Već ga nazivaju srpskim „milionerom iz blata“, što je zasada preterano – još uvek nije milioner, a iz blata jeste. Rođen je 29. novembra 2000. godine u Nišu, ne zna ko mu je dao ime Meti Kamberi, ne zna ko mu je otac. Nema nijednu fotografiju iz detinjstva. Majka, nepismena žena sa Kosova, prepustila ga je ulici. Prosio je, krao, kockao, promenio pet osnovnih škola, boravio u hraniteljskim porodicama i prošao golgotu sa tim „ljudima“ koji uzimaju decu samo da bi dobijali materijalnu pomoć.
„Više sam bio na ulici nego kod njih“, reći će Meti u nekom trenutku dok razgovaramo telefonom. Tog jutra je zakasnio na pismeni, uspavao se. Završava vanredno srednju školu mode i lepote u Nišu.
Osam meseci sam pisao, gde god sam stigao, na klupi u parku, spavajući kod drugarice, pisao sam žuljevitim rukama. Dok sam pisao roman, radio sam na građevini, pravili smo hotel. I teže je napisati knjigu nego sagraditi hotel
Sa 12 godina je završio u Domu za decu bez roditeljskog staranja. Tu je počeo da uči, da čita i piše i za šest godina je toliko savladao gradivo da mu je u martu ove godine izašla knjiga „Grad bola“ i prvi tiraž od hiljadu primeraka je planuo.
Meti je sada nova pojava na književnom nebu, ali ga nema u knjižarama. Nije hteo. Samo prodaja preko sajta. Ovom pričom koja boli, načeo je i po šavovima pocepao socijalni sistem, takozvane hranitelje, takozvane vaspitače i takozvane socijalne radnike.
„Zadovoljan sam što se tiče publike, već sam prodao prvi tiraž, vratio dugove, platio lektora, od drugog ću nešto i da zaradim. Pisanje je samački život; dok sam pisao, osećao sam se kao samoubica. Predao sam se svojoj samoći, a i navikao sam da budem sam. Ali pisanje je i nova sloboda koju sam pronašao. Temperamentan sam, i svu ljutnju i bes, frustraciju, nervozu zbog ljudi sam pretočio u knjigu. A počeo sam da pišem kada mi je svega bilo preko glave. Osam meseci sam pisao, gde god sam stigao, na klupi u parku, spavajući kod drugarice, pisao sam žuljevitim rukama. Dok sam pisao roman, radio sam na građevini, pravili smo hotel. I teže je napisati knjigu nego sagraditi hotel. Najteže je bilo da nađem pravi način da izbacim tugu iz sebe. Važno je biti iskren, a ja pouzdano znam ko sam, kao što znam da sam gladan.“
O životu na ulici teže govori nego što piše.
„Osladilo mi se da tumaram ulicama, da kradem, da pronalazim drugu decu koja to isto rade. Život na ulici je hleb sa dve kore. Na ulici naučiš i da se boriš, da probudiš zver u sebi, da stekneš drugare s kojima deliš sudbinu, ali i da srljaš. Dosta sam se kao klinac plašio mraka, ali na ulici nema straha jer moraš sam u mrak. Tako sam izbijao sopstvene strahove. Osetio sam beton, spavanje sa praznim crevima, tumaranje, hladnoću, loše društvo, nemoral, pušenje trave i sve ostalo. Prolazio sam svašta, išao u školu sa bušnim đonovima. A opet, voleo sam ulicu bez obzira na to što sam trčkarao bos po užarenom betonu. Bilo mi je okej da nekom tražim pare, da mi kupi da jedem. Pamtim batine koje sam popio ispred kafane od jednog konobara. Nije bilo lako, ali poštuju se ulični kodeksi. Ulica je čudo, ako imaš materijala u sebi, ulica će napraviti od tebe čoveka koji može da promeni nešto u društvu. Ako nemaš snage, onda te pojede mrak.“
Dosta je i kockao, nema discipline u kocki koju nije probao.
„Kockari su i lopovi i namazani prevaranti, a ja suštinski nisam ništa od toga. Poslednje pare sam davao, a nisu bile male, a da sam imao više dao bih i to. Kada kockaš, ti ne ulažeš samo novac već ulažeš i gubiš sebe. A ja sam hteo da se spasem.“
Građu za roman nije tražio jer je to živelo u njemu 19 godina.
