Učenje na daljinu: Uključi TV, počinju časovi

Šta su nam pokazale virtuelne učionice? Šta je bilo dobro, a šta mora da se unapredi? O tome su za Nedeljnik govorili oni koji su bili direktno uključeni u učenje na daljinu tokom pandemije koronavirusa

0
Profimedia

Koronavirus i vanredno stanje potpuno su promenili način na koji je svet funkcionisao, pa se i škola preselila kući, nastava na TV, domaći zadaci i komunikacija sa nastavnicima i profesorima na neku od platformi i aplikacija i tako smo dobili virtuelne učionice. Nova znanja sticala su i deca, i profesori, i roditelji, jer se trebalo brzo prebaciti na učenje na daljinu. Sve je to bio jedan veliki test – pokazao je i ono što je dobro, ali i ono što bi trebalo unaprediti.

Na digitalnoj društvenoj platformi U-Report, koju je pokrenuo UNICEF, a na kojoj glasaju mladi, istraživanje je pokazalo da je većina ispitanika, čak 94 odsto, učila na daljinu tokom zatvaranja, a najčešći kanal komunikacije sa nastavnicima bile su onlajn obrazovne platforme (pogotovo kod gimnazijalaca), čet su najviše koristili oni koji pohađaju osnovnu i srednju stručnu školu, dok su se konferencijski servisi pokazali kao najučestaliji kod studenata; 63 odsto navodi da su se sa lakoćom snašli kada je u pitanju korišćenje platformi za onlajn učenje, a svega 26% imalo je problema samo u početku, najviše srednjoškolaca. Od ukupnog broja ispitanih, 90% delimično ili u potpunosti ispunjava svoje obaveze tokom onlajn nastave. Većina se uspešno organizovala, a oni kojima je pravila problem, navodili su da im je bilo teško da se naviknu na takav način rada, dok je druge „mrzelo“.

„Proglašenje vanrednog stanja zbog pandemije kovida-19 dovelo je do toga da smo svi veoma brzo morali da se preorijentišemo na neke drugačije načine učenja i podučavanja“, kaže Zorica Vukajlović koja radi u školi „Veljko Dugošević“ u Beogradu gde je jedan broj nastavnika već trećeg dana po proglašenju vanrednog stanja počeo da koristi platformu Cisco Webex Meetings.

Kako je za većinu i nastavnika i učenika to bila novina, trebalo je savladati početne barijere.

„Posmatrajući sa ove distance, uspeli smo za nekoliko sati da uključimo većinu učenika, što je bio veliki uspeh. U narednih nekoliko dana, svi moji učenici (28) i većina učenika mojih kolega bili su u mogućnosti da putem platforme prate nastavu“, priča učiteljica.

„Reakcija roditelja bila je pozitivna u smislu da su deca većinu zadataka, kako je vreme odmicalo, mogla sama da urade. Celokupan utisak je da je rad na ovakvoj vrsti platforme mnogo lakši (vidimo se, čujemo se, razgovaramo, zajedno radimo…), i da liči na rad u učionici, ali zahteva dodatnu i drugačiju pripremu nastavnika u smislu pravljenja materijala za rad na samom času, kao i za samostalan rad učenika“, zaključuje Zorica Vukajlović.

U-Report ankete sprovedene tokom aprila i maja pokazale su da 28% mladih preferira onlajn učenje zbog fleksibilnosti u raspodeli vremena za učenje i odmor, a sličan procenat (24%) zbog toga što ima više slobodnog vremena. Polovina ispitanika procenila je da su manje naučili kroz onlajn nastavu nego tokom redovne nastave. Njih 25% ima osećaj da nema razlike i da su naučili isto, svega 14% ističe da su stekli više znanja, a 10% nije u mogućnosti da proceni. Takav utisak „gubitka“ posebno su iskazali gimnazijalci.

