U ranom detinjstvu je svaki trenutak važan

Poslednjih nekoliko decenija u svetu se primenjuju programi podrške koji su fokusirani na porodice, odnosno u okviru kojih se stvaraju povoljne mogućnosti i prilike za detetovo učenje i napredovanje u svakodnevnim porodičnim aktivnostima, a kroz pružanje podrške roditeljima. Trenutno veliki broj porodica i dece u Srbiji ostaje bez pravovremene podrške, ne uspevaju u potpunosti da ostvare svoje potencijale, postaju produženo zavisni od podrške različitih sistema, čime ne biva narušen samo kvalitet njihovog života, već se nepovratno gubi veliki društveni potencijal

0
Fotografija: UNICEF Srbija/Pančić

Rano detinjstvo je najvažnija razvojna etapa u životu čoveka. Kada se neke prilike propuste u tom periodu, svi su na gubitku – i deca, i porodice, i celo društvo. Naučno je dokazano da su u prvih šest godina života najveće šanse da se uz odgovarajuću podršku, odstupanja u razvoju smanje ili u celosti sustignu, a efekti teškoća i smetnji ublaže kako bi dete a kasnije odrasla osoba ostvarila maksimum svojih potencijala.

Prema procenama stručnjaka, godišnje oko 60.000 dece u Srbiji ima potrebu za podrškom kroz programe i usluge ranih intervencija. Međutim, kvalitet i dostupnost tih usluga u našoj zemlji trenutno zaostaje za međunarodnim standardima dobre prakse. Razvojne teškoće i smetnje se (pre)kasno otkrivaju, u potrazi za odgovarajućom podrškom roditelji često lutaju između institucija i stručnjaka, a onda kada je i dobiju, podrška se nedovoljno oslanja na snage i mogućnosti dece i njegovih roditelja.

Period od začeća do treće godine ima ključnu važnost za razvoj i funkcionisanje mozga. Prve godine života su period izrazite ranjivosti i ogromnih mogućnosti, objašnjava prof. dr Milica Pejović Milovančević, dečji psihijatar i direktorka Instituta za mentalno zdravlje.

“To je period najintenzivnijeg razvoja u intelektualnoj, socijalnoj i emocionalnoj oblasti, senzornom i motoričkom razvoju, govorno-jezičkoj oblasti i oblasti komunikacije. Ono što se čini (ili ne čini) u tim posebnim godinama tokom čitavog života utiče na zdravlje pojedinca, njegovo ponašanje, spremnost da stvara odnose sa drugima i ostvaruje uspeh u školovanju i zapošljavanju.”

Istraživanje kapaciteta domova zdravlja za podršku ranom razvoju pokazuje da je učešće dece koja su u riziku i imaju smetnje u razvoju u ukupnom broju predškolske dece 16,1%, odnosno da svako šesto dete ima rizik ili razvojnu smetnju.

Trenutno, veliki broj porodica i dece ostaje bez pravovremene podrške, ne uspevaju u potpunosti da ostvare svoje potencijale, postaju produženo zavisni od podrške različitih sistema, čime ne biva narušen samo kvalitet njihovog života, već se nepovratno gubi veliki društveni potencijal.

Profesorka Pejović Milovančević kaže da jedan od glavnih izazova u pružanju podrške deci sa smetnjama u razvoju i njihovim porodicama jeste trenutna parcijalizovanost usluga podrške.

“Takva podvojenost i često potpuno odsustvo međusobne komunikacije i unutar jednog sistema, a posebno između različitih sistema koji pružaju usluge na fizički potpuno razdvojenim mestima, rezultira, pored ostalog, otežanom ili nepostojećom saradnjom među pružaocima usluga.”

Dodaje da usluge za podršku porodicama dece sa smetnjama u razvoju nisu dostupne u dovoljnoj meri (npr. rano prepoznavanje od strane pedijatara nije dovoljno integrisano u njihov svakodnevni rad pa se teškoće kasno otkrivaju, nedostaju rane intervencije i dijagnostika da bi pokrili sve potrebe) i skoro sve usluge koncentrisane su najpre na četiri velika univerzitetska centra.