„Kada sam prvi put došao u dom, imao sam 12 godina i dva crna džaka sa sobom. Video sam sitnu decu koja se stalno smeju, nikada nisu bila namrštena. Tada sam prvi put shvatio šta je kolektiv, bilo je par drugara sa kojima sam ranije krao. Tu sam naučio kako da se pobijem, ali i kako da poštujem starije. Jesam krao, ali kada imaš samo 12 godina ne možeš biti lopov. Radio sam na sebi jer sam znao da nijedna pametna devojka neće biti sa nekim ko krade. Uspeh je bio kada neka normalna devojčica koja zna da sam domac i dalje hoće da se igra sa mnom.“
Mučno mu je da se priseća tog perioda, naročito što je sve te tegobe stavio na papir, pa pokušava da skrene temu crnim humorom: „Je l’ znate koji sladoled domac nikada nije jeo? Porodični.“
Želi da studira, da bude socijalni radnik, a ima i valjan razlog za to.
Moja majka ne zna koliki sam uspeh postigao, zna da sam napisao roman, ali ne zna da čita
„Hranitelji su loši ljudi, dosta su halapljivi, oni decu čuvaju samo zbog para. Ima hranitelja koji se trude da promene unutrašnji aspekt dece, ali većina to radi iz koristi. Čist materijalizam. Samo svojoj deci kupuju stvari. Moji hranitelji su bili Romi, ali nisu samo oni krivi već i socijalni radnici, koji poseduju iskustvo i znanje i oni bi trebalo da znaju gde tu decu šalju, da ih ne daju onima koji ni svoju decu nisu uspeli da izvedu na put, a kamoli onu sa ulice, koja prose, kradu i nemaju roditelje. Nikada nisam dobio džeparac u hraniteljskoj porodici. Bio sam gladan i pored hranitelja. Naučio sam kako treba ta deca da se vaspitaju – ovako ne treba. Vaspitači su me sputavali, oni su sticali autoritet tako što su nam zavrtali ruku. Niko od vaspitača nije naručio moju knjigu, ali teta Marica, kuvarica, jeste. Biću socijalni radnik. Stvoren sam mnogima da pomognem, mnoge slabe sam učinio jakim, iako sam i ja slabić.“
Ipak bilo je i svetlih tačaka na tom trnovitom putu. Bolje rečeno, jedna tačka koja se zove se Emilija Đurović, vaspitačica u domu. A Meti ju je video i pre nego što su postali bliski.
„Kada sam imao osam godina, Emilija je izašla iz kafane sa svojim partnerom i videla je kako prosim. Pitala me je kako se zovem, ja sam rekao Meti, a ona mi nije rekla svoje ime. Ali mi je kasnije postala vaspitačica u domu. Ona je moja ideološka majka. I sada sam kao član njene porodice.“
Kada je izašao iz doma, prodao je sve svoje knjige, za 20 evra.
„Teta Ema mi je donosila knjige, a dosta knjiga sam i krao. Ko nije ukrao knjigu, taj nikada nije ni čitao. Emilija mi je dala jednu knjigu Zorana Ćirića ‘Prisluškivanje’ sa posvetom pisca, koju sam takođe prodao. Sada bih voleo da otkupim tu knjigu sa potpisom. Krivo mi je bilo što sam morao da prodam te knjige da bih se prehranio.“
Kaže da u početku nije mogao da čita klasike, naročito Dostojevskog.
„Uhvatio sam se za granu koja je bila dosta visoka. I onda sam krenuo da čitam nešto što će da mi znači u životu, pa sam uzeo ‘Buđenje’, ‘Stepski vuk’, ‘Nebo nema miljenike’, ‘Trijumfalna kapija’, ‘Noć u Lisabonu’, ‘Lovac na zmajeve’, ‘Hiljadu čudesnih sunaca’… To mi je pomoglo da ustanem sa socijalnog patosa. Život koji sam živeo nije dostojan ljudskog bića.“
Sada ponovo živi sa majkom i bratom u trošnoj kućici.