Vreme provedeno u obrazovnim aktivnostima na dnevnom nivou je najčešće bilo u rasponu od 2 do 6 sati. Polovina ispitanika između 15 i 19 godina ističe da nije učila preko TV, a oni koji jesu, najčešće su provodili jedan do dva sata. Vreme provedeno u digitalnim učionicama sa profesorima i školskim drugovima varira, pa tako najveći deo kategorije 15-19 (46%) kaže da je provodio između 2 i 5 sati u ovom vidu učenja. Podaci takođe pokazuju da je 43% ispitanika ovog uzrasta najviše vremena provodilo u pripremanju domaćih zadataka ili drugim aktivnostima na zahtev profesora (1 do 3 sata), a 44% uopšte nije provodilo vreme u pripremanju domaćih zadataka.

Dragana Đurić, direktorka Nacionalne asocijacije roditelja i nastavnika, kaže da se nastava na daljinu ne može posmatrati kao uniformni proces, već da je tokom ovog vremena nastava „trpela“ i tehničke i suštinske inovacije.

„Sa protokom vremena, nastavnici su ovladavali veb-alatima koji su omogućili efikasniju realizaciju nastave. Konsultacije koje smo po završenoj nastavi obavili sa našim članovima i članicama, nastavnicima i roditeljima iz 11 gradova Srbije, govore da im je najveći problem predstavljala upotreba različitih platformi za učenje od strane nastavnika (najčešće su koristili čet servise, E-poštu, prezentacije sa gradivom i dopunskim materijalima za učenje, Google clasroom…). Bilo je zahtevno da paralelno komuniciraju i prate rad deteta (ovo se usložnjava u porodicama u kojima ima više dece školskog uzrasta) putem različitih kanala komunikacije sa nastavnicima. Rokovi su bili neujednačeni. Bilo je dana kada im je veći broj nastavnika postavljao zahteve i dana u kojima je obim obaveza bio daleko manji“, priča za Nedeljnik.

Kaže da učenici mlađih razreda osnovne škole, prirodno, nisu ovladali elektronskom komunikacijom, pa su roditelji dece mlađeg uzrasta postali „obrazovni medijatori“. Ovo je naročito teško palo roditeljima koji su radili tokom vanrednog stanja.

Ova izmenjena nastava imala je svoje dobre i loše strane. „Neminovno je da su svi, učenici, roditelji i nastavnici, podigli svoje digitalne kompetencije. Roditelji su pokazali veću posvećenost u praćenju obrazovanja deteta. Stvorena je atmosfera koja je dopustila da motivisana deca brže napreduju. Sa druge strane, izostaje neposredna komunikacija nastavnika i učenika, kao i učenika međusobno. U inicijalnom istraživanju, koje smo uradili posle druge nedelje vanrednog stanja, svi roditelji, bez obzira na uzrast deteta, sa najvišim ili veoma visokim nivoom slaganja su se izjasnili po tvrdnji da njihovom detetu nedostaju školski drugovi“, kaže Dragana Đurić.

Ističe da je bio primetan nedostatak resursa za učenje na daljinu (porodice nemaju računar i internet, ili ne poseduju TV), naročito kod dece iz osetljivih grupa.

„Primera radi, Klub roditelja i nastavnika iz Novog Pazara je evidentirao da je samo u jednoj školi 20 porodica prijavilo da ne poseduje TV aparat“, ističe naša sagovornica.

Kao najveće probleme sa kojima su se suočavali, ispitanici navode visoka očekivanja i zahteve nastavnika, raspoloženje i nedostatak radne atmosfere, dok tehničke probleme navode učenici srednjih stručnih škola. Podaci iz aprilske ankete pokazuju da se oko četvrtine ispitanika nije dobro snalazilo i da im je onlajn učenje stvaralo dodatni stres. Razlika u odnosu na majsku anketu je uočljiva i upućuje na to da je tokom mesec dana verovatno došlo do postepenog navikavanja na novi način rada i bolje organizacije onlajn učenja. Najveću podršku u učenju na daljinu srednjoškolci pružaju jedni drugima, dok su učenicima osnovne škole (uzrast 15+) od najveće pomoći bili roditelji/staratelji.