“Zato je neophodno da nova ustanova odnosno centar podržava mrežu, a ne samo centralizaciju usluge na jednom mestu. Takođe, i kada resursi postoje, roditelji često ne znaju za njih ili ne mogu lako da ih koriste. Prepušteni su samostalnom pronalaženju rešenja što često znatno troši resurse i nije dovoljno efektivno. Zato bi se nova ustanova fokusirala da kreira put za porodicu kroz info-centar i podršku oko svih neophodnih informacija kroz sistem.”

Pomenuti Centar za rani razvoj deteta i inkluziju bi trebalo da bude nova ustanova u sistemu zdravstvene zaštite koja će pružati usluge podrške ranom razvoju. Rad Centra bi podrazumevao širok spektar usluga i programa koji odgovaraju različitim razvojnim potrebama dece i jačanju kompetencije roditelja i drugih aktera u zajednici i usluge rane intervencije koje su namenjene deci u riziku od kašnjenja, odnosno deci kod koje je identifikovano kašnjenje u razvoju i njihovim roditeljima.

“Cilj osnivanja Centra je da se omogući porodici deteta sa teškoćama i smetnjama u razvoju (od rođenja do navršene pete godine) dostupne i kvalitetne usluge podrške razvoju, kao i da pruži podršku profesionalcima za rad s decom sa smetnjama do školskog uzrasta”, kaže prof. dr Milica Pejović Milovančević za Nedeljnik.

Za uspeh ranih intervencija potreban je zajednički rad eksperata različitih profesija, odnosno transdisciplinarni pristup koji treba da prati i povezanost između različitih delova sistema (zdravstvene i socijalne zaštite te obrazovanja). Ukoliko Centar bude zaživeo, veruje se da će pomoći osnaživanju podrške konceptu ranog razvoja, kao i porodično orijentisanim ranim intervencijama.

Kako bi sva deca sa teškoćama i smetnjama u razvoju, baš kao i njihove porodice, dobila podršku koja im je potrebna, ključno je izgraditi mrežu usluga ranih intervencija širom Srbije. Nažalost, u analizama koje su sprovođene 2017–2018. godine, i roditelji i stručnjaci su izvestili da se u Srbiji još uvek razvojne teškoće kasno uočavaju, a i kada se uoče, da je podrška roditeljima i detetu nedovoljna a često i neadekvatna, priča Jelena Zajeganović Jakovljević, rukovodilac programa za zdravlje i rani razvoj u UNICEF-u.

“Mnogi koji žive izvan većih gradova trenutno mogu samo da sanjaju o kvalitetnoj i pravovremenoj podršci koja je presudna za njihovu decu. Razvojna savetovališta u domovima zdravlja nedovoljno su rasprostranjena i ne mogu da pokriju svu decu iz njihovog okruženja, a i pristupi u radu daju prostora za unapređivanje. Zato neretko roditelji traže podršku u privatnim uslugama, lutajući od jedne do druge, trošeći vreme i resurse, nekada nemajući ni jasnu informaciju da li je to što se pruža njihovom detetu zasnovano na dokazima i ima efekta, ili ne pomaže a nekada možda i šteti njihovom razvoju”, kaže ona.

Prepoznavši ove izazove, Ministarstvo zdravlja je zajedno sa drugim ministarstvima, 2018. godine, uz podršku UNICEF-a, Fonda za otvoreno društvo, Evropske asocijacije za rane intervencije, a oslanjajući se na stručna znanja i iskustva iz Portugalije, Amerike, Australije, započelo sa razvojem mreže usluga porodično orijentisanih ranih intervencija širom Srbije koje svoj oslonac imaju u razvojnim savetovalištima ali uključuju i sve ostale sisteme i stručnjake važne za dete iz zdravstvene i socijalne zaštite i predškolskog vaspitanja i obrazovanja.

