U potrazi za quid pro quo: Šta će biti s impičmentom Donalda Trampa?

Impičment je najozbiljniji politički manevar koji dopušta američki ustav i upravo bi on mogao da za sobom ostavi dalekosežne posledice, ali je istina da Trampu ova borba može doneti poene kod birača koji se ne pronalaze u mejnstrim politici i ne identifikuju se sa demokratskim vrednostima

0
Foto Profimedia

Ako je Donald Tramp ikako mogao da zna da će do ovoga doći, a po svoj prilici jeste, pošto se o njegovom opozivu govorilo i pre nego što je inaugurisan, mora da je imao spremnu taktiku da se odbrani od Do Nothing Democrats i radikalne levice u čijim je raljama, makar on tako smatra, i predsedavajuća Predstavničkog doma Kongresa SAD Nensi Pelosi koja je njegov najžešći politički oponent.

Kada su Očevi osnivači predvideli impičment u slučajevima saradnje šefa SAD sa stranim faktorima moći odnosno teške povrede osnovnih principa na kojima počiva američka politika, sigurno da nisu mogli ni da sanjaju da će taj isti šef borbu za politički opstanak voditi na nečemu što liči na Tviter. Trampova platforma za obračunavanje sa neistomišljenicima i komunikaciju sa pristalicama ovih dana pršti od uvreda na račun demokrata koji izvode “najveću prevaru u istoriji američke politike” i “lov na veštice”, uzbunjivača koji iznose “najblatantnije i najpakosnije” laži i medija koji prenosi lažne vesti koje, on je u to siguran, destabilizuju Ameriku.

Znali su da ne mogu da ga pobede 2016. godine, kao što neće moći ni 2020. i impičment je jedini način da se reše Donalda Trampa, po cenu da unište naciju. On to baš tako vidi, iako je u prvim danima kada je objavljeno da će protiv njega biti pokrenuta istraga govorio da je sve to šala i da će pokušaj da se on diskredituje kao izdajnik za njega biti pozitivno pošto će mu pomoći u nadmetanju za drugi mandat na predsedničkim izborima naredne godine.

Dugo očekivani okršaj Donalda Trampa i Kongresa počeo je tokom prvog zasedanja Generalne skupštine UN u Njujorku prošle nedelje kada je uzbunjivač iz obaveštajnih krugova otkrio da je Tramp u julu razgovarao sa predsednikom Ukrajine Volodimirom Zelenskim i tražio od njega kompromitujuće informacije o Hanteru Bajdenu, sinu Džoa Bajdena, koji je bio u odboru ukrajinske energetske kompanije “Burizma holdings”. Pored toga, neposredno pred ovaj razgovor Tramp je zamrzao američka sredstva pomoći namenjena Ukrajini u iznosu od 391 miliona dolara.

Slučaj je problematičan na mnogo ravni. Bela kuća je ubrzo objavila transkript razgovora koji niti je ubedio demokrate da je Tramp nedužan, niti im je dao eskplicitni quid pro quo kakvom su se nadali, mada je Tramp vršio pritisak na Zelenskog da mu pomogne u političkoj odmazdi Džoa Bajdena u zamenu za “uslugu” odnosno potrebna sredstva za bivšu sovjetsku zemlju kako bi odgovorila na rusku agresiju. Zelenski je rekao da je Tramp potpuno nedužan, ali da ni on sam nije vršio pritisak ni na koga, iako se u transkriptu navodi da je “sluga naroda” rekao Trampu da će novi tužilac biti “sto odsto njegov čovek” i da će se pozabaviti ovom situacijom.

Potom je otkriveno da je uzbunjivač koji je otkrio razgovor između dvojice lidera službenik CIA koji je “u jednom trenutku bio upoznat sa poslovima Bele kuće”, dobar poznavalac ukrajinske politike, ali i da je naklonjen drugoj političkoj opciji umesto Trampu – ili biased kako to Amerikanci kažu. Ono što Trampu daje odstupnicu jeste činjenica da je uzbunjivač žalbu podneo na osnovu informacija iz druge ili čak treće ruke. I eto problema za demokrate, jer je Tramp čovek koji vešto spinuje, pa je brže-bolje na Tviteru poručio da kao i svaki Amerikanac ima pravo da upozna onoga ko ga je optužio, ali i osobu koja je ilegalno poverljive informacije prenela uzbunjivaču, te da je ta osoba očigledno špijunirala predsednika.

Iako je uzbunjivač naveo imena nekoliko zvaničnika Bele kuće kao svedoka u mogućem Trampovom prekoračenju ovlašćenja, a koje je već saslušavao generalni inspektor obaveštajne zajednice Majkl Atkinson koj je zaključio da ima razloga da se veruje da je predsednik ilegalno tražio pomoć stranog faktora za kampanju i da je potencijalno prekoračenje ovlašćenja ugrozilo nacionalnu bezbednost, Trampova odbrana i dalje se zasniva na tri postavke protiv kojih Nensi Pelosi i demokrate trenutno ne mogu ništa: uzbunjivač nije lično čuo poziv, istraga je pokrenuta pre nego što je iko video transkript i Bela kuća ga je objavila što valjda znači da predsednik nije uradio ništa što bi zaslužilo impičment. Ili ipak jeste?

