“U vreme novog hladnog rata Srbija mora da zna s kakvim rizicima postupa kad sedi na dve stolice”

9
Profimedia

Još jedan istorijski sporazum ili još jedan nekredibilan potez?

Sporazum o slobodnoj trgovini s Evroazijskom unijom (EAEU), potpisan prošle nedelje u Moskvi, vlasti u Beogradu predstavile su kao još jedan “izuzetno važan”, čak “istorijski” i “teškom mukom ispregovaran” dokument zbog koga je Srbija zahvalna svim članicama EAEU jer će doprineti rastu njene privrede i izvoza.

Stručnjaci, međutim, ne dele političku euforiju vlasti u Beogradu, tvrde da je sporazum ekonomski neutralan i smatraju da je to još jedan nekredibilan potez beogradskih vlasti koji ne doprinosi rastu poverenja Evropske unije i njenih članica. Ali su zato politički signali iz Beograda prema Briselu vrlo značajni jer poručuju Evropskoj uniji i Zapadu da Srbija može i bez njih i da ima na koga da se osloni i s kim da trgovinski sarađuje u slučaju zastoja, pa i prekida evroatlantskih integracija.

O tome je za aktuelno Nedeljnik govorio i Miroljub Labus, nekadašnji potpredsednik savezne vlade i pregovarač Beograda s EU. On smatra da je Sporazum važan za Rusiju jer ona više nije pod pritiskom srpskih političara koji stalno moljakaju rusku stranu da poveća broj proizvoda koji podležu režimu slobodne trgovine.

„Naša vlada je nagoveštavala da će automobili da se izvoze u Rusiju i da će se skinuti s liste izuzetaka. Sad kad je potpisan Sporazum sa EAEU, nema više pritiska na Moskvu da se smanji broj izuzetaka, sada postoji institucija s kojom Srbija treba da pregovara, pa šta postigne. Ali to više nisu institucije države Rusije nego EAE unije“, rekao je između ostalog Labus.

Posebnu konotaciju mogla bi da ima još jedna izjava ministra Ljajića. On je osetio potrebu da posebno naglasi kako je dogovor s EAEU „klasičan sporazum o slobodnoj trgovini, ekonomski a ne politički dokument“. Tom izjavom ministar Ljajić kao da je hteo da istakne razliku između dva sporazuma koja je potpisala Srbija – Sporazuma o slobodnoj trgovini sa Evroazijskom unijom i Sporazuma o stabilizaciji i pridruživanju (SSP) sa Evropskom unijom.

Pitanje poverenja, odnosno kredibiliteta, profesor Labus ističe kao ključnu odrednicu: „Zaključivanje Ugovora o slobodnoj trgovini sa EAEU bez značajnijeg pomaka Srbije u priključivanju EU za mene nije kredibilna politika.“

Labus naglašava da je danas kao i pre 20 godina (kad je on pregovarao s Briselom) glavna stvar – kredibilitet politike: „Danas nam ne veruju jer pokušavamo da laviramo između Istoka i Zapada. Ne veruje nam ni Istok ni Zapad. Što god obećamo da ćemo da uradimo, to se prima s velikom rezervom.

Kredibilitet se ne stiče lako i uvek košta. Uvek prvo mi nešto treba da uradimo, pa onda druga strana da ima pozitivnu reakciju.“

Kao argument za ovu tezu Labus navodi dva primera iz svoje pregovaračke prakse s EU „kad su nam Rusi dva puta puno pomogli iako nisu verovali da to rade“.

Prvi put 2000. godine, u vreme hladne zime, kad su Rusi tražili da im SR Jugoslavija (odnosno Srbija) plati 30 miliona maraka duga za gas koji je Milošević ostavio u amanet novim demokratskim vlastima. Bila je to mala suma, ali je tada NBJ imala raspoloživo samo 60 miliona maraka. Trebalo je dati pola raspoloživih rezervi da bi Rusi obnovili ugovor o isporukama gasa. Rusi su to znali, ali su ipak tražili da platimo. I SRJ je platila tih 30 miliona, a u Narodnoj banci ostalo je samo 30 miliona maraka. Tada je SRJ dobila od EU asimetrične preferencijale i morala je nešto kredibilno da uradi i pokaže da želi u EU.

„I mi smo u decembru smanjili carinske stope za polovinu, ukinuli smo sva ograničenja na izvoz robe, sve dozvole ukinuli, liberalizovali smo kurs. Sve to znajući da u rezervama ima 30 miliona maraka. To je bio strašno rizičan potez. Ali to je napravilo kredibilitet. Kad su se uverili u naš kredibilitet, počeli su da nam daju ustupke. I na kraju se završilo s Ugovorom o slobodnoj trgovini veoma korisnim za nas.