“Prvi korak je svakako bio da se unapredi rano prepoznavanje i da se ono u potpunosti integriše u svakodnevni rad pedijatara. Uz podršku Udruženja pedijatara, u mnogim sredinama uvedeni su standardizovani upitnici za praćenje razvoja (takozvani URD – Uzrasti i razvoj deteta) kojima se vrlo jednostavno a preciznije mogu uočiti i minimalna odstupanja u razvoju. Pored toga započeto je ponovno uspostavljanje razvojnih savetovališta u domovima zdravlja u svakom okrugu, kao i obuka intersektorskih timova za rane intervencije da sprovode nov na dokazima zasnovan pristup usmeren na porodice”, dodaje dr Jelena Zajeganović Jakovljević.

Do sada je novi intersektorski model porodično orijentisanih ranih intervencija zaživeo na pet lokacija, inicirana je obuka stručnjaka iz još 13, a u naredne dve godine plan je da se obuhvati svih 25 okruga i uspostavi 36 centara za rane intervencije pri razvojnim savetovalištima širom Srbije.

Šta znači za razvoj deteta, i za roditelja, pristup usmeren na porodicu?

Mirjana Đorđević, profesor na Fakultetu za specijalnu edukaciju i rehabilitaciju, objašnjava da, prema aktuelnim preporukama, rane intervencije se smatraju efikasnim ukoliko su roditelji ravnopravni i aktivni partneri u ovom procesu, ako sprovedene aktivnosti pripadaju praksama zasnovanim na dokazima i ujedno se oslanjaju na snage i resurse porodice, ako se intervencija realizuje u prirodnom okruženju deteta (npr. u porodičnom domu ili vrtiću) kroz igru, porodične rutine i porodične interakcije i uz poštovanje kulturoloških vrednosti i uverenja porodice.

Poslednjih nekoliko decenija u svetu se primenjuju programi podrške koji su fokusirani na porodice, odnosno u okviru kojih se stvaraju povoljne mogućnosti i prilike za detetovo učenje i napredovanje u svakodnevnim porodičnim aktivnostima, a kroz pružanje podrške roditeljima.

“U ovim programima se potencira oslanjanje na najjače strane porodice i podizanje roditeljskog osećaja kontrole nad odlučivanjem, osećaja samopouzdanja, kao i zadovoljstva roditeljskom ulogom”, objašnjava i dodaje da usvajanje perspektive usmerene na porodicu, odnosno stavljanje porodice u središte intervencije, podrazumeva promenu paradigme kod profesionalaca, odnosno promenu u načinu na koji su tradicionalno pružali podršku”, priča Mirjana Đorđević.

“Da bi stručnjak postao usredsređen na porodicu, potrebno je da dođe do promene uverenja o porodicama, odnosno razumevanja da porodica ima odlučujuću ulogu u razvoju deteta i da u skladu sa tim poštuje sve njene članove. Pristup usmeren ka porodici uzima u obzir potrebe svih članova porodice sledeći teoriju da ono što utiče na jednog člana utiče na sve ostale. Dakle, nijedan stručnjak ne bi trebalo da izgubi iz vida to da je porodica odgovorna za dete i da je ona ta koja ga prati tokom čitavog životnog puta, od detinjstva do zrelog doba, odnosno da je porodica konstanta u detetovom životu, dok se stručnjaci i sistemi usluga s vremenom menjaju”, kaže naša sagovornica.