„Moja majka je starija žena, nepismena, niže inteligencije, neobrazovana je i ja je oslobađam krivice, oslobađam sve moje neprijatelje, ljude koji su me sputavali. Zapravo, mogu da im kažem hvala jer su mi bili vetar u leđa. Moja majka živi od socijalne pomoći, nema ništa, a sve bi ti dala. Ona ne zna koliki sam uspeh postigao, zna da sam napisao roman, ali ne zna da čita. Ona ne razume šta se dešava. Oca ne poznajem. Vrlo kratko sam patio za biološkim roditeljima, kada si kao klinac stalno diskriminisan i trpiš uvrede vršnjaka, oguglaš na sve. Tu tugu sam prebrodio kao dete. Ne patim zbog svoje boje kože. A kao mali stideo sam se svog imena i prezimena, što sam išao pocepan. Boja kože je puka forma. Ja nemam veru, nije mi problem ni da se krstim ni da se klanjam. Nervira me kada potenciraju da sam Rom, ja sam samo dečko od 19 godina.“
Ova knjiga je ugledala svetlost dana zahvaljujući izdavačkoj kući „Nova poetika“, čiji glavni i odgovorni urednik Milomir Bata Cvetković kaže da oni objavljuju takozvane ‘samofinansirajuće knjige’, što podrazumeva da autor ima gotov rukopis i sponzora za štampu i onda je vlasnik tiraža. Ali u ovom slučaju desila se iznimka.
„Kada smo dobili Metijev rukopis, odlučili smo da ga objavimo iako nije imao sponzora. Snašli smo se uz pomoć prijatelja i prijateljevih prijatelja. I umesto da štampamo kako u takvim slučajevima obično biva 300 primeraka, mi smo uradili hiljadu. Roman je napisan ludo i brzo, filmski. Bio je rizik, ali se pokazalo kao dobro. Poenta je bila da se što pre objavi jer je Meti bio u ozbiljnom finansijskom problemu. U januaru smo dobili rukopis, a u martu je knjiga već bila dostupna. Mnogi ne kapiraju sve užase na tom socijalnom dnu. Znamo površinski da se toj deci dešavaju strašne stvari, ali se ne bavimo time. Ne rade u tim domovima baš humani ljudi. Često se iživljavaju nad njima, biju ih kako stignu. A na stranu priča o rasizmu koju deca tamne puti neprestano prolaze. Meti to dobro hendluje. Ali, recimo, po izlasku knjige Meti je dobio batine, pocepali su mu usnu po principu ‘što se sada ti praviš važan’. Na tom podneblju i u tim njihovim relacijama Meti je sada još više ugrožen. Zato pokušavamo da mu pomognemo da dođe da studira u Beogradu“, kaže glavni urednik „Nove poetike“.
A Meti na sve ovo ima da doda: „Nemojte prodati svoju dušu da biste kupili budućnost. To nije sreća.“
***
*Tekst je orginalno objavljenu Nedeljniku, br. 442
Tagovi
Anonimni
I moje poštovanje. Meti dete, ti si čudesan. Želim ti svako dobro.
Mavashi
Dostojan!
Anonimni
Sve je ovo lepo, ali nesto ipak nedostaje... Nedostaje malo istine koja je vesto prikrivena. Zasto na primer Meti nigde ne navodi zasto je napustio dom (odnosno zasto je izbace iz istog)? Pored svog delinkventnog ponašanja koje je kroz godine pokazivao dok je bio u domu, Meti je na samom kraju svog boravka (koji je mogao i dalje da traje), ukrao i prodao televizor iz sale doma. Nakon čega se doslo i do saznanja da je Meti i ranije krao stvari iz doma, medju kojima se istice kradja Sonija koji su koristila deca sa smetnjama u razvoju... Imalo bi jos mnogo toga slicnog da se kaze o "moralnoj gromadi", ali je ovaj prostor ograničen. Zato bi svakako trebalo cuti i tu drugu stranu koju Meti napada...
Eric
Anonymous gde ti je hrabrost da se pretstavis pravim imenom
Anonimni
Možda baš vas i napada
Djordje
Sve je ovo lepo, ali nesto ipak nedostaje... Nedostaje malo istine koja je vesto prikrivena. Zasto na primer Meti nigde ne navodi zasto je napustio dom (odnosno zasto je izbace iz istog)? Pored svog delinkventnog ponašanja koje je kroz godine pokazivao dok je bio u domu, Meti je na samom kraju svog boravka (koji je mogao i dalje da traje), ukrao i prodao televizor iz sale doma. Nakon čega se doslo i do saznanja da je Meti i ranije krao stvari iz doma, medju kojima se istice kradja Sonija koji su koristila deca sa smetnjama u razvoju... Imalo bi jos mnogo toga slicnog da se kaze o "moralnoj gromadi", ali je ovaj prostor ograničen. Zato bi svakako trebalo cuti i tu drugu stranu koju Meti napada...
