“Uključivanje u politiku? Ja možda jesam impulsivna, ali nisam izgubila razum”: Hana Selimović u razgovoru za Nedeljnik

Moje osećanje političkog ima veze sa mojim radom, svim mojim javnim nastupima, i odabirom tema o kojima ću javno govoriti. To možda nije neki opseg uticaja, ali je nešto s čim mirno spavam, kaže glumica Hana Selimović, koja ovih dana u sada matičnom Ateljeu 212 briljira u predstavi „64“

0
Fotografija Mila Pejić

Već duže vreme znam da više neće biti šanse da domaći političari samo tako pozovu glumce a ovi im daju blanko podršku. Potvrda je i ovaj intervju i Hana Selimović koja kaže da se ne bavi mlaćenjem prazne slame već angažmanom za stvari koje za nju imaju smisao.

I u njenom slučaju su tu mnogobrojni dokazi u praksi. Žestoko se javljala i oko profesionalnih nepravdi, odbijala nagrade, branila zlostavljane žene… Ustajala i stajala iza svih onih nepravdi i stvari za koje je imalo smisla stati.

A iznad svega – gluma i vanserijske uloge. Baš je stigla je do velikih uloga, ne samo u smislu minutaže već i „gramaže“, tačnije do mnogo teških i dobrih uloga. I osvojila mnogo nagrada.

Ovih dana briljira u sada njenom matičnom Ateljeu 212 u predstavi „64“. I ponovo teška uloga i ponovo je jaka žena.

Bila je premijera u Ateljeu 212, drama „64“, sad kad ste stalni član pozorišta da li je drugačiji osećaj, jer imali ste i odbijanje nagrada a u vezi baš sa stalnim prijemom u ansambl tada Narodnog pozorišta? Da li je korona uzdrmala sam status frilenserstva i vratila one priče iz socijalizma… o stalnom poslu i da redovno kaplje plata?

Mi i dalje živimo institucionalno po principima starih sistema, dok glumimo demokratiju i dok nas kapitalizam polako ali sigurno dovodi na rubove egzistencije. Stalna plata je gotovo stvar dobre sreće, dok honorarci koji drže repertoar u periodu lockdowna ostaju bez ikakvih prihoda. Uostalom, stalni posao je veliki preduslov da prestanemo biti sredovečni tužni ljudi, u roditeljskim stanovima, sa završenim fakultetima, zgužvanim idealima, i nesposobni da otpočnemo samostalni život – pazite, upotrebljavam reč život, a ne preživljavanje.

Ja sam se u Atelje vratila, posle evo deset godina ako se ne varam, na poziv upravnika Novice Antića, i osećam se dosta spokojno u tom smislu, osećam se kao da ta velika rupa u suživotu mene i tog pozorišta nije baš toliko crna. Pre deset godina, za predstavu „Otac na službenom putu“, doneli smo mnogo nagrada toj kući, najrelevantnijih domaćih i regionalnih. U toj predstavi sam imala privilegiju da igram sa nekim od mojih najdražih kolega, poput Ðuze Stojiljkovića, Feđe Stojanovića, Mikija Krstovića… U tom ansamblu imam i mnoge drage prijatelje i kolege, a predstava Alise Stojanović po tekstu Tene Stivičić je nešto na šta sam istinski ponosna. Dobiti ulogu u kojoj je ženski lik nosilac priče, dakle dva sata na sceni, bez predaha, i biti motor čitave predstave, to nažalost, nije baš tako česta prilika. Ovu predstavu je pisala žena, režirala ju je žena, i na sceni i oko scene smo bile okružene mnogim divnim koleginicama koje su učestvovale u njenom stvaranju.

Vreme je da žene zaista dobiju priliku da pokažu koliko mogu na sceni.

U drami „64“ govori se i o pritiscima: pritisak na nas, pritisak koji se odnosi na redosled stvari koje treba da obavimo u životu… Da li vi osećate pritisak oko tog redosleda, ili pritisak sredine, ili pritisak od stvari koje su toliko dugo nesređene u ovoj zemlji?

Naravno da osećam, mislim da ga malo ko ne oseća. Ali polako počinjem da učim da ne postoji tačan redosled, da ne postoji tačan spisak stvari koje treba obaviti, i da je okej šta god da na kraju bude. Mnogo toga u načinu funkcionisanja ove države je osujetilo moje planove o redosledu, ali mislim da sam sasvim izgubila snagu za borbu sa starim preprekama, imam volju samo za preskakanje novih.

Kada smo počeli rad na predstavi „64“, naivno sam ušla u proces verujući da me se pitanja kojima se komad bavi intimno tiču mnogo manje nego što je to zapravo slučaj. Onda sam polako počela da otkrivam šta su sve okidači za pritiske koje ja osećam, a nisam ih sebi ni imenovala.

Odluka o porodici i deci, zaista nije više neka odluka koja se može gledati kao prirodan tok stvari, jer ništa unaokolo ne omogućava taj prirodan tok. Ljudi jure za svojom egzistencijom do trenutka kada njihove godine više ne omogućavaju luksuz glatke i lagane reprodukcije.

