Osam pupoljaka. U mladosti kada bi trebalo da budu osmesima i ljubavlju okupani, u krvi im se ugušio život. Svima nam je stao dah. U bolu. Užasu. Svima koji dušu ljudskog bića imamo. Kako telo izgleda nije bitno. Šta u sebi nosimo jeste bitno. Jako bitno. Pitam se: „Da li se humani zakoni mogu, pa čak moraju uvek striktno primeniti na nehumana bića? Šta sve može iz toga izaći? Čujemo glasove koji šapatom zbore… možda je ovo sve neka sekta organizovala…“ Drugi kažu da je za sve kriva jedna osoba, jedna vlada. Ovakvi glasovi kao da izniču iz nade da možda jedan dodirljivi izvor zla leži u pozadini tragedije, te ako je tako, da se može verovatno i jednim potezom ili jednom snažnom i dobrom strategijom zaustaviti. Eh, da je samo tako.
U današnjoj eri ljudske civilizacije i znanja, nedopustivo je zanemariti mir u glasu bića koje je fizički bilo sposobno i spremno te izvršilo čin masakra nad nedužnom decom sa svoga dugo smišljanog spiska. Dao je samom sebi pravo da primeni svoj sopstveni zakon oduzimajući živote svojih drugara i učitelja. Osnovao je svoju samouverenost i sopstveno pravo na pravnim klauzulama državnog zakona koji on tumači bezbednim za njega samog, pa kaže da 13-godišnjaka ne možemo smatrati odgovornim te niti krivim za predumišljena i izvršena zlodela čak i kada uz osmeh objasni da je, kako policija izveštava, uživao u kricima i strahu žrtava i da mu je žao što nije pobio sve koje je imenovao na svome spisku.
Moram da naglasim da ovim svojim razmišljanjima i ubeđenjima ni u kom slučaju ne pozivam narod na linč i odmazdu. Zlo se zlom istrebiti ne može. Želim da pozovem i prozovem savest koja ima šanse da spreči da se slično zlo ponovi. Jer se eto ponovilo samo dva dana kasnije, kada je još jedan masakr počinjen, a internetom se takođe oglasila horda zlom ostrašćenih ljubitelja masakra koji je počinjen nad nedužnom decom, nad mladeži u našem narodu. Ja zato ovim rečima pozivam ljude na ljudskost. Prozivam ljudsko u svima, pa i u onima koji zasada tako beslovesno preplavljuju internet odajući počast zlodelima. Prozivam savest kojom je hristoliko verovanje ostavilo nama u amanet ljubav, istinu i svetlost humanosti.
Humano biće je univerzalno i ne može da ostane indiferentno prema zlu počinjenom bilo kojem detetu, bilo kojem nedužnom stvorenju na ovoj našoj malenoj, ratovima i ubistvima izmorenoj planeti
Praštanje je moguće i neophodno ali samo kada se neko iskreno pokaje. Onima kojima se osmeh radosti na licu rađa kada gledaju stradanja u drugim bićima, tima se praštanje ne može darovati. Moraju ga žestoko zaslužiti. Pa što se ja to opet oglašavam sa dalekih kontinenata? Zašto me i u ovakvoj daljini tako strašno boli očaj dece, roditelja, mladih i starih koji plaču u svojim domovima, na ulicama Srbije, Bosne, u duši? Zašto i moje komšije ovde u Australiji plaču za ubijenom srpskom mladosti? Zašto, ako su poreklom Australijanci, Novozelanđani, Kinezi, Indijci, Rusi, Francuzi, Nemci… odasvud? Zašto?
Zato jer humano biće u nama nije ograničeno kilometrima, govornim jezikom, običajnim verovanjima. To nas ne ograničava već treba da nas obogaćuje. Humano biće je univerzalno i ne može da ostane indiferentno prema zlu počinjenom bilo kojem detetu, bilo kojem nedužnom stvorenju na ovoj našoj malenoj, ratovima i ubistvima izmorenoj planeti. Pa zar nam je malo lepota u prirodi, u ljudima, u naprednim izumima, naučnim dostignućima, u umetnosti? Umetnost je nekada mnogo više opevala i oslikavala lepote životnih darova. Umetnost je i sama pod napadom degenerativne atrakcije te opsednuta smrću, devijantnim razaranjima, monstruoznim nasiljem, žudnjom za moći… o politici da i ne govorimo. Čovečanstvo vapi da se mi ljudi prenemo i probudimo iz ružnog ponora.
