“U BiH smo išli na sahranu i sada ne možemo da se vratimo. Zar ne bismo bili bezbedniji u samoizolaciji u Beogradu?”: Priča Poljakinje koja je svoj dom našla u Srbiji o tome šta sve može da se dogodi ljudima “sa druge strane granice” u doba koronavirusa

0
Lična arhiva

Madona je iz tople kupke govorila kako je ovaj virus, ako ništa drugo pravedan i da su sada svi ljudi jednaki. Ako postoje jednakiji (pravopisno svakako ne), to su svi oni koji dele muku i neizvesnost bivstvovanja na drugoj strani granice, u trenutku kada je ona zatvorena. Mnogo ljudi, širom sveta, pokušava da se dokopa svog doma, Beograda, Srbije, a strah od toga da će ostati zarobljeni na aerodromima širom sveta, vidi se na njihovim licima, u porukama i molbama.

Da jedno zlo obično ne ide samo, potvrđuje i slučaj Katarine Grige Nikić, poljske novinarke, koja poslednjih godina sa suprugom – srpskim državljaninom – živi u Beogradu.

Otac njenog supruga je preminuo pre sedam dana u Bosni i Hercegovini. Ona i suprug su se uputili put BiH kako bi prisustvovali sahrani, a kada su pokušali da se vrate, granica je bila zatvorena.

“Bilo je to u subotu. Došli smo do granice i rekli su nam da ne možemo dalje, da je granica zatvorena. Odmah smo pozvali ambasadu u Sarajevu i doživeli još veći šok nego u razgovoru sa graničarem. Niko se nije javljao. Ambasada nije radila tokom vikenda. Broj telefona za urgentne situacije ne postoji, a na druge telefone se nisu javljali”, objašnjava Katarina Griga Nikić za Nedeljnik.

“Hoteli ne rade, kažu nam da moramo da budemo u karantinu, niko se ne javlja na telefon. Šta nam je opcija? Da budemo u karantinu u automobilu. Sreća u nesreći je da smo mogli da se vratimo u kuću suprugove majke. Inače, gde bismo bili?”

Ljudi koji nemaju objekat u koji bi mogli da se sklone, gde bi bili tokom čitavog vikenda dok ambasada ne radi.

Ona tvrdi da je sa suprugom pokušala da kontaktira i Ministarstvo spoljnih poslova Srbije, ali bez uspeha.

Na kraju je neko, u ponedeljak, konačno podigao slušalicu…

“Rekli su nam da se sklonimo u karantin i sačekamo da se skupi dovoljan broj ljudi koji imaju istu potrebu kao mi – a to je samo da se vratimo u Beograd – i da će nam srpska ambasada u Sarajevu organizovati avionski ili autobuski prevoz u Srbiju”, objašnjava poljska novinarka koja je sreću pronašla u Beogradu.

“Tako nešto nema nikakvu logiku. Mi nismo u Bosnu i Hercegovinu išli turistički, već iz nužde. Zar ne bi za sve bilo bezbednije da smo u samoizolaciji u Beogradu, nego da čekamo šta će se događati sa nama sa druge strane zatvorene granice. Drugo, ne razumem zašto bi neko trošio javna sredstva na naš povratak i organizovao nam prevoz kada to nije neophodno jer smo došli svojim automobilom? Mnogo nelogičnih odluka i loša organizacija zbog koje neko ko je došao sa strane, koliko god voli Srbiju, naročito Beograd, mora da razmisli o svojoj budućnosti u toj zemlji…”

Ona tvrdi da razume zabrinutost Vlade, “Vučića i Ane”, kako ih naziva u razgovoru, zbog velikog povratka ljudi iz inostranstva, ali sa svojim iskustvom iz Poljske, stvari posmatra na drugačiji način.

“Nije važno zbog čega su radnici iz inostranstva krenuli da se vrate u svoju zemlju. Vlada mora da ih prihvati i da im obezbedi mogućnost da se vrate. Oni će jednom odlučiti da se vrate zauvek i takvi ljudi bi trebalo da budu osnova srednje klase u Srbiji, koja je sada u sličnoj situaciji kao Poljska krajem devedesetih…”

Jedan strah izazvao je gomilu drugih strahova i vapaji ljudi širom sveta, koji žele da se vrate u svoju zemlju poslednjih dana jedan su od dodatnih problema koje u svom prtljagu donosi koronavirus.

Ovo je samo još jedna priča koja ilustruje šta sve može da se dogodi ljudima u doba koronavirusa.