Danas EU ne daje Srbiji nikakve ustupke. Možda grešim, ali mislim da je to pitanje poverenja. To je pitanje iskrene želje Srbije da li stvarno hoće ili neće u EU.“

Drugi put Rusi su nam nesvesno pomogli u novembru 2001. godine kad su Labus i njegov tim pregovarali o otpisu duga u Parizu. Rusi tada, po rečima Labusa, nisu hteli da naprave dogovor sa svim ostalim članicama Pariskog kluba o otpisu jugoslovenskog duga, nego su hteli separatni dogovor. Od pet dana koliko su trajali pregovori, dva dana i dve noći Rusi su stopirali pregovore.

„Zvao me je ruski ministar finansija i tražio separatni sporazum. Ja sam to odbio. Od trećeg dana, mislim da su Amerikanci bili ključni, počeli su pregovori uprkos protivljenju Rusa. U Srbiji se i danas prećutkuje da Rusi nisu potpisali Pariski klub. Mi tada i nikad kasnije nismo s njima rešili problem dugova. To je bio presedan u Pariskom klubu, doneta je odluka o otpisu a da sve članice nisu bile saglasne. Svi ostali su znali da nas Rusi pritiskaju, a stekli smo kredibilitet jer smo odbili njihov pritisak. I otpisano nam je 66 odsto duga. Nikad s Rusijom nisam uspeo da napravim dogovor o otpisu duga, iako je moja ideja na kraju bila realizovana. Nikada s Rusijom nisam uspeo da smanjim spisak izuzetaka vrsta robe koje su u ugovoru o slobodnoj trgovini.
Danas, u vreme novog hladnog rata Srbija mora da zna s kakvim rizicima postupa kad sedi na dve stolice. Ugovor sa EAEU je još jedna poruka Zapadu da mi možemo i bez njega. Nisam siguran da smo svesni šta se trenutno dešava u svetu i da smo spremni da se na odgovarajući način prilagodimo tome“, kaže Miroljub Labus.

Celu ekonomsku analizu Miše Brkića čitajte u novom Nedeljniku, koji je na svim kioscima od četvrtka, 31. oktobra. Digitalno izdanje dostupno je na Novinarnici

9 KOMENTARA

  1. Svi ste postali strasno pametni a nema vece pameti od ovog sporazuma sa Rusijom koji se odnosi na jabuke i nekoliko kg sira. Izvoz u Rusiju je manji nego sto je bio na kosovo a Vi ovde prodajete maglu i pricate o privatizaciji i lopovluku cega firme koje nisu bile spremne da prezive realnu ekonomiju to su dotirane firme koje zbog socijalnog mira non stop dopingovane . Pogledajte danasnji Tas Priboj na limu ljudi imaju sve i fabriku i masine a neznaju da sklope kamion koji su prethodno radili Mercedes.Kakvu su zemlju nasledili od Milosevica posle sancija dobro da smo zivi a Vi i danas pozivate nove sancije ja bi ih Vam dao kada ih toliko volite pa uzivajte i zadovoljite svoj inat nazalost vase gluposti ispastace vasa deca ali sta je tu je kruska ne pada pod jabukom.

  2. @kriticar
    Labude, ne shvataš šta si pročitao. Nakon Miloševića je ostalo 60 miliona maraka rezervi, DOS je počinjao iz očajne pozicije.

  3. Ovaj dinkicev pajtas misli da smo zaboravili sta je radio onih 7-8 godina dok je bio na vlasti. Ako je neko zaboravio, posto vidim da ga neki ovde nazivaju gospodinom i uvazavaju , da vas podsetim da su on i oni njegovi pajtasi smisli onakvu privatizaciju. Da su Dinkic i G17 plus upali u tu istu Narodnu banku Srbije sa automatskim oruzjem i oni su vrsili popis sredstava. Ti isti su trazili i pronasli pare na Kipru koje je Jugoslavija koristila da bi obavljala medjunarodne poslove posto je bila pod sankcijama i te iste pare su volsebno nestale, a milijarde su bile u pitanju. I sad on nesto ima da kaze, pa izvolite Gospodine Labus pricajte o tome…

  4. Prvi put 2000. godine, u vreme hladne zime, kad su Rusi tražili da im SR Jugoslavija (odnosno Srbija) plati 30 miliona maraka duga za gas koji je Milošević ostavio u amanet novim demokratskim vlastima. Bila je to mala suma, ali je tada NBJ imala raspoloživo samo 60 miliona maraka. Trebalo je dati pola raspoloživih rezervi da bi Rusi obnovili ugovor o isporukama gasa. Rusi su to znali, ali su ipak tražili da platimo. I SRJ je platila tih 30 miliona, a u Narodnoj banci ostalo je samo 30 miliona maraka. Tada je SRJ dobila od EU asimetrične preferencijale i morala je nešto kredibilno da uradi i pokaže da želi u EU.