Kopgirl
Pa? Sram Vas bilo! Kako mozete da ocekujete od deteta koje je ceo zivot kralo da bi prezivelo, da ne krade do poslednjeg trenutka? Naravno da ne opravdavam tu njegovu kradju, ali ako to dete od prvog dana zivota nema ko da nauci, nema niciju podrsku, nema finansije, bori se za zivot na sve nacine da prezivi, a uzgred ga i ti koji bi trebalo nesto da nauce biju i maltretiraju i nisu ga naucili da ne krade, kako onda ocekujete da dete bude OK??? Budite bolji prema njima pa ce i oni prema Vama, ionako Vas narod placa!
Ja
Nedostaje da priznate da ništa sa tom decom ne radite.Toliko domova videla,toliko tuge u njihovim srcima na koje ste vi slepi i gluvi.Maloletnička delinkvencija,pa Vi ste se gospodine trebali boriti da u nju ne gaze.Ugledajte se malo na Dečije Sos selo tu se deca vaspitavaju,a ne po domovima.Razgovor je čudo a Vaši defektolozi,socijalni radnici,psiholozi slabo razgovaraju.Deca Vam idu pocepana,gladna.Ej,ogroman je uspeh što je naučio da piše,čita a tek da izda roman.Verujem mu.A znate zašto?Pa ja sam spec.pedagog onaj baš za maloletne delinkvente i ne želim nikada da radim to,jer ne želim da me ovako "domci" opisuju.Surovu,bez srca i duše.Čast izuzecima,al ih je baš malo.
Bole
Zivo me interesuje ko stoji ovih reci. Ovo me podseca na dane dok sam ziveo u tom domu(8 god.) gde pojedini vaspitaci i osoblje za kuhinjskim stolom ogovaraju, etiketiraju decu da ti muka pripadne...Svaka cast pojedinim vaspitacima, na zalost mogu se prebrojati prstima jedne ruke, kojima su deca na prvom mestu. To su DECA, djordje, treba im pruziti podrsku,pomoc koju nisu dobili tamo gde je trebalo-porodica...
MMM
Ti si jedan veliki POBEDNIK jer si u takvom orkuženju postao dobar ČOVEK! To je najteži zadatak pred svakog, a mnogi sa boljim startnim pozicijama u životu, nikada taj zadatak ne savladaju. I baš tako - zahvali im se svima na svom putu, svako od njih je svojom dobrotom ili zlom učinio da ti još jače sijaš . Sve najlepše na daljem životnom putu mladi junače.
Lola
Gospodinu koji iznosi prljav ves iz domskog ambijenta bih da porucim da ovom momku danas treba podrska vise nego ikad. Nije je imao od kada se rodio. Zamislite svoj zivot poput njegovog ili ako imate decu onda njihov zivot lisen svake topline doma i roditeljske ljubavi, da li je moguce iz takvog ambijenta izrasti u skroz "drustveno ispravnu osobu" ja mislim da skoro da nije. Da su velike sanse da budete lopov, narkoman, kockar, ubica itd, ali lavovska borba ovog mladica je slozicete se za pohvalu, on ima pravo da mu se oprosti svaki greh, pa i taj koji spominjete. Cenim da bi i Vama a i meni bilo stosta za oprostiti, nismo ni mi bezgresni. Svako dobro!
Maja
Sve sto je pokrao je produkt svih ljudi od momenta kada je usao u dom pa preko hranitelja i ostale BALAVURDIJE. Bravo Meti naucio si ali na tezi nacin moralne i zivotne vrednosti! Bravo
Anonimni
Tako je to inače u životu, društvu, državi. Iza zvučnih imena i institucija, cijenjenih profesija i ličnosti, krije se svašta nesta. Treba iskusiti, pa videti šta je to, i ko je ko. Nije zlato sve što sija.
Mira
“Nemojte prodati svoju dušu da biste kupili budućnost. To nije sreća.” Ništa pametnije nisam čula u svom životu!
Antonija
Zna li netko kako naručiti knjigu?