Malo više od trećine ispitanika redovno je imalo priliku da prati onlajn časove u realnom vremenu – najviše među studentima. Komunikaciju sa nastavnicima je polovina ispitanika procenila kao korisnu za učenje i podsticajnu, dok je za svakog četvrtog bila zbunjujuća i opterećujuća. Mladima se kod učenja na daljinu najviše dopada fleksibilnost u raspodeli vremena za učenje i odmor (28%), a potom i činjenica da usled toga imaju i viška slobodnog vremena (24%).

Ipak, većina smatra da su manje naučili kroz ovaj vid nastave u odnosu na redovnu (čak 51%), dok samo 14% ističe da je naučilo više.

Mladi smatraju da bi za poboljšanje onlajn nastave prevashodno bilo značajno uskladiti zahteve nastavnika/profesora (49%), što se posebno ističe kod srednjoškolaca, napraviti bolji raspored aktivnosti (17%), poboljšati razmenu informacija (11%) i uvesti više onlajn predavanja u realnom vremenu (10%), što najviše ističu studenti, i proširiti izbor postojećih alata (7%).

Iz istraživanja se vidi da jedan deo dece, posebno iz osetljivih grupa, nije učestvovao ili je u manjem broju učestvovao u nastavi na daljinu. Prema izveštaju „Praćenje načina učešća i procesa učenja učenika iz osetljivih grupa tokom ostvarivanja obrazovno-vaspitnog rada učenjem na daljinu“ koji su uradili UNICEF, Institut za psihologiju i Ministarstvo prosvete nauke i tehnološkog razvoja, razlog za neuključenost u nastavu na daljinu je za najveći broj učenika u redovnim školama bila nemogućnost pristupa internetu. Najveći broj učenika u Srbiji, prema izveštavanju škola, uključen je u realizaciju nastave na daljinu, što podrazumeva praćenje TV časova i korišćenje onlajn platformi za učenje, kao i korišćenje alternativnih oblika nastave na daljinu. U osnovnim i u srednjim školama nekim od navedenih oblika nastave na daljinu obuhvaćeno je 99% učenika, a u školama za obrazovanje učenika sa smetnjama u razvoju i invaliditetom obuhvat iznosi 93%.

„Nedostatak digitalnih kompetencija roditelja za pružanje podrške deci u učenju bio je najveći izazov u realizaciji nastave na daljinu. Sa njime se suočila trećina osnovnih, četvrtina srednjih i dve trećine škola za obrazovanje učenika sa smetnjama u razvoju i invaliditetom. Približno petini osnovaca i osmini srednjoškolaca nedostajali su odgovarajući uređaji, alati, programi, digitalne kompetencije ili pristup internetu koji im omogućava neometano učenje na daljinu. Nedostatak potrebnih digitalnih kompetencija nastavnika za organizaciju nastave na daljinu prijavila je svaka sedma osnovna i deseta srednja škola“, navodi se u izveštaju.

Tanja Ranković, rukovodilac programa obrazovanja u UNICEF-u, objašnjava da je učešće roditelja veoma važno za uspeh u učenju dece. „Prilike da se roditelji uključe u proces obrazovanja svoje dece učešćem u oblastima kao što su nastava i organizacija rada škole i školskog života nisu česte u našim školama. Tokom vanrednog stanja, bili su očigledniji svi izazovi sa kojima se roditelji inače suočavaju, kao što su, na primer, pomoć deci da organizuju svoje vreme, da organizuju učenje, itd. Roditeljima nije bilo lako da uđu u sve uloge koje su se od njih istovremeno očekivale – da rade od kuće, koordinišu učešće u nastavi, naročito kod mlađe dece, da pomažu u ostvarivanju nastave, pisanju domaćih zadataka… Uloga roditelja je rasla u slučajevima gde je bila slabija stručnost nastavnog kadra, kao i kod dece mlađih razreda. Međutim, ovo je bila i odlična prilika da roditelji na dnevnom nivou budu uključeni u obrazovanje svoje dece i da im pomognu da izgrade neke trajne veštine i sposobnosti koje će im biti značajne za celi život“, objašnjava Tanja Ranković.

