“Tužna slika na peronima. Čak tri autobusa u pravcu Nemačke. Scene filmske…”: Priča jedne žene koja se sa porodicom odselila iz Srbije

9
Foto: Profimedia

Snježana Ćujić jedna je od onih koji su se odselili iz Srbije i život nastavili u inostranstvu. Snježana i njena porodica odlučili su se za Nemačku, a ona je svoje i porodično iskustvo migracije ispričala za Dojče vele.

Život na dve adrese, suprug sa stalnim zaposlenjem u Nemačkoj, deca i ja u Srbiji, već nakon mesec i po dana, motivisao me da upotrebim sve svoje sposobnosti ne bi li porodica ponovo bila na okupu, a to je značilo – prvo naći stan.

Od prepričavanja tuđih iskustava oko pronalaska stana u Nemačkoj može da vas zaboli glava. Preterana doza informacija ponekad može imati zbunjujući efekat pa sam rešila da se pouzdam u faktor sreće jer u ruci držim samo jednu suprugovu platnu listu, a trebale su tri, barem su me tako uveravali. No, šta je tu je.

Šta je to Šufa?

Najveću pometnju od gomile prikupljenih papira napravila je Šufa (Schufa), dokument koji odslikava njegovu kreditnu sposobnost i ako je pozitivna znači da je finansijsko kretanje svih raspoloživih računa dobro. Iako mi je bio totalna nepoznanica, neizostavni je deo čitavog spiska papira koji smo morali priložiti da bi iznajmili stan. U tom silnom pretraživanju očigledno sam negde pogrešila i umesto jedne poručila čak tri, koliko ih je i stiglo poštom.

Nastala je prava panika kada je sa suprugovog računa počela naplata za izdavanje tog dokumenta, međutim, uspela sam da objasnim kako je nastao problem i povratim novac od naredne dve porudžbine.

Ujedno sam shvatila da moram biti opreznija prilikom poručivanja internetom. U toj razmeni mejlova oko razrešenja nesporazuma u porudžbini i plaćanju, potvrdni mejl za stan zalutao je u spam. Našli smo stan!

Dakle, najteži korak, kako se činilo, učinjen je i vreme je bilo za drugu fazu – pakovanje stvari. Tome je prethodila, između ostalog, poseta zubaru i frizeru, kao što to čini većina gastarbajtera.

Putovanje

„Ne možete na peron bez peronske karte”, zaustavio me na ulazu sredovečni muškarac.  „Zar nije uračunata u kartu?”, upitala sam. „Nije, morate kupiti na šalteru. I da znate, pratilac isto plaća jer niko ne može na peron bez karte…” Samo sam vrtela glavom, platila obe karte i odgovorila joj: „Ovo mi sigurno neće nedostajati.”

Tužna slika na peronima. Čak tri autobusa Srbija Tours International u pravcu Nemačke. Scene opraštanja ljudi koji ostavljaju porodice u nadi da će u skorije vreme dobiti termin u ambasadi za spajanje, liče na filmske, na one uvodne, koje su samo uvertira u zaplet na granici sa Mađarskom.

Granice

Svi smo izašli napolje na pregled pasoša i usledio je pretres autobusa. Traže cigarete i alkohol. Potrajalo je duže od sata i dok smo čekali radoznalo sam posmatrala putnike koji su nervozno gledali u telefone i slali poruke. Tek tada u koloni postalo je jasno koliko ljudi odlazi iz Srbije u nadi da će uzeti život u svoje ruke i tako obezbediti svojoj porodici bolju budućnost.

Sledeća kontrola bila je na nemačkoj granici. Ukoliko je putnik sa srpskim pasošem mora da odgovori na niz pitanja: kod koga ide, koliko ostaje i koliko novca nosi sa sobom? Pasoš Evropske unije vas lišava svega toga. Poželeli su nam dobrodošlicu i srećan put.

Prazan stan i papirologija

Stigla! Dok sam ulazila u prazan stan imala sam čudan osećaj. Posle napuštanja sopstvenog, punog kao šibica, vrtim film u glavi i razmišljam kako ponovo moram praviti silne spiskove za kupovinu stvari koje zapravo imam. Odjekuje mi glas dok razgledam prostorije, a pogled na opremljenu kuhinju, što je prava retkost prilikom iznajmljivanja.

Pružio nam se niz mogućnosti da kupimo povoljno polovne stvari. Kultura poklanjanja nameštaja ostavila je na mene najveći utisak iako sam o tome čula razne priče, no kada ugledate gomilu nameštaja ispred zgrada shvatite koliko je to praktično rešenje.

Rešavanje administrativne problematike ide paralelno sa sređivanjem stana. Posle prijave prebivališta, poštansko sanduče me prosto zasipalo kovertama kada sam ga otvarala što dokazuje da pošta funkcioniše besprekorno. Dostavljači novina i prospekata kao da se utrkuju ko će brže i više da ga dodatno zatrpa. Konačno je zasijao i ruter i nismo jedini kojima je posle pronalaska stana priključivanje na internet zadalo najviše muke.

Širom otvorenih očiju rešavala sam jedno po jedno administrativno poglavlje i to mi je bio pokazatelj stvarnog nivoa znanja nemačkog jezika. Ljubaznost i predusretljivost šalterskih službenika u Bad Honefu, gradića nadomak Bona olakšao mi je težak početak. Potrudili su se da mi objasne do detalja šta i kako popuniti i kome se obratiti za razna pitanja kao što je, recimo parking za kola. Ispred zgrade smo stavljeni na spisak pa ko odustane pomeramo se na listi. Grad je podeljen po zonama i godišnja karta za parking košta trideset evra. Istovremeno, prijalo mi je kada bih čula svoj jezik makar u prolazu.

