“Tri osmice” i “šampioni” borbe za prava radnika: Priča o Prvom maju

"Biznis i politička elita u Sjedinjenim Državama su u Čikagu videli Pariz - pokret u nastajanju sličan Pariskoj komuni iz 1871. godine. Plašili su se revolucije..."

0
Niday Picture Library / Alamy / Alamy / Profimedia

„Čikago, 3. maj 1886. godine. Krvoproliće. Džozef Votjek, drvoprerađivač iz okoline Čikaga, prva je žrtva sudara rulje između sedam i osam hiljada anarhista, radnika i skitnica – izbezumljenih od piva i govora vođa štrajkača – sa odredima čikaške policije. Desetine učesnika protesta i policajaca je ranjeno, ispaljeno je više od 500 hitaca, prozori na okolnim radnjama su kamenovani. Dvanaest policajaca je branilo dvorište obližnje fabrike. Kada su se izgrednici približili, policija je zapucala – da uplaše, ne i ubiju. Jedan metak je zalutao i pogodio Votjeka. Stiglo je pojačanje, izgrednici su se razbežali, a nekolicina uhapšena i optužena za izazivanje nereda. Prethodno se velika rulja okupila kod železnice gde je socijalista Fric Šmit, iz Centralne radničke unije, pozivao muškarce na štrajk do slobode. I to revolverom, palicom, dinamitom i bakljom. Govorio je da su ’vlasnici ti koji uzimaju hleb od radnika, njihovih žena i dece’“.

Ovako je, između ostalog, Njujork tajms izvestio o protestima dela radnika u Čikagu, koji su početkom maja 1886, nezadvoljni uslovima rada, tražili bolje plate i više odmora. Tog trećeg maja došlo je do sukoba radnika – koji su bili članovi sindikata – i štrajkbrehera na području fabrike „McCormick Reaper“. U sukobe se umešala policija, a do kraja večeri više ljudi je povređeno, dok su četiri osobe stradale. Za naredni dan su najavljeni veliki protesti. Poruke i plakati dovijali su se iz ruke u ruku kroz čitav grad. Ceduljice su kačene na bandere i oglasne table ispred fabrika – „Pažnja, radnici! Veliko okupljanje je večeras u 19:30 časova. Govoriće istaknuti članovi sindikata koji će jasno osuditi najnoviji grozni policijski čin – pucanje na naše kolege radnike juče popodne i uveče, kao i njihovo ubijanje“.

Pojedini gradski mediji su neposredno nakon novog okupljanja izvestili da se jednoj grupi koja se spremala za protest obratio, Sem Filden, jedna od istaknutijih socijalista u Čikagu.

„Socijalisti, neće nam zvanično objaviti rat, ali nama je rat već objavljen. Dočepajte se bilo čega što vam može pomoći da se oduprete navali neprijatelja i uzurpatora. Zaboga, ljudi su streljani. Bilo koja životinja bi se oduprela svakome ko na nju nagazi. Da li smo mi manji od puževa ili crva? Osećam otpor u sebi, znam da ga i vi osećate. Opljačkani ste. Bićete gladni, a onda i u gorem stanju“, rekao je okupljenoj masi Filden.

Dinamit i Pariska komuna na “Hejmarketu

 „Čikago, 4. maj 1886. godine. U masi je neko uzviknuo da prilazi policija. Između šet ili osam jedinica policajaca pojavilo se ispred radnika. Filden ih je video i prekinuo svoj govor. Inspektor, Džon Bonfild, koji je zapovedao policijskim snagama upozorio je prisutne da se, u ime zakona, raziđu. Odgovor je bila bomba. Dinamit bačen među policajce. Eksplodirala je, a ulica je ubzo bila prekrivena mrtvim i unakaženim oficirima. Usledila je prava kiša metaka, policija je uzvratila i ranila brojne izgrednike“.