    „I mi smo u decembru smanjili carinske stope za polovinu, ukinuli smo sva ograničenja na izvoz robe, sve dozvole ukinuli, liberalizovali smo kurs. Sve to znajući da u rezervama ima 30 miliona maraka. To je bio strašno rizičan potez. Ali to je napravilo kredibilitet. Kad su se uverili u naš kredibilitet, počeli su da nam daju ustupke. I na kraju se završilo s Ugovorom o slobodnoj trgovini veoma korisnim za nas.

    Politika i odnos izmedju dve drzave ili Srbije i EU ili Srbije i Rusije treba da se bazira na uzajamnom poverenju i saradnji ne na ustupcima i dokazivanjima.
    Ako EU koja ni jedno obecanje dato Srbiji nije ispunila, koja je garant Briselskog sporazuma a nista ni slovo nije ispostovala, kaze da nam ne veruje, to je zato sto oni ne rade nista da bi nas ubedili da mi niima mozemo da verujemo, lagali su nas uvek od kad je veka i sveta, pre EU bio je treci rajh, pre toga austrougarsko carsvo i Kraljevina Pruska (njemački: Königreich Preußen), i svi su nas lagali, napadali, bombardovali.
    Labude, za razliku od Rusije zapadna evropa je trulez na kubik, laz i licemerje.
    A to sto ste imali samo 60 miliona maraka u narodnoj banci je znak koliko ste lose vodili politiku i brinuli o drzavi.
    Danas su rezerve ogromne i opet vlast ne valja.
    Manite se price o dobrim i manje dobrim prijateljima, mi Srbi treba da stavimo prst na celo i da se zapitamo ko je nas medjusobno posvadjao.
    Svi narodi oko nas slozni mi kao 4 roga u vreci.

  5. “Да ли Србија хоће или неће у ЕУ.” Па наравно да неће јер њихов услов је да ми признамо Косово. Да ли има неко коме то није јасно. Па наравно да нећемо тамо. И наравно да само зато идемо са Русима и осталима. Па са киме би смо, са онима који су нас преполовили, због њихових интереса? И после кажу Србија је мала Русија. Праве се наивни, као нико ништа не зна. А они су то направили и то раде сваки дан.

  6. Уговором о слободној трговини са ЕУ, лоповском приватизациојом, уништили сте привреду у Србији, Уместо да приватизацијом припремите привреду и друштво за већу изложеност конкуренцији, ви сте просто “отворили врата”, врло “кредибилно” вашим пријатељима из ЕУ. До чега је то довело и какве последице тога и данас трпимо, не треба бити стручњак па то спознати. Стога, седи тамо, где си и причај онима који морају да те слушају у факулетским клупама. У међувремену, сабери изгувљене приходе од царина и такси, за протеклих 18 година, на то додај изгувљена радна места, тржишта и будуће приходе, губитак у бруто дохотку и утицај на развој овог друштва. Обогаљили сте нас, стога, најпаметније ти би било да ћутиш, тада делујеш паметније.

    • Ako pod privredom Srbije podrazumevaš fabrike iz pedesetih i šezdesetih godina prošlog veka, onda si se gadno zeznuo.
      Tako nešto ti ne treba. Koji će nam takve fabrike?

      • Те фабрике су могле да раде под другачијим менаџментом и да доносе профит, а не да буду уништене да би странци са својим фабрикама одавде односили профит. “Који ће нам такве фабрике” нису изјавили Словенци, за: “Горење”, “Леснину”,… итд. . Уништено је на хиљаде фабрика које су и даље могле да раде и извозе и запошљавају људе, од којих добар део корупцијом, да би намерно ослободило тржиште.. Нисам се ја ни у чему зезнуо, а свакако би данас било боље радити у њима, него трчати по страним, са бедним надницама, уз пелене под панталонама.

  7. Gosn Miroljub L. ima iskustva u onome što priča, ali džaba mu priča. Ni u jednom nije ubedljiv niti decidan. I njegovi potezi kao nekog ko je odlučivao o statusu i sudbini Srbije išli su u jednom pravcu a dve linije, bez da su doneli stvarni boljitak, osim zaduživanja koje je kao supa prvo pojedeno. Zaduživao nas je samo kod jedne stolice, što nas kreditno a time i politički vezuje samo za jedan smer. A pričom o sedenju na dve stolice, samo potvrđuje njegovu snishodljivost i jednosmernost ideje za srpske interese koji nadilaze njegove stavove i savete, koji i nisu njegovi. Setite se samo, kada je bio deo vlasti, svoju ćerku je poslao na školovanje kod svojih…

Comments are closed.