Novi komšiluk i škola

Ispostavilo se da u zgradi preko puta naše živi porodica iz Osijeka, a deca su u školi prvo upoznala devojčice iz Zrenjanina i Tuzle. Oni su već oformili društvo iz Albanije, Poljske Južne Koreje, Kine i naravno domaćih tako da im to olakšava učenje jezika.

Škola ima razrađen program namenjen novim učenicima čiji maternji jezik nije nemački. Nisam morala da prevodim ništa od dokumenata za upis, sa obrazloženjem da je jasno skoro sve iz priloženog kao i da imaju razumevanja oko troškova preseljenja tako da ne žele da nas izlažu nepotrebnom trošku. Uz srdačnu dobrodošlicu koju su poželeli deci, to je takođe zvučalo ohrabrujuće.

Kao dokaz da sistem funkcioniše, u narednih godinu dana znate tačan datum uplate dečjeg dodatka koji po detetu iznosi 204 evra. To nije zanemarljiv iznos kada stavite na papir računicu iz koje se vidi da nam je samo za stan potrebno mesečno 800 evra, za struju i gas 120 evra. Sigurno će biti lakše kada i ja pronađem posao.

Na našem ulazu smo brzo uspostavili lep kontakt sa komšijama. Na primer, sasvim je normalno da se bez mnogo pitanja i objašnjavanja preuzme neki paket, ukoliko niste trenutno kod kuće. Na obaveštenju koji sam zatekla pisalo je prezime i broj stana kod koga je ostavljena pošiljka. Starija žena na prizemlju me primetila, osmehnula se i rekla kako ima nešto za mene i da je samo htela da pomogne, pošto zna da smo novi na ulazu.

Primetila sam veliki broj pušača i to je za mene bilo najveće izenađenje jer kutija cigareta košta minimum šest, sedam evra. Sa druge strane, vodi se računa o očuvanju prirode i proizvodnji bio hrane pa mi je to nekako nespojivo.

Počinje nova svakodnevica

Porodica Ćujić je konačno u kompletnom sastavu u Nemačkoj. Naša očekivanja su bila realna, temeljna priprema je urodila plodom. Prvo je suprug našao stabilan posao, osposobili smo stan da bude funkcionalan, upisali decu u gimnaziju i pronašli klub gde će nastaviti da treniraju košarku.

Kada sam napuštala svoju državu šetala su mi osećanja na skali, od tuge jer će mi nedostajati dom, familija i prijatelji, do ushićenja i zabrinutosti što odlazim u nešto nepoznato, u novo okruženje i krećemo svi zajedno praktično ispočetka. Sve je to u drugom planu kada vidite osmeh na licu svoje dece i oduševljenje kada im saopštite da ćete im ispuniti želju da deo raspusta provedu u Beogradu.

9 KOMENTARA

  1. Ja i suprug zaradjujemo oko 1500e mesečno,radimo 6-8h dnevno,ne planiramo da napustimo naše selo. Bolje gazda na selu nego gradjevinac u Nemačkoj.

  2. Kad su odlasci odavde u pitanju, novac je najmanje bitna stavka. Radi se o odlasku u uređen sistem, u države koje normalno funkcionišu, gde ne moraš da razmišljaš o pukoj egzistenciji. E sad što prosečan Srbin razmišlja o kulama i gradovima, automobilima i glupostima kako bi se pohvalio bivšem komšiluku, to je već druga stvar..

  3. Aoj to je sve mala muka koja je postojala devedesetih za pridosle srbe u Austriji.Tada smi se mi snalazili dok je ta gospodja uzivala u svojoj kuci i uputila se na zapad kada su vize ukinute i olaksani uslovi odlaska na zapad.

  4. Za rasliku od gospodje mi se spremamo isto tako temeljno za povratak u Srbiju. Problem je taj sto deca ne pricaju srpski pa moramo da sacekamo jos koju godinu, zlatne evropske 90te su proslost. Skola je daleko slabija od srpske sto je dodatni problem…

  5. U Nemackoj – zena radi da plati stan a muz radi za hranu i na kraju meseca ako normalno zive ostane im 300 – 500 evra i za te pare kupi neki polovni auto i to je to . Ja sam u penziji a tamo sam proveo 45 godina i promenuo sam 50 auta . To je to . Samo da pokazes auto – o tome se radi . A sto radis 10 sati na gradjevini svaki dan kao konj – to nema veze . Eto ti zivot u Nemackoj . Radis ceo zivot za parce pleha – kao da je to vazno . Pozdrav svima

    • Ja u Srbiji radim na gradjevini 10 sati za 20 eura a zena radi za 250,u yuri.Placamo kiriju,i na kraju meseca ne ostane ni dinar a nemamo ni za hleba,dovoljno pa sad ti vidi prijatelju1

  6. Bravo za hrabrost! Lepa i pametna priča. Ovo je priča armije lepih i pametnih ljudi koji odlaze. Ovo je pametna priča za njih. Kada imate ekonomski nezavisan život, kada ste poštovani, onda ste radani, radosni, borbeni, kreativni i slobodni.

  7. Kod preuzimanja tudjih Postanskih posiljki treba biti veoma obazriv,ima mnogo prevara i manipulacija.

    • Nine ni cudno sto ljudi odlaze van svoje drzsve kad ta drzava nije sposobna da im daje sve sto treba jednoj porodici.

Comments are closed.