“Treba nešto nazvati po tim očima. Možda neku dugu norvešku ili tamnu balkansku noć…”: Velika priča o Bekimu Sejranoviću

Odlazak Bekima Sejranovića izlazi iz svih okvira "in memoriama" i literarnih čitulja. O prerano preminulom piscu za Nedeljnik su govorili oni koji su ga najbolje poznavali

0
Bekim Sejranović i Marko Tomaš. Fotografija iz privatne arhive

Smrt je delikatna rabota. Naročito kada je tuđa. O sopstvenoj ne moramo da brinemo. Ima tih momenata kada nas nečiji odlazak udari ispod pleksusa, a da pokojnika nismo ni znali, bar ne blisko. Tako je bilo kada nas je napustio Nebojša Glogovac, plakali su i oni koji su ga samo gledali na daskama ili na filmu. I bilo je teško. I sad je, nedostaje Glogi. Ubistva Zorana Đinđića i Olivera Ivanovića su nam ispumpala dah na jedan drugačiji način.

Sad se desila jedna neočekivana smrt, koja je na neki čudan način zatresla ono što se podmuklo naziva regionom. Ta smrt se zove Bekim Sejranović. Pisac, baš neobičan i uzbudljiv na svaki način, otišao je u 48. godini.

Od njega se već nedeljama opraštaju kolumnisti diljem regije, prijatelji, književnici, čitaoci. Ovo je smrt koja je zabrujala. I izlazi iz svih okvira “in memoriama” i literarnih čitulja.

Rodni grad mu je Brčko. Kada je imao dve godine, roditelji su mu se razveli, ostao je sa bakom i dekom. U Rijeku se doselio sa 14 godina. A onda je živeo po Hrvatskoj, kako je stigao, po dva-tri meseca, i pravio je tulume sa mnogo buke. Kada nije imao novca za stanarinu, jednostavno bi zbrisao. Prvo je studirao nautiku, ali mu se nije dopalo. Posle je prešao na književnost i hrvatski jezik. A onda je počeo rat i saopštili su mu da ne može da studira hrvatski jer nije Hrvat. Izbacili su ga sa fakulteta. Osim u svojim knjigama, o svom životu pričao je i u emisiji “Nedeljom u 2” Aleksandra Stankovića.

“Baku sam zvao majka, nakon što su se moji roditelji razišli.

Kada sam odrastao kod bake i djeda, svi su išli u vrtić osim mene, čitav kvart, ulica, djed je bio trgovački putnik, non-stop na putu, a ja sam bio sam doma i odrastao sam bez ikakve kontrole. Niko mi nije objasnio da ne možeš pojesti dvije tepsije bureka i tepsiju baklave. Da je to previše… Kako sam stario, to pretjerivanje se prebacilo na neke druge stvari, alkohol, vjerovatno i promiskuitet… Što god radim, malo pretjerujem. Radim, radim, i onda mi treba neki odmor i onda pretjeram i u tom odmoru. Nisam asocijalan tip, ali volim samoću. Kada čitam knjige, kada pišem, potrebna mi je samoća. Puno čitam, puno pišem. Pisanje je krvav, brutalan posao.”

Nema takvih ljudi: jednostavan, topao, to ga je činilo posebnim jer su drugi pisci drugačiji, a kad postanu zvezde, onda su naročito drugačiji. A on je ostao isti, nije se menjao. Imao je užasno veliku tremu pred svaki nastup

Lidija Kusovac

Taj Bekim, koji je dobio ime po glumcu Bekimu Fehmiuu, živeo je u Oslu, kao iseljenik iz Bosne, i na internetu je video da je izvesni Moku Teraoka iz Japana napisao: “Želim da putujem i snimam.”

Poslao mu je mejl: “Došao sam u Norvešku prije 15 godina. Ja sam izbjeglica iz Bosne koji živi u Norveškoj. Otkad sam otišao iz svoje domovine, osjećam se kao da sam nešto izgubio. Pa, planiram na Balkan, moju domovinu, da pronađem to nešto, što sam izgubio. Od Hrvatske do Bosne putovaćemo jednom starom ‘bubom’. Putovat ćemo također i brodicom, plovit ćemo nizvodno do Crnog mora. Ako si zainteresovan, pridruži nam se. Tražim nekog tko bi mogao snimiti to putovanje.”

Moku je odmah odgovorio da dolazi, iako nije znao gde se taj Bekim nalazi. Uzdao se u intuiciju. Ta čudna poruka od nepoznatog čoveka ga je privukla. Dao je otkaz na poslu i otputovao. I tako je nastao dokumentarac “From Tokyo to the Morava river” (traje sat i 17 minuta, ima ga na Jutjubu). Tako je Moku uskočio u Bekimov život. Sada govori ekskluzivno za Nedeljnik:

“Kada sam ga prvi put sreo u Oslu, prvi utisak mi je bio da je Bekim divlja, sjajna i briljantna duša, puna humora koji proističe iz njegove inteligencije. Odmah sam ga osetio. Privlačila su ga putovanja i avanture i u tom smislu može se opisati kao Haklberi Fin. Obojica su putovali čamcem po reci. Ali ostale stvari su drugačije. On je odrastao u Jugoslaviji i proveo mnogo vremena u Norveškoj. Bekim i Balkan su jako mnogo uticali na mene. Postali su deo moje ličnosti i mog duha. Tako da, ja sam japanski Balkanac, jarane!”

Ovu poslednju rečenicu Moku piše na srpskom. Piše i o tome kako su posle putovanja “Tokio-Morava” mnogo vremena proveli zajedno, bili su dva meseca u Oslu, mesec dana u Starom gradu na Hvaru, a onda se Moku vratio u Japan.

“Posle šest godina, mislim da je bila 2012, ponovo sam došao na Balkan. Kada smo se videli u Zagrebu, celo telo mi je vibriralo, toga se sećam dobro. Toliko mi je nedostajala njegova duša. Naše putovanje bilo je vrlo značajno za obojicu, on mi je bio kao brat. Kada smo se opet sreli, snimali smo u Zagrebu i Rijeci. Posle toga sam još nekoliko puta dolazio na Balkan. Proveli smo po dve nedelje u Ljubljani i Brčkom, mesec dana u Skoplju. U Zagrebