Inspirisani razmišljanjima Čarlsa Darvina o čudesnoj složenosti života, Gaj Nejder i Marija Kampos stvorili su „Prirodni poredak stvari“. Devet igrača transformiše scenu u živi organizam – stalno evoluirajući, samo-organizujući entitet koji reaguje na svoju okolinu. Kroz ciklično kretanje i ritmičku preciznost, otkriva se hipnotički svet, gde telo postaje pejzaž, a zvuk sećanje.
Najnovije delo Gaja Nejdera i Marije Kampos ponelo je nekoliko najprestižnijh španskih nagrada MAX za 2025. godinu, i to za najbolju koreografiju, kao i najbolju žensku i mušku ulogu. Kritičari kaži da je u pitanju komad koji bi “trebalo nazovati čudom, ali bi time povredili umetnike, jer je reč o rezultatima sulude upornosti i truda… Ova produkcija nosi primese vitalnog razmišljanja, stvarajući fluidnu, a preciznu strukturu, obojenu pokretom nedrealnih tehničkih kvaliteta”.
Predstava se izvodi na 23. Beogradskom festivalu igre, i to 3. aprila u Srpskom narodnom pozorištu. Ujedno, ovo je prvi put da se srpska publika upoznaje sa radom ovog izuzetno popularnog koreografskog para i njihove trupe iz Barselone. Gotovo u glas, umetnici poručuju da se „raduju susretu sa publikom jednog od najuzbudljivijih festivala, čiji su program i najave oduvek pratili“
O čemu govori “Prirodni poredak stvari”?
Marija: Komad istražuje ravnotežu između strukture i haosa, kako u prirodi tako i u društvu. Već kao zadatak, to deluje složeno.
Da li postoji priča?
Gaj: Ne, publika ima zadatak da prati i otkriva kroz linearnu naraciju. To je pre svega poziv da se pokret, atmosfera i putovanje osete intuitivno.
Šta je bilo najteže u stvaranju ovog komada?
Marija: Strogi geometrijski obrasci koji se provlače kroz celu predstavu za nas su bili novi. Zato je početak uglavnom bio mentalni izazov. Tek kasnije smo pronašli više fizičke slobode i igra je počela da “teče”
Kako vaša kulturna porekla utiču na vaš rad?
Gaj: Dolazim iz Libana, gde podrška za umetnost, a naročito umetničku igru, gotovo da ne postoji. Zbog toga sam žedan iskustava i rada, ali i uvek spreman da rizikujem. Samo skoči i pokušaj da preživiš — bez previše razmišljanja o budućnosti.
Marija: Fascinirana sam gravitacijom i našom povezanošću sa zemljom. Volim rad na podu. Ovaj organski pristup kontrast je formalnijem stilu koji se često viđa u Severnoj Evropi. Zajedno radimo sa mnogo podrški, doslovno se oslanjajući jedno na drugo. To nosi rizike — sve može da se uruši u svakom trenutku. Ujedno, to je ono što donosi napetost i ranjivost u naše predstave.
Kako prevazilazite kreativnu blokadu?
Gaj: Jednostavno: odeš u studio i igraš. Treba samo da isključiš razum i pustiš telo da preuzme komandu.
Kako ste se vas dvoje zapravo upoznali?
Marija: Na koreografskoj radionici u Đironi, pre više od dvadeset godina. Trebalo je da improvizujemo zajedno i odmah smo osetili “klik” — i na profesionalnom i na ličnom nivou.
Da li vam je lako da kod kuće ostavite posao po strani?
Gaj: Ponekad je to izazov, pogotovo tokom procesa kreacije. Ideje stalno naviru pa ih odmah delimo. Ali trudimo se da postavimo granice — ima toliko divnih stvari i van posla.
Koji je najlepši trenutak u vašoj karijeri?
Marija: Nikada ne očekujemo previše kada stvaramo neku novu predstavu. Ali čim se ona dopadne ljudima i počnu da stižu pozivi da gostujemo, svaki put iznova osetimo taj fantastičan nalet emocija i zahvalnosti.
Gde vidite sebe i svoju trupu za pet godina?
Gaj: Tačno tamo gde smo sada: sa istom energijom, posvećenošću i strašću.
Da li postoji strah od starenja, sa obzirom da kao igrači učestvujete u svojim predstavama?
Marija: Naravno da se s godinama gubi fleksibilnost i snaga. To je normalno. Kada više ne budemo mogli da igramo na vrhunskom nivou, uvek možemo da se posvetimo isključivo koreografiji.
Gaj: Sa godinama pokreti možda postanu manje spektakularni i energični, ali to ne znači da više nemamo šta da kažemo. Mi imamo svoju trupu, nikoga ne ugrožavamo, ali da bi trupa bila uspešna morate imati osećaj za kvalitet koji će omogućiti da vaše predstave žive. A sama igra, ona je ogledalo života. Ne treba vam niko da bi to razumeli. Sami osetite kada nastup više nije onakav kakvim ste ga zamislili.