 Demokrate tvrde da direktan quid pro quo ni nije neophodan da bi se zaključilo da je predsednik prekoračio svoja ovlašćenja, a sve i da jeste, Tramp je Zelenskog pozvao u vrlo određenom trenutku – kada je već blokirao finansijsku pomoć Ukrajini. Bajden nije eksplicitno pozvao na impičment, ali je rekao da Predstavnički dom mora da se pobrine za to da “Donald Tramp snosi odgovornost za zloupotrebu moći”, ali i da je tragedija za Ameriku što je njen predsednik sopstvene političke interese stavio iznad zakletve koju je položio.

Za Trampa je važnije da zadrži podršku republikanaca nego da pridobije demokrate; 218 članova Predstavničkog doma Kongresa SAD javno je izrazilo podršku impičmentu, ili makar istrazi. Isprva ih je bilo svega 70, a posle nekoliko dana imali su većinu.

Ipak, čak i da dom na kraju impičuje Trampa, i dalje bi bile neophodne dve trećine glasova u Senatu da potvrdi opoziv i ukloni ga sa funkcije; to praktično znači da najmanje 20 republikanaca treba da okrene leđa Trampu i stane na stranu demokrata. Ipak, za to su šanse male pošto većina njih smatra da Tramp nije učinio ništa vredno impičmenta.

Često se ističe da nijedan američki predsednik nikada nije bio smenjen na ovaj način, iako se Tramp pridružio Endruu Džonsonu, Ričardu Niksonu i Bilu Klintonu koji su se svojevremeno takođe našli u ozbiljnoj opasnosti od impičmenta. Nikson je sve poštedeo muke i sam podneo ostavku posle afere Votergejt, ali su Džonson i Klinton saslušavani pred Senatom koji ih na kraju, iako su formalno opozvani, nije smenio s dužnosti.

U prilog Trampu idu i prognoze poput one nekadašnjeg predsedavajućeg Predstavničkog doma Njuta Gingriča koji predviđa da će se Nensi Pelosi dogoditi isto ono što se njemu dogodilo 1998. kada je poveo inicijativu za Klintonov opoziv, a potom debelo platio cenu na midterm izborima koji su ga koštali mesta predsedavajućeg u domu.

Dosadašnja istraživanja javnog mnjenja pokazuju da većina Amerikanaca ne podržava ideju o impičmentu aktuelnog predsednika, baš kao što nikada nije podržala ni pokušaj da se opozove Klinton. Ruku na srce, Tramp nikada nije bio, niti je sada, popularan koliko je bio Klinton kada je obznanjena njegova seksualna afera sa Monikom Levinski; u danima nakon pokretanja procesa impičmenta, podrška Klintonu čak je porasla za desetak odsto, popevši se na čak 73.

Tramp trenutno uživa podršku 43 odsto Amerikanaca – pritom je jedini predsednik koji nije prebacio 50 odsto – ali i 91 odsto republikanaca. Otuda uverenost da će ga republikanski senatori u svakom slučaju podržati.

Čak i savetnici Nensi Pelosi zabrinuti su da bi to mogla da bude greška u koracima; ako se istraga raspline, u želji da se Trampu dolija sa svih strana, na kraju neće uspeti da ga uhvate ni za rep ni za glavu, izmaći će se jer će sve zvučati kao zbir nekakvih dvosmislenih optužbi koje bi čak mogle da mu idu naruku. I sam je rekao da je pokušaj impičmenta za njega pozitivna stvar (premda loša za Ameriku) jer zna da bi mu mogla doneti poene kod birača. Nensi Pelosi moraće da bude efikasna, brza i kristalno jasna u svojim namerama, kristalno jasna na osnovu kojh optužbi postupa i traži opoziv, inače će demokrate stvarno biti one koje će na kraju nastradati.

Sve i da je odluka Nensi Pelosi da pokrene istragu nesmotrena, definitivno je istorijska, i njen potez nije puka politička predstava, već pokušaj da se javnosti i Trampu, kakav god bio konačni ishod procesa, pošalje važna poruka: dosta. Kongres konačno stavlja do znanja presedniku da postoje granice koje se ne mogu preći bez posledica, i to je nešto što i američka javnost mora da zna.

Narativ kojim se Tramp koristi jasno oslikava liniju na kojoj se on povezuje sa svojim glasačima; u video poruci koju je objavio na Tviteru vrlo direktno poručuje građanima Amerike ko je bad guy.

Tramp je autsajder, onaj koji hoće da beloj, radničkoj klasi vrati rudnike i poslove, onaj koji je pobedio uprkos svima i svemu na neverovatan način i sada kada etablirane vašingtonske sile ponovo spremaju udar na njega, on bi mogao da se – baš pred nove izbore – ustoliči kao heroj razočaranih radnika koji smatraju da je Amerika njihova i samo njihova i da je onaj zid na granici preko potreban. A to može da im da upravo – i samo – Tramp.