“Udario mi je šamar, tako da sam pala. Deca su vrištala i sakrila se ispod kreveta. Lomio me je, lomio, lomio…”: Slavica Burmazović o bivšem suprugu koji je oteo ćerke i sina

0
Foto: Tanjug

Porodična drama Slavice Burmazović okončana je početkom nedelje kada su joj deca, koju je oteo njen bivši suprug Ejup Sabri Jundžu i iz Turske ih odveo u Iran, vraćena natrag, u Srbiju.

Slavica Burmazović, koja je izjavila da je najsrećnija majka u Srbiji, nije slučajno doček svoje otete dece Esme (15), Ajše (14) i Tarika (8) na aerodromu opisala kao prvi dan njihovog budućeg života, preneo je Blic.

O problemu sa kojim se borila četiri godine, Slavica Burmazović govorila je više puta u javnosti, a životnu ispovest svojevremeno je dala i u intervjuu u emisiji “Život priča” na TV Prva.

Ona je tada rekla kako je imala nesrećno detinjstvo, što je predodredilo njen život i izbor partnera.

“Nisam uspela. Još od smrti oca, imala sam osam godina, kada se naša porodica raspala, moja mama je krenula drugim putem, psihički, verovatno se i ona nije snašla. S jedne strane, drago mi je što nije živa da ovo sada vidi, naše patnje. Nisam uspela ni da studiram, iako sam upisala fakultet, majka mi nije dala, povukla je moja dokumenta. Ja sam otišla u Beograd sa 18 godina i da tada nisam otišla, možda bi moj život izgledao drugačije. Stalno sam tražila podršku i možda sam za to imala pogrešan izbor partnera. Vi tražite snažno rame, koje će vašu snagu da upetostruči, jer treba mnogo snage da rastete sami…”, ispričala je Slavica dodajući da ima i sina iz prvog braka.

No, o tome nije želela detaljnije da govori, ali je ispričala i kako je počela njena veza sa Ejupom.

“Fizičko zlostavljanje je krenulo odmah kad je shvatio konstelaciju mog okruženja – da nemam oca kao figuru da me zaštiti. Odvojio me od porodice, od prijatelja, i u jednom momentu sam shvatila da sam sama. Vi ustanete ujutru i hoćete da nekoga pozovete na kafu, i shvatite da nemate koga da pozovete. Nemate ni sa kim kontakt. Imala sam samo sebe, svog sina, devojčice i kasnije i Tarika, tako da mi je taj period bio psihički najteži”, ispričala je Slavica.

Ona je ispričala i kako je izgledao njen odnos sa Ejupom.

“Prvo je bilo kako sam to obučena, vraćao me kući da se presvučem kada bih krenula na posao, jer je suknja previše kratka, onda mi je iscepao i bacio sve haljine, sve što je smatrao neadekvatnim, to je bacio. Adekvatno je bilo samo da nosim maramu, široku garderobu, da ne ličim na ženu”, rekla je Slavica.

Kako je rekla, Ejupu je smetao njen duh koji nije mogao da slomi.

“Onda me je uporno lomio, lomio, a u jednom momentu sam pala skroz i mislila da ću da skrenem, da završim u ludnici. Ja nisam realno sagledavala stvari, mozak mi je okrenuo, način razmišljanja… Kad on preokrene priču, vi pomislite kao da vi niste bili tu, a ako se borite da ispričate svoju priču, on to preokrene i vi dobijete šamar. Jednom me je pred Ajšom i Esmom udario i ja sam pala. One su vrištale i pobegle u sobu i sakrile se ispod kreveta. Ja sam se trudila da ćutim pred decom, jer ako nešto kažem, on me udari. Jednom mi je polomio nos u kolima, zato što sam htela da ispravljam krive drine”, rekla je Slavica.

Ona je govorila i o načinu na koji se suočavala sa drugačijom kulturom kojoj je pripadao njen suprug.

“Učili su me da su svi ljudi isti, da svako ima pravo da živi kako hoće, da je bog samo jedan. A Ejup se hvata samo za svoj Kuran, kažem njegov, jer postoji neka knjiga kao da je pisana samo za njega, kad on opravdava sebe, on pronađe u knjizi da se opravda, iako dva reda iznad stoji nešto loše što je uradio, ali on kaže da se to ne računa. On to tumači kako njemu odgovara, da sebe zaštiti. Govorio je ‘meni je bog oprostio, ja sam danas klanjao pet puta i oprošteno mi je'”, rekla je Slavica.

Kada se udala za Ejupa nije ni znala da on već ima suprugu u Turskoj.