Jelena Zajeganović dodatno objašnjava značaj promene pristupa u radu: “Ako bi se usluge stručnjaka fokusirale samo na dete u ograničenom periodu (kao što je to bio slučaj u mnogim terapijskim pristupima ranije) i pružale ne na terenu (tamo gde dete živi) već u samim ordinacijama, propustile bi se sve svakodnevne prilike u kojima roditelj i dete, vaspitač i dete, vršnjaci i dete mogu pozitivno da utiču na razvoj deteta a da ni dete a ni oni koji ga podržavaju za to ne moraju da izdvoje dodatno vreme. Oni ne bi morali da pokušavaju da iz neprirodne sredine za dete kao što je ordinacija prevedu sve što su naučili u ono što su životne situacije – buđenja, kupanja, hranjenja, igranja itd., kroz koje se dete najbrže i najprirodnije razvija. Podrška stručnjaka roditelju kroz modelovanje i podučavanje u svakodnevnim životnim situacijama je zato mnogo efikasnija i učinkovitija.”

Vesna Hajduković, psiholog u razvojnom savetovalištu DZ Rakovica, jednom od pet koji već primenjuju ovaj pristup, kaže da kao praktičar mora da istakne da model porodično orijentisanih ranih intervencija čini da su porodicama sa decom sa teškoćama u razvoju stručnjaci dostupniji, kao i da dobijaju kvalitetniju i sveobuhvatniju podršku na način koji je uklopljen u njihov svakodnevni život. Kroz kontakt sa jednom osobom, koja je primarni pružalac usluga, porodica dobija usaglašenu podršku tima profesionalaca različitih struka i iz različitih ustanova u prirodnom okruženju.

“Važna promena je i to što ja kao stručnjak više nastupam iz ’cipela’ porodice, u fokusu mi je porodica u celini, a ne samo dete, porodične snage i prioriteti, a ne samo teškoće. Prioritete i ciljeve zajedničkog rada određuju roditelji, a dete uči i napreduje kroz svakodnevne aktivnosti sa najbliskijim osobama (porodicom, vaspitačima, vršnjacima), a ne radeći različite vežbe koje su često frustrirajuće za porodicu u celini.”

Mišljenja je da je našim porodicama potrebna pomoć u vidu dobre informisanosti o teškoćama sa kojima se susreću, naučno zasnovanim načinima za njihovo prevazilaženje, kao i pravovremeno uključivanje stručnjaka, bez čekanja i lutanja. “Potrebno im je da ih neko čuje, razume, osnaži, uvaži njihove brige, snage i prioritete i kroz individualizovan pristup, koji poštuje ono što oni jesu, pomogne da pronađu najbolje moguće strategije za napredak deteta i porodice”, kaže Vesna Hajduković.

Centri za rane intervencije pri razvojnim savetovalištima širom zemlje dobiće pomoć. Šta bi sad to trebalo da znači za decu sa smetnjama u razvoju i roditelje, kako bi trebalo da se promeni dosadašnja perspektiva i praksa, objašnjava Jelena Zajeganović Jakovljević:

“Opremljeni i obučeni timovi za rane intervencije pri razvojnim savetovalištima i mogućnost rada na terenu mogu da budu tačka preokreta za decu sa teškoćama i smetnjama u razvoju i njihove porodice, posebno onu koja žive u manjem mestu.

Zato je UNICEF sa partnerima pokrenuo kampanju ’Tata, mama, mi smo sa vama’ i pozvao građane i kompanije da doniraju sredstva na www.donacije.unicef.rs kako bi se opremilo 36 centara za ranu intervenciju pri razvojnim savetovalištima u svih 25 okruga u Srbiji, od Subotice do Vranja, tako da mogu da pruže podršku svoj deci i porodicama u njihovom okruženju. Prikupljenim sredstvima nabaviće se asistivna tehnologija kao podrška za svakodnevno funkcionisanje i napredovanje deteta, računari i digitalna oprema za rad putem video-poziva po potrebi, didaktički materijali, nameštaj prilagođen potrebama dece i roditelja, transportna sredstva kako bi se obavljao rad na terenu i stiglo i do manjih mesta u okrugu. Pored toga biće obezbeđene obuke i osnaživanje svih stručnjaka iz timova za rane intervencije iz preostalih okruga.”

POSTAVI KOMENTAR

Unesite komentar
Unesite ime