Bila je subota, negde oko šest časova ujutro, kada su Mohameda Galajinija probudile rakete. Iako su stanovnici Pojasa Gaze – tog najvećeg i najnemilosrdnijeg zatvora pod otvorenim nebom – odavno oguglali na njih, Mohamed je odmah shvatio da je ovoga puta nešto drugačije.
„Kada sam video snimke dovođenja izraelskih talaca u Gazu, pomislio sam kako je ovoga puta po sredi nešto veće“, objašnjava on, a njegova majka i sestra toliko su se uplašile da se počele da razmišljaju o bežanju, dok jođ nije kasno.
I dok su one u glavama još prebirale po mogućim opcijama, začuo se prasak pucanja stakla na zgradi udaljene od njihove samo stotinu metara. Mohamedova porodica i ostale komšije napustili su svoje stanove, svesni prevelike izloženosti onom do čega su znali da jednostavno mora doći. I došlo je.
Dok su dronovi i rakete šištali i jezdili kroz jutarnje nebo, Mohamed, njegova majka i sestra trpali su u svoje torbe sve što bi im palo pod ruku; pasoše, lekove, odeću, punjače, knjige, stvari za osnovnu higijenu.
„Teško je napustiti dom ne znajući hoćete li ga zateći kada se vratite“, kaže Mohamed za Gardijan.
Njegova majka i sestra uspešno su prebegle u Egipat, a sam Mohamed potražio je skrovište kod oca koji živi iznad bolnice u Gazi. Ubrzo su odatle pobegli u hotel, nadajući se da će tamo biti bezbednije, ali su izraelski zvaničnici tada najavili potpunu opsadu Pojasa, uključujući i prestanak snabdevanja vodom, strujom i gorivom. Pre nego što je pobegao iz stana, Galajini je pokušao da nahrani tri očeve mačke. Užasno se iznervirao jer je jedna od njih bila toliko preplašena praskovima raketa da hranu nije htela ni da okusi.
Do utorka ujutro, Mohamed je primetio kako su obroci u hotelu počeli da bivaju sve oskudniji, ali su on i ostali članovi njegove mnogobrojne porodice poneli zalihe vode, sira, hleba, salame, urme. Takođe, flaširanu vodu tada su već počeli da mešaju sa slanom česmušom kako im, kada dođe do potpune nestašiće čiste vode, ova ne bi toliko smetala.
Sledećeg dana, jedan prijatelj obavestio je Mohameda kako će uskoro početi evakuacija Palestinaca iz Pojasa Gaze. Bio je ljut; nije mogao da shvati zašto se vode pregovori oko evakuacije, a ne oko obustavljanja sukoba?
U međuvremenu, bombardovanje se intenziviralo. Od zgrade u kojoj je proveo čitavo detinjstvo ostao je samo skelet, sećanje što će se ubrzo pretvoriti u pepeo.
Petak je doneo nove neprijatne vesti; celokupnom stanovništvu Gaze, saznao je Mohamed, naređeno je da napusti Pojas i krene put juga.
U hotelu u kom je dotad s porodicom odsedao situacija je postala haotična. SMS poruke kojima su stanovnici Gaze obaveštavani da je kucnuo čas evakuacije nastavile su da pljušte, a ljudi su bezglavo tumarali hodnicima hotela, pitajući se gde da pobegnu. Kao u nekom magnovenju i bunilu, on i njegova porodica natrpali su se u automobil i otišli u Kan Junis, jednu od enklava na jugu.
Juče su se pojavile vesti da bi nekima od onih koji poseduju dvojno državljanstvo mogao da bude odobren odlazak u Egipat, ali Mohamed nije siguran hoće li to učiniti. Dok razmišlja o tome, stihovi jedne stare pesme neprestano mu kolaju po glavi: „Nedostaju mi majčin hleb i majčina kafa, a ako umrem – stideću se majčinih suza.“
„Ovde mi je ujak, ovde su mi tetka i rođaci“, kaže Mohamed. „Ne mogu da ih ostavim ovde tek tako. Osećam da imam nedovršenog posla. Užasno je što moram da biram između svog života i svog doma.
Tagovi