S druge strane, jednako su validna i važna za ženu pitanja: želim li porodicu, da li želim decu, zbog čega to želim, da li je u redu reći – mislim da ne želim, kako će sredina reagovati na tu stvar, šta ako budem morala da biram između karijere ili porodice, kao i jedna zabrinjavajuće skrajnuta tema, kroz šta sve žena koja je u procesu vantelesne oplodnje prolazi.

Silovateljski načini su raznorodni, seksualno uznemiravanje, ucenjivanje sa učlanjenjem u stranku, ućutkavanje, mnogo je oblika nedopustivog za jednu zemlju čija se vlast toliko hvali demokratskim napretkom

Vi ste uvek bili i angažovani po raznim pitanjima, odbijali ste nagrade zbog svojih principa, odbijali ste uloge zbog svojih principa vezanih za ženska prava… Šta vas danas nervira u ovoj sredini, na šta ne biste pristali?

Odbijanje nagrade se samo odnosilo na odbijanje učešća u licemerju i zabašurivanju onoga što se zaista dešava, nekim ceremonijama. Nije mi manjkalo nagrada u tom času. Takođe ne zaboravimo da je cela ta igranka nastala nakon pobune u Narodnom pozorištu, evo epilog je vraćanje kuće na dane potpunog stupora, nakon zaista evidentnog uspeha drame pod vođstvom Željka Hubača. Takođe, valjalo bi i to reći, smenjeni upravnik danas je avanzovao na poziciju savetnika predsednika za kulturu, a Narodno pozorište je prepušteno u ruke, možemo slobodno reći, srodno pogrešne, kao što je to i pre bio slučaj.

Ja samo ne mogu da se pravim luda, i negiram stvarnost. Evo skoro mi je baš rečeno da su me tražili tamo u podelu za neko javno čitanje, naravno taj predlog je brzopotezno odbijen.

Stvari funkcionišu jako jednostavno. Il’ si s njima, il’ si protiv njih.

I jedno i drugo ima svoje posledice.

Uvek su se političari trudili da imaju u kampanjama glumce. Posle svih ovih godina mnogi glumci su se osetili izneverenim i ne zanima ih direktni angažman. Da li vas zanima neko direktno uključivanje ili podrška ili ćete se samo javljati u društvu kada vas nešto isprovocira?

Direktno uključivanje u politički život u Srbiji? Ja možda jesam impulsivna, ali nisam izgubila razum. Moje osećanje političkog ima veze sa mojim radom, svim mojim javnim nastupima, i odabirom tema o kojima ću javno govoriti. To možda nije neki opseg uticaja, ali je nešto s čim mirno spavam.

S druge strane, da budem sasvim iskrena, srpski igrani program mi deluje dosta uverljivije nego naša politička scena, a ja imam reći dosta toga i na račun našeg igranog programa, tako da, stepen neuverljivosti u ovome što se naziva politikom u Srbiji je zaista impozantan.

Volim da učestvujem u stvarima koje za mene imaju smisao, a ne u mlaćenju prazne slame.

Na početku su bile glumice koje su hrabro izašle sa svojim pričama o seksualnom nasilju koje su doživele. To je bio revolucionaran i hrabar potez. I vi ste odmah pružili podršku koleginicama. I kada su mnogi mislili da će sve ostati oko borbe za žensko pitanje na filmskoj industriji, sada se pojavljuju priče o zlostavljanju u Jagodini. Da li je sada pokrenut nepovratan proces i demantovano da će sve ostati u tim epizodama iz jedne branše? Da više ništa neće biti isto?

Apsolutno se nadam da su te hrabre žene otvorile temu koja je potakla mnoge druge žene u svim sferama ovog društva da govore o svojim iskustvima.

Međutim pre njih bismo morali spomenuti Mariju Lukić, koja je takođe učinila jedan apsolutni presedan, i napravila istorijski preokret odvevši na sud čoveka, udobno zavaljenog u državnu fotelju, sa koje se veruje da se može sve.

Zaista verujem da ništa neće biti isto, ako ništa – makar u smislu straha, koji će osećati ljudi koji misle da imaju prava na bilo kakvu zloupotrebu moći.

A onda se nadam da će ta piramida uslovljavanja početi da se kruni, silovateljski načini su raznorodni, seksualno uznemiravanje, ucenjivanje sa učlanjenjem u stranku, ućutkavanje, mnogo je oblika nedopustivog za jednu zemlju čija se vlast toliko hvali demokratskim napretkom.

Često ste glumili jake žene. Može li ikoga ijedna uloga, ijedna drama, ijedan scenario, pa i sve što ste ikada pročitali, da spremi na tragediju i tugu? Posebno ako ste, kao vi, u žiži javnosti, pa svi čekaju da vide kako će, eto, ova jaka žena koju znamo iz televizijskih i pozorišnih drama da prođe kroz ličnu dramu…

Hvala na pitanju, ne umem da odgovorim.

***

Intervju objavljen u aktuelnom broju Nedeljnika. Digitalno izdanje dostupno na Nstore.rs