da se objasni ovaj obrazac jeste sledeći: 10 odsto zaraženih ljudi odgovorno je za 80 odsto novih infekcija. Što znači da je većina prenela virus na nekolicinu, ako uopšte jeste na druge.

Kučarski i njegove kolege objavili su svoju studiju u aprilu pre recenzije, izveštaj koji drugi naučnici nisu pregledali i objavili u naučnom časopisu. Ipak, još neki naučnici su izračunali parametar disperzije drugačijim metodama, ali su stigli do sličnih rezultata.

Istraživači svakako pokušavaju da utvrde zbog čega tako mali broj ljudi širi virus na ogroman broj. Pokušavaju da odgovore na tri pitanja: Ko su superkliconoše? Kada se događa to superzaražavanje? I gde?

Što se tiče prvog pitanja, lekari su primetili da se virus kod nekih ljudi može množiti u većem broju nego kod drugih. Moguće je da neki ljudi postanu “dimnjaci” virusa, od kojih svaki dan izbacuju oblak patogena.

Neki imaju više mogućnosti da se razbole, a onda i zaraze druge. Vozač autobusa ili radnik staračnog doma može da ima veliki broj kontakata, dok će većina ljudi verovatno stupiti s manjim brojem kontakata, posebno kad je reč o zatvaranju gradova i zemalja. Nelson sumnja i da su biološke razlike među ljudima manje značajne. “Mislim da su okolosti mnogo važnije”, rekla je ona. Lojd-Smit se slaže. “Mislim da je više reč o događajima.”

Čini se da se veliki broj prenosa dešava u uskom vremenskom periodu počev od nekoliko dana nakon infekcije, čak i pre nego što se pojave simptomi. Ako osobe nisu u okruženju mnogo ljudi u tom uskom vremenskom periodu, ne mogu ga prenositi dalje. Čini se da se određena mesta nameću kao superzarazna. Na primer, krcat autobus je pun onih koji glasno pričaju. Bilo ko od njih bi mogao da širi virus iako se nijednog trenutka ne zakašlje. Bez dobre ventilacije, virusi mogu satima da se zadrže u vazduhu. Studija iz Japana ovog meseca otkrila je klastere koronavirusa u zdravstvenim ustanovama, staračkim domovima, dnevnim centrima, restoranima, barovima, radnim mestima i muzičkim događajima, poput koncerata uživo i karaoka žurki.

Ovaj obrazac superširenja mogao bi da objasni zbunjujuće nelogičnosti u Italiji i vremenskoj razlici između trenutka dolaska virusa i nastajanja epidemije. I genetičari su pronašli slične različitosti u drugim zemljama: Prvi virusi koji su se pojavili u okruženju nisu doveli do porasta epidemije koja je nastupila kasnije. To pokazuje da može da se dogodi da neke zemlje popuštaju s merama i onda da shvate da nemaju stvari pod kontrolom kao što su verovali, navodi Lojd-Smit.

To se dogodilo sa Singapurom, gde je došlo do izbijanja nove epidemije zbog radnika migranata koji žive u ogromnim spavaonicama.

Pošto se većina prenosa događa samo u malom broju sličnih situacija, možda će moći da se smisle pametnije strategije kako bi se sprečile.

“Suzbijanjem aktivnosti u prilično malom delu naših života, mogli bismo smanjiti najveći deo rizika”, kaže Kučarski.