Ljudi se zla boje. Od zla ustuknu. Od zla se skrivaju. Ćute. Tišinom se prečesto zaodenu. U tišini tako, i ne znajući, svojim skrivanjem i izbegavanjem zlo podržaše, ostavljajući mu široku džadu slobodnu da njome kosi. Zato se oglašavam. Oglašavam se jer je do danas ljudska istorija ispisana ratovima i stradanjima. Preretko se dostignuća i lepote počastvuju. Prečesto se zlom i tragedijama hrane mediji i um mladih koji eto ponekada poveruju da se njihovo ime lakše može uzdići iz anonimnosti ako užasno zlo uništenja počine, mnogo lakše nego ako ulože trud, humanu kreativnu strast stvaranja i bezuslovne i bezinteresne pomoći bližnjem svome, bližnjem po humanosti a ne po kilometrima ili kulturnoj nošnji. Bližnjem po osmehu u srcu i ruci pruženoj da pomiluje.
Mnogobošci su većinom ratovali da osvajaju teritorije, obezbede hranu i sirovine, te da se okite zlatom i đinđuvama. Svoje mnogobrojne bogove su postrojili negde u zamišljena nebesa, da se osećaju bezbednije zahvaljujući verovanju da svaki od tih tamo bogova nosi specifičnu moć i odgovornost da čoveku nešto podari. Monoteisti, govoreći da samo jedan jedini dragi Gospod postoji, već vekovima ratuju ubijajući jedni druge, ne bi li dokazali da se „samo njihov bog“ može smatrati Gospodom. Ateisti gledaju na sve ovo sa intelektualnim cinizmom, govoreći da je sve globalna glupost. Ubijanje jeste zlo a zlo jeste rezultat nemoćnog uma te jeste glupost. I to pregolema. Verovanje nije i ne mora da bude, ako se ljubavlju i poštovanjem živi i razmenjuje. Naročito ako je Bog jedan i ako zaista postoji kao naš stvoritelj.
Ako ima imalo ljudske vere, čak i duboko skrivene unutar bića, vere u ljubav, istinu, svetlost stvaranja i lepote dara življenja, ako ima svesti o jednom jedinom Stvoritelju Života u nama, onda hajde da pozovemo taj Život u nama, Ljubav u nama, Istinu u nama, Svest i Savest u svakom od nas, pa da se ujedinimo u ljubavi, poštovanju i podršci. Da pomognemo i postradalim roditeljima i sebi da iz ognja i pepela izrastemo. Zato i pravno i klinički, a takođe ljudski i medijski treba da nikada ne objavimo ime zločinca, da se ne ovekoveči. U patološkoj svesti psihopate, to je nekada čak i najsnažniji njihov motiv da iz svoje tamne duplje izrone i postanu „svima bitni“ da se „ovaže“ te da vide hoće li se još neko takav oglasiti da ih osnaži. Molim medije da ne doprinosite da se i nehotimice zločinci ovekoveče. Već su svoju naplatu dobili zadovoljstvom koje su doživeli dok su ubijali nedužna bića.
Znači možemo pisati da je, na primer „zločinac … (ili) počinilac masakra …, kažnjen doživotnim zatvorom jer je sa punom svešću i sa predumišljajem, počinio zlo mnogostrukog ubistva dece … ljudi … nedužnih bića…“. Tu onda možemo da navedemo imena svih žrtava. Svetih žrtava. Neka im je mir i slava.
Kažem svetih, ne u religioznom značenju, jer nisam religiozna ali negujem duboku iskrenu veru i zato velim da su sveti u suštinskom značenju svih humanih vrednosti duha koji poštuje ljubav, istinu, svetlost i put duboke humanosti. Za sada, jako je bitno da zločinci znaju da je fizička bol i patnja u žrtvama trajala relativno ili jako kratko pre nego što su tragično preminuli. Da neprekidna, beskrajna tuga i bol ostaju u roditeljima i svim humanim bićima. Bitno je da zločinci znaju da će se žrtve zato pamtiti zauvek kao pojedinačno unikatne i idealne osobe, iako ih zločinci nisu tako doživljavali, a da će, nasuprot tome, sećanje na zločince pridobiti samo uopšteni lik osobe poremećenog uma ili nasilnika-ubice sa dna socijalnog miljea. Koliko god da je „inteligentno pripremljeno“, zlodelo je uvek nemoćni čin neinteligentnog bića jer ukazuje na mizeriju u njemu i nemoć koja se okrenula nasilju umesto prevazilaženju sopstvenih nepotpunosti i padova, što naravno zahteva više truda nego povlačenje okidača.