Dodaje da je kod dece iz osetljivih grupa, čiji su roditelji i u redovnim okolnostima, nažalost, manje uključeni u obrazovanje dece, situacija bila dodatno otežana u neredovnim uslovima i dodatno komplikovana zahtevima u pogledu digitalnih kompetencija, čije posedovanje je bilo neophodno da bi se pomoglo deci, posebno u mlađim razredima.

„Višečlane porodice su morale dobro da se organizuju da bi sva deca pratila nastavu preko TV-a, a nedostatak digitalnih uređaja je predstavljao ograničenje za kvalitetniju interakciju sa nastavnicima i ostalim učenicima. Iz ove situacije smo naučili da su digitalne kompetencije ključne za život u ovom vremenu, bez obzira na to kojim se poslom bavimo. Svi smo, uključujući i nastavnike, morali da naučimo da koristimo razne digitalne alate da bismo uopšte mogli da radimo od kuće. Zato je dalje ulaganje u digitalne kompetencije nastavnika jedan od prioriteta da bi prelazak na ‘on-line mode’ bio jednostavniji i da bi mogao da se primenjuje i u redovnim okolnostima. Deci iz osetljivih grupa je potrebna veća podrška škole, učitelja/nastavnika, psihologa i pedagoga za učenje, i treba koristiti sve one mehanizme i dodatnu podršku koja i inače postoji u našem sistemu obrazovanja“, kaže Tanja Ranković.

U izveštaju se navodi i nedostatak tehničkih resursa za realizaciju nastave na daljinu. „Kad je počela pandemija, Ministarstvo prosvete je uspostavilo odličnu saradnju sa velikim brojem kompanija iz IT i sektora telekomunikacija koje su pomogle u pogledu opreme, interneta, besplatnih obuka i otvorenih resursa. Ipak, potrebe su i dalje velike“, kaže Rankovićeva, i dodaje da je obezbeđivanje tehničke opreme za škole koje imaju veći broj učenika iz osetljivih grupa jedan od prioriteta.

„Da bi se smanjio digitalni jaz, Ministarstvo prosvete i UNICEF razmatraju koncept školskih biblioteka obrazovnih tehnologija, koje će predstavljati podršku za učenike i nastavnike, naročito u nerazvijenijim opštinama u školama gde je veliki broj dece iz osetljivih grupa. Planira se podrška školama za sprovođenje vannastavnih aktivnosti koje istovremeno pružaju podršku za učenje i podstiču razvoj digitalnih veština za decu iz osetljivih grupa, u skladu sa principom ‘da niko ne bude zapostavljen’. S obzirom na potrebe, pored kompanija koje su se uključile, potrebna je i dodatna podrška drugih donatora, kao i podrška EU koja u velikoj meri podržava obrazovni sistem u Srbiji“, naglašava Tanja Ranković. „Obrazovanje na daljinu neće i ne može u potpunosti da zameni klasično obrazovanje. Ipak, sasvim je sigurno da će se mnogo više koristiti i da bi trebalo uložiti maksimalne napore da se u narednom periodu razviju svi aspekti ovog sistema.“

„Čini se da dalji koraci zahtevaju proces planiranja promena na tri osnovna nivoa: pedagoškom, tehnološkom i organizacionom“, zaključuje Tanja Ranković.

POSTAVI KOMENTAR

Unesite komentar
Unesite ime