Ovako je, između ostalog, Čikago tribjun izvestio o protestima na Trgu Hejmarket, gde su anarhisti, ali pre svega nezadovoljni radnici, organizivali demonstracije. Osoba čiji identitet nikada nije utvrđen, zaista je bacila bombu kojom je ubijeno sedam, a ranjeno 67 policajaca. Ukupan broj žrtava nikada nije zvanično utvrđen, ali različiti izvori ukazuju da je poginulo između 11 i 38 osoba. Osam anarhista je uhapšeno, optuženo za ubistvo i osuđeno na smrt, iako njihova krivica nije utvrđena.

Američki mediji nisu blagonaklono gledali na ove proteste i zahteve građana. Kao ni, uostalom, poslovni i politički krugovi tog doba. Naprotiv. Narativ je bio takav da su radnici koji protestuju opisani kao skitnice i pijane rulje. Opijene, pritom, i slatkorečivim govorima komunista, socijalista i anarhista. Do zuba naoružani, spremni da ubiju. Sa druge strane, njima se suprotstavila herojska policija.

Predsednik Društva za istoriju rada u Ilinoisu dr Lesli Orear svojevremeno je ispričao kako su biznis i politička elita u Sjedinjenim Državama, kroz Čikago videli Pariz – pokret u nastajanju sličan Pariskoj komuni iz 1871. godine. Plašili su se revolucije.

Međutim, zašto je Prvi maj danas Međunarodni praznik rada, a ne dan, u kom bi neki drugi junaci, idoli i „loši momci“, popunjavaju rubrike „dogodilo se na današnji dan“? Tada omalovažavani kao atentatori, neko ko seje nemir i predstavlja pretnju naciji, ovi štrajkači vremenom su postali krstaši osmočasovnog radnog dana i pioniri radnog naroda.

Sjedinjene Države, Velika Britanija i još neke bogate zemlje Zapada živele su eru industrijalizacije. Velikim fabrikama, sa masovnom proizvodnjom, trebalo je dosta radnika koji bi radili za malo novca. Radilo se po dvanaest sati – a često i duže – šest dana nedeljno – a često i više – za malo novca, najčešće premalo. Radnici su tražili bolje uslove, ali su gazde bile nepopustljive, njima je postojeći sistem odgovarao. Štrajkovi industrijskih radnika bili su sve redovniji osamdesetih godina 19. veka, u vremenu kada su i uslovi rada postajali mračniji i opasniji.

Stoga su američki sindikati, prirodno,  i maja 1886. godine nastavili seriju protesta i masovnih štrajkova, koji su se vremenom pretvorili u svojevrsan zahtev za „tri osmice“.  Naime, zahtevi su se sveli na to da zaposleni svakog dana osam sati rade, osam sati odmaraju i osam sati imaju slobodno za kulturno uzdizanje. Sindikati su skoro dve godine ranije – okupljeni u Federaciju organizovanih zanata i sindikata, prethodnicu Američke federacije rada – raspisali nacionalni štrajk za 1. maj 1886. godine, ako do tada ne bude utvrđen osmočasovni radni dan. Mada se protestovalo i u drugim gradovima, a izveštaji pokazuju da je šiorm SAD-a više od 300.000 radnika demonstriralo zbog nepovoljnih radnih uslova, najveći štrajk dogodio se u Čikagu 1. maja 1886. Na njemu je protestovalo više od četrdeset hiljada radnika, koji su u fabrikama obavljali teške fizičke poslove bez radnog vremena i dana za odmor. U to vreme, Čikago je bio srce američke industrije i centar sindikalnog organizovanja. Sledećih dana protestima se pridružuju na desetine hiljada nezadovoljnih radnika. A kobnog 3. maja, pala je i prva žrtva sukoba na relaciji sndikalci – štrajhbrejkeri – policija.  Ogorčeni policijskom brutalnošću radnici, levičari, ali i anarhisti su sutradan 4. maja organizivali demonstracije na čikaškom trgu Hejmarket gde je došlo do još većih sukoba.