Mnogo je delikatniji i inteligentniji um potreban da bi ljudi izrasli u jače, bolje, humanije biće kojim se njihovi roditelji i bližnji mogu ponositi. Može se zato sa žaljenjem gledati na zločince, i sa prezirom prema bednom izboru zla koji su odabrali. Svakako se zločincima treba pružiti maksimalna šansa da dosegnu humanost u sebi. Nadam se da će dobiti mogućnost da imaju decenije dobro dizajnirane psihoterapije u izolovanosti u kojoj neće imati mogućnosti da povrede nikoga. Nadam se da će u nekom trenu njihov um i duh doživeti glas savesti i motivaciju da postanu humana bića. Duboko se nadam da će u tome istrajati i uspeti pre nego što budu pušteni i uključeni u socijalno slobodnu sredinu i ponovo prepušteni svojim željama, idejama i odlukama. Nadam se: ohumanjenim. Nadam se: bez budućih žrtava.
Koliko god da je „inteligentno pripremljeno“, zlodelo je uvek nemoćni čin neinteligentnog bića jer ukazuje na mizeriju u njemu i nemoć koja se okrenula nasilju umesto prevazilaženju sopstvenih nepotpunosti i padova, što naravno zahteva više truda nego povlačenje okidača
Odgovornost društvene – narodne bezbednosti je sada na vladi, zakonodavcima, na svima. Nije na zločincima jer je oni sada nemaju. Zato ne očekujmo brzo čudo preobraćenja. Država i narod treba da zaštite decu i narod. Izuzeci su uvek mogući, zato: ako je bezbroj puta pravosudni sistem države (i raznih država) mogao sebi dozvoliti da napravi „izuzetak“ pa da odluči da ne osudi nasilnika ili ubicu, onda ne vidim zašto ne bi bilo moguće da taj isti pravosudni sistem države (i raznih država) napravi izuzetak te da osudi zločinca koji je u punoj svesti, sa zadovoljstvom i sa predumišljajem počinio užasan masakr nad nedužnim bićima. Starosna dob ne treba biti primarni kriterijum za donošenje odluke, ako zločinac mirno i sa osmehom objasni da je masakr počinio sa zadovoljstvom, u punoj svesti i uz predumišljaj i dugu pripremu, te da mu je žao što nije uspeo da počini veći pokolj. To zlodelo onda nije počinjeno „u bezumnom stanju“. Možda bi decenije zatvora uz konzistentnu terapiju, mogle da pomognu preobraćenju duha današnjeg zločinca u buduće dovoljno humano biće kome se može poverovati.
Čitavo društvo, čitava država treba da se probudi i širom otvori oči, dušu, čitavo biće prema humanim načinima ophođenja, obrazovanja, socijalne svesti, socijalnih komunikacija i življenja. Možda se civilizacija jeste diljem udaljila od dobrote, ali se još uvek nije potpuno otcepila. Još možemo da osnažimo lepe niti. Još možemo da postignemo sve ono što zaista želimo da bude bolje.
U ime onih koji su nas svojim kricima probudili. U ime buduće dece i roditelja koji će imati hrabrosti da ih rode. Mili anđeli koji postradaše pred našim očima, u jednom danu, u jednom dahu, neka u miru i ljubavi počivaju. U Božijoj Ljubavi će sigurno počivati, ali mi treba da osiguramo da u našoj ljubavi zauvek žive. Da njih ne zaboravimo. Da učinimo sve da im se novi anđeli na sličan način ne pridružuju. Zlo se zlom ne pobeđuje. Samo dobrom.
Ako roditeljima postradale dece može biti od pomoći moja direktna podrška, molim Vas budite slobodni da moj broj telefona i email zatražite od redakcije i da sa mnom direktno kontaktirate. Naravno: bez ikakvih troškova i koliko god dugo da treba.
Tagovi
