„Treći dnevnik“ 1989. kao metafora raspada Jugoslavije: Analiza Zorana Panovića u štampanom izdanju Nedeljnika

U analizi medijskog sadržaja iz perioda terminalne faze Jugoslavije (pozne osamdesete) indikativan je „Treći dnevnik“ Televizije Beograd (današnji RTS) emitovan 7. juna 1989. koji je kao lajtmotive imao predstojeći Samit nesvrstanih i predstojeći vanredni Kongres SKJ.

U to vreme „Treći dnevnik“ je bio jako bitna emisija sa jakim autorskim pečatom, kao što se osamdesetih godina prošloga veka proslavio i „Drugi dnevnik“ TV Beograd koji je subotom vodio i uređivao Goran Milić. Pre ovog „Trećeg dnevnika“ išla je animacija rolerkostera kao špica za reklame (to se tada zvalo ekonomsko-propagandni program), a taj rolerkoster bio je i nesvesna metafora onoga u šta je ušla država. Išlo se velikom brzinom u sunovrat, što šinama, što van šina.

„Treći dnevnik“ vodi Veljko Samolov, novinar sa autoritetom. Prva vest je da je život u Pekingu zamro, stranci masovno napuštaju grad. Oko pet hiljada ljudi na pekinškom aerodromu pokušava da se čarterima prebaci bilo gde van Kine.

Kineska vlada ne garantuje nikakvu bezbednost. Zoran Đorđević, izveštač „Tanjuga“ iz Pekinga, javlja za „Dnevnik“ da je svih 65 Jugoslovena u glavnom gradu Kine bezbedno. Po Pekingu se čuje puškaranje. Meci su zahvatili i predstavništvo jugoslovenske firme „Smelt“ (danas bi se reklo slovenačke firme).

Inače, „Smelt“ je bio sponzor osamdesetih godina prošlog veka košarkaškog kluba „Olimpija“ (Smelt Olimpija) iz Ljubljane, u vreme kad su u njoj igrali Vilfan, Subotić, Kotnik, Hauptman…

Neizvesnost u Pekingu je velika, potvrđuje dopisnik „Tanjuga“, u gradu je neko čudno zatišje, spekuliše se da li je postignut kompromis u političkom rukovodstvu Kine. Naravno, reč je o masovnim demonstracijama na trgu Tjenanmen koje su inicirali studenti i koje su ugušene krvoprolićem 3. i 4. juna 1989. godine.

A onda druga vest u „Dnevniku“ da je generalni sekretar Komunističke partije Mađarske Karolj Gros osudio bratoubilački rat u Kini. On je dodao da metode korišćene u Pekingu nemaju ništa zajedničko sa socijalizmom (što valjda znači da to nemaju ni one korišćene 1956. u Mađarskoj) i da snaga oružja ne može biti sredstvo rešavanja društvenih i političkih konflikata u vladajućim krugovima.

Uglavnom, to je još Kina kakva je bila u spotu za pesmu „Freedom“ grupe „Wham!“ iz 1984. snimljenom tokom posete toj zemlji benda koji su predvodili Džordž Majkl i Endru Ridžli. U vreme tih dramatičnih događaja bilo je teško predvideti potonji uspon Kine, koja je postala globalni ekonomski i vojni džin, ali u kojoj neprikosnovenu vlast i dalje drži Komunistička partija sa vođom na čelu.

A onda Samolov kaže da su zbivanja u Pekingu bacila u senku još jedan bitan događaj koji bi svakako mogao imati neslućene posledice i razmere u čitavom socijalističkom svetu (i imao ih je). Prvi put od kada je socijalizma (u stvari, Samolov je mislio na takozvani državni realsocijalizam), u jednoj od socijalističkih zemalja, u Poljskoj, izgleda da je opozicija pobedila.

Gost „Trećeg dnevnika“ je, najavljuje ga Samolov, njegov kolega spoljnopolitički novinar Milorad Jovanović, koji kaže da su rezultatima izbora u Poljskoj zaprepašćeni i pobednici i pobeđeni. Opoziciona „Solidarnost“ je očekivala pobedu, ali ne tako ubedljivu, dok je vlast očekivala poraz ali ne tako katastrofalan.

CEO TEKST PROČITAJTE U NOVOM BROJU NEDELJNIKA KOJI JE OD ČETVRTKA, 9. OKTOBRA NA SVIM KIOSCIMA I NA NSTORE.RS