“Dok nisam rodila drugu ćerku 2005. godine nisam znala za to. Znala sam samo da je bio u braku, da ima dvoje dece, ali da on tu ženu ne voli, da su oni rastavljeni i da on samo izdržava nju i decu. Ja u to vreme u tu priču nisam ni posumnjala, jer je boravio ovde sve vreme. I ako bi otišao u Tursku, ja sam mogla da ga pozovem i u ponoć, i u jedan i u tri sata. Ja, kao žena sam bila sa te strane mirna. A on je u stvari sve vreme lagao i živeo je sa njom i decom. Ta žena je u stvari njegova sestra od strica. Oni su Kurdi po nacionalnosti i kod njih je to ustvari dozvoljeno, ta krvna venčanja”, objasnila je Slavica.

Slavica i Ejup rastajali su se tokom braka gotovo svake godine.

“Od 2004. do 2014. rastajali smo se jedno sedam, osam puta. To su bile katastrofalne svađe, odlasci, izbacivanja iz stana. On je često spavao ispred mojih vrata, ceo komšiluk je znao, pa su govorili: dobar je čovek, pusti ga, primi ga. U principu, uvek je ponovo dolazio zahvaljujući mojoj majci, jer nju bi pozvao, rekao da imamo problem, ona mi govorila da grešim, da se smirim”, pričala je Slavica.

Kako je istakla, Ejup je nju tretirao kao stvar, kao trofej.

“On je mene morao da ima po svaku cenu, bez obzira na to da li je tu bilo sloge ili ljubavi. Nekoliko puta mi je izjavljivao da sam ja njegova do smrti, ili ću biti mrtva. Nema treće opcije, da mogu da maštam ili razmišljam o nekom drugom životu. Uskratio mi je posao, prijatelje, familiju. Za tih nekoliko godina ostala sam okružena njegovom bodljikavom žicom, a za druge nasmejana i srećna, jer zaboga, mi smo tako velika i srećna porodica, a ono što se dešavalo između četiri zida, mene je bilo sramota, a iskreno rečeno, osećala sam i krivicu da pričam o nečemu, jer sam smatrala da sam ja kriva”, kazala je Slavica.

Kidnapovanju dece prethodio je još jedan incident njenog tadašnjeg supruga.

“Pet puta me je krvnički udarao u glavu, skočio na mene i udarao, ja sam mislila da će oči da mi ispadnu, krila sam glavu i pukla mi je bubna opna ponovo. Imala sam posle toga još problema, udario me i u nogu nisam sedam dana mogla da hodam. On je posle toga plakao, molio, kumio, govorio da me voli, ‘jedna tvoja dlaka da fali sa glave, ja bih ceo svet obrnuo, okrenuop’. To je za mene bio šok, ne možete da verujete da vas neko tako krvnički udara, a onda plače. Svaka naša svađa takva je bila. I tu me je lomio. Ja sam kriva što me je on prebio. Jer, da sam oćutala, možda se on ne bi iznervirao”, rekla je Slavica.

Najgore od svega, kako je rekla, bilo je to što su svi u okolini znali šta se događa, ali su se pravili kao da ne znaju.

Slavica se požalila i na zlostavljanje tokom braka prijatelju iz detinjstva koji je pokušao da razgovara sa Ejupom kako bi prestao da je zlostavlja.

Međutim, kako je ispričala, Ejupu nije bilo jasno kako muškarac može da stane u odbranu žene, a da joj nije brat ili intimni partner. Kako je istakla, taj njen prijatelj iz detinjstva je živeo u Nemačkoj, a Ejup ga je pozvao telefonom iz Srbije i rekao mu da on nema pravo na njegovu ženu i da mora da se skloni ili će se to loše završiti po njega u Srbiji, Nemačkoj ili Francuskoj.

Da je bio ozbiljan pokazalo se jednog dana kada su Slavičinom prijatelju na posao došla tri nepoznata čoveka kurdskog porekla koja su mu rekla da dolaze po “nalogu njihovog prijatelja, brata i zemljaka” i pritom su mu, kaže, zapretila po život i telo.

Ejup je 18. avgusta 2015. godine kidnapovao svo troje dece i odveo ih najpre, u Tursku, a potom u Iran. Slavica je četiri godine vodila pravnu i svaku drugu borbu da joj se deca vrate i uz pomoć Ministarstva spoljnih poslova Srbije konačno dočekala naslednike u Beogradu.

Do tog 18. avgusta 2015. godine i kidnapovanja Slavičina deca praktično nisu napuštala Beograd.

“Moja deca od rođenja do tog dana su sve vreme živela u Srbiji, u Beogradu, ako izuzmemo onih deset meseci kada smo svi živeli u Libiji i nikada turski nisu govorila. Niti je otac nešto na tome insistirao ili imao neku komunikaciju da bi oni naučili turski”, ispričala je Slavica.