Anarhisti, socijalisti, komunisti…

Američki radnički pokret u to vreme takođe je uključivao radikalnu frakciju socijalista, komunista i anarhista koji su verovali da kapitalistički sistem treba demontirati jer je eksploatisao radnike. Određeni broj ovih radikalnih grupa bili su imigranti, mnogi od njih iz Nemačke.

Među njima je bio i jedan od vođa anarhista u Čikagu, Avgust Špaj. Reč je o nemačkom imigrantu, rođenom 1855. godine u Hesenu. Pohađao je tehničku školu u Kaselu, a posle očeve smrti, sa 17 godina, odlazi trbuhom za kruhom u SAD, najpre u Njujork, potom u Čikago. Priključuje se radničkom pokretu, postaje urednik Radničkih novina (Arbeiter-Zeitung) koje su izlazile na nemačkom. Špajs je bio među štrajkačima koje je razbesnela reakcija policije na štrajk radnika. Držao je govor radnicima na maloj udaljenosti od fabrike i bio je svedok događaja kada je policija otvorila vatru na okupljene.

Špajs i ostali saradnici su pohrlili u kancelarije Radničkih novina da odštampaju novi broj u kom se osuđuje incident, a radnici pozivaju na pobunu. Te večeri, kako se proširila vest o ubistvima „McCormicka“, druga grupa štrajkača iz Čikaga planirala je skup na otvorenom u znak protesta zbog policijske brutalnosti. Naposletku, okupljanje je zakazano za naredni dan na Hajmarketu, vlikom i prostranom gradskom trgu.

Narednog dana, do 20.30 uveče trg je već bio krcat. Špajs je takođe bio jedan od govornika. Popevši se na vagon sa senom, održao je zapaljiv govor. Pored Fildena i Špajs, govorio je i bivši vojnik Konfederacije, u tom trenutku radikalni anarhista,  Albert Parsons. Tadašnji gradonačelnik Čikaga Karter Herison je bio prisutan kako bi osigurao da protest protekne u miru.

Međutim, nekoliko jedinica policije je pokušalo da razbije skup, neko je aktivirao dinamit i nastao je haos.

Pristrasna porota, neopravdane kazne i pomilovanje

Protesti na Hajmarketu su u američkoj javnosti pokrenuli talas ksenofobije, jer je policija u Čikagu i na drugim mestima, kao učesnike protesta, sakupila mnoštvo stranaca radikala. U avgustu 1886. godine, osmorica muškaraca označenih da su anarhisti, osuđeni su na senzacionalnom i kontroverznom suđenju u kojem je porota smatrana pristrasnom. Nisu predstavljeni ni čvrsti dokazi koji povezuju optužene sa bombaškim napadom.

Sudija Džozef  Geri izrekao je smrtnu kaznu sedmorici muškaraca, a osmi je osuđen na petnaest godina zatvora.  Na jesen naredene godine, 11. novembra, četiri osuđenika je obešeno.

Njujork tajms je vek kasnije pisao kako su sve novine, uključujući i Njujork tajms, uprkos nedostatku dokaza, tražile „krv vođa štrajkača“.

Jedan osuđenik je izvršio samoubistvo uoči pogubljenja, dok su dvojici smrtne kazne preinačene u kaznu doživotnog zatvora na zahtev tadašnjeg guvernera Ilionisa Ričarda Oglezbija. Guverner je reagovao nakon što je javnost apelovala da se preispita krivica osuđenika, što je kasnije navelo i narednog guvernera ove savezne države, Džona Oldgedža, da 1893. godine pomiluje trojicu aktivista koji su još uvek bili u životu. Od pomenutih među ovim redovima, obešeni su Špajs i Parsons, dok je Filden osuđen na zatvorsku kaznu.

Nakon nereda na u Čikagu, suđenja optuženima i pogubljenja osuđenika, američka javnost je bila podeljena. Pojedini su bili ogorčeni na radnike, prevashodno sindikalce, dok su drugi verovali kako su osuđenici neopravdano kažnjeni, te su ih smatrali „mučenicima“.

Od brobe za prava radnika do prvomajskog uranka

Za događaje iz Čikaga ubrzo je čuo i ostatak sveta. Talasi protesta i zahteva radnika za boljim radnim uslovima pogodile su i Britance. Nemačko carstvo se takođe suočilo  sa nezadovoljstvom radnika. Bilo je nereda jer se u proteste umešala policija, a u mnogim nemačkim gradovima su demonstracije održane uprkos pretnjama vlasti da će policija rasterati učesnike. Čikago i Hejmarket je postao simbol borbe za prava radnika u svetu.

Na Prvom kongresu Druge internacionale 1889, odlučeno je da se naredne godine održi velika manifestacija kojom će se proslaviti 1. maj u znak sećanja na aferu “Hejmarket” u Čikagu, ali i kao vid borbe za radnička prava. Potom je Drugi kongres Radničke internacionale odlučio da se od 1890. godine, 1. maja, širom sveta održavaju masovne manifestacije, demonstracije i štrajkovi, kao jedan od vidova klasne borbe, što je do kraja 19. i početkom 20. veka dobilo masovne razmere.

U mnogim evropskim zemljama i američkim gradovima 1890. godine radnici su izašli na ulice tražeći, kao i u Čikagu, osmočasovno radno vreme.  Od južnoslovesnkih naroda, Praznik rada prvo su počeli da obeležavaju Slovenci i Hrvati, u tadašnjoj Austrougarskoj, tokom 1890. godine.

Obeležavanje Praznika rada u Srbiji došlo je nešto kasnije, a prešlo je dug put – od zabrane održavanja kojoj su prkosili radnici protestnim šetnjama, bojkotom rada i zborovima, preko prvomajskih uranaka do obaveze koju je uveo Tito 1945. godine.

Prvi maj u Srbiji je prvi put obeležen 1893. godine, protestnim skupovima u Beogradu. Beogradsko ukpljanje prvi put je bilo kod kafane „Radnička kasina“ na mestu današnjeg Doma omladine. Međutim, policija je ekspresno razbila proteste, a nekolicina štrajkača je potom odšetala do Topčidera, gde je pročitano pismo Vase Pelagića.

U Srbiji i regionu vremenom je postao običaj da se tog dana u zoru izlazi na Prvomajski uranak. Prvomajske proslava u seoskim sredinama u Srbiji počele su najpre u selima kod Mladenovca, 1895. godine.

Tamo gde je sve i počelo…

Ipak, tamo gde je sve i počelo, u Americi, vlasti nisu prihvatile ovaj datum za dan rada. Kod njih se taj praznik obeležava prvog ponedeljka u septembru. Postojao je strah od poistovećivanja ovog događaja sa simbolima socijalizma i komunizma. Štaviše, sindikalni pokreti u Americi su u potonjim decenijama izgubili na značaju. Kada je postalo jasno da će biti obešeni, Parsons i još dva člana su bili raspoloženi, pogrešno verujući da će to ubrzati dolazak socijalne revolucije u svetu, a pogotovo u SAD-u, istakli su istoričari. Suprtono njihovim nadanjima, došlo je do podele u američkom radničkom pokretu.

Kada je Njujork tajms sto godina kasnije pisao tekst povodom događaja na Hejmarketu, intervjuisali su jednog radnika iz osamdesetih godina 20. veka, ujedno i tadašnjeg člana Državnog saveta stolara države Ilionis. Pitali su ga šta za njega, kao radnika, znači događaj u Čikagu.

„Neki bi te ljude nazvali ekstremistima i radikalima, ali ne i ja. Oni su ja, ti, mi… Ti, kao novinar, i ja, kao stolar, želimo dobar životni standard. Želimo posao i deo dobiti, pristojan novac. Ništa više. To su oni tražili. Oni su mi“, rekao je radnik u intervjuu za Njujork tajms.