Ne postoji ni jedan jedini svedok koji je video muža Isidore Sekulić, njen doktorat i drugu knjigu o Njegošu. Da je imala muža, odbranila doktorat i napisala još jednu knjigu o Njegošu znamo samo iz njenih kazivanja, u koja se i ranije sumnjalo. Čini se opravdano…
Priče o čoveku u koga se zaljubila i udala na proputovanju, a koji je ubrzo i preminuo te ga zato niko od Isidorinih prijatelja i sunarodnika nikada nije video, kao i to da je napisala i drugu knjigu o Petru II Petroviću, ali ju je zbog Đilasove kritike prve knjige spalila i uspela da uništi svaki trag o radu na tom rukopisu – doista zvuče malo verovatno, ali ih je i teško demantovati. Priča o Isidorinom doktoratu takođe zvuči neverovatno. Međutim, nju je moguće proveriti, jer o njemu mora postojati bar neki trag. Da li postoji?
Kako uopšte znamo da je Isidora doktorirala?
Taj podatak nam je poznat iz njenog pisma bliskom prijatelju, čuvenom beogradskom knjižaru i izdavaču Svetislavu B. Cvijanoviću, koji je bio objavio i njene prve dve knjige.
Objavljivanje disertacije nakon odbrane se tih godina podrazumevalo. Međutim, Isidora nikada nije publikovala svoj doktorat, niti neki njegov deo. A nije čak sačuvala ni rukopis svoje disertacije.
Ona je svoju zaostavštinu ostavila beogradskoj Univerzitetskoj biblioteci „Svetozar Marković“. Među rukopisima koji se tamo čuvaju nema njenog doktorata na nemačkom. Mi smo, za svaki slučaj, proverili i njenu ličnu biblioteku, jer smo pomislili da je ukoričeni rukopis mogao lako da „zaluta“ među knjigama, a da to prilikom katalogizacije nije uočeno. Međutim, doktorata nije bilo ni na policama njene biblioteke.
Isidora je umela da spaljuje svoje rukopise, pisma, dokumenta i slično, tako da nije nemoguće da je, iz nekog razloga, uništila i svoju doktorsku disertaciju.
Isidora jeste mogla da spali svoj primerak doktorata, ali ne i ostale kopije. Jedan primerak disertacije je, takvi su propisi bili i onda i sada, morao da ostane fakultetu na kojem je okončala doktorske studije. Tada je u Berlinu postojao samo jedan univerzitet na kojem je mogla da doktorira filozofiju. Reč je o čuvenom Berlinskom univerzitetu, koji je u periodu kada je Isidora boravila u tom gradu nosio naziv „Univerzitet Fridrih Vilhelm“ (Friedrich-Wilhelms-Universität zu Berlin). Danas nosi naziv po čuvenom nemačkom naučniku Aleksandru fon Humboltu (Humboldt-Universität zu Berlin). I njegova arhiva nije uništena u toku Drugog svetskog rata.
Nemci inače obožavaju arhive. Prema arhivskoj građi se odnose kao prema relikvijama. Tako da je potraga za Isidorinim doktoratom mogla da se nastavi bez većih problema. Uspeli smo brzo i lako da stupimo u kontakt sa odeljenjem za disertacije Univerzitetske biblioteke Humboltovog univerziteta, u kojoj se nalaze svi doktorati odbranjeni na tom univerzitetu, i zvanično zatražili da nam pošalju informacije o disertaciji Isidore Sekulić iz 1922. godine.
Ubrzo je stigao odgovor. U katalozima za navedeni period nema doktorata za koji smo zainteresovani. Pored negativnog odgovora, u pismu su nam preporučili da se obratimo i Univerzitetskom arhivu (Universitätsarchiv der Humboldt-Universität zu Berlin), gde bi, kako su istakli, morao da se nalazi dosije Isidore Sekulić, ukoliko je ona ikada bila upisana na njihov univerzitet.
Odmah smo pisali Arhivu i zamolili za informacije o studentskom dosijeu Isidore Sekulić. Odgovorili su nam posle nekoliko dana. U pismu je koleginica iz Arhiva navela da je izvršila detaljnu pretragu kataloga studenata njihovog Univerziteta u periodu od 1921. do 1923. godine, kao i da je pregledala svu arhivsku građu i akademske radove za period od 1921. do 1925. godine. Rezultat je bio sledeći: Isidora Sekulić ne samo da nikada nije doktorirala u Berlinu, nego tamo nikada nije ni studirala…
Opširno istraživanje Blagoja Pantelića o doktoratu Isidore Sekulić o doktoratu Isidore Sekulić čitajte u novom Nedeljniku, koji je na svim kioscima od četvrtka, 5. septembra. Digitalno izdanje dostupno je na Novinarnici
Tagovi
Anonimni
To mora da pravda sve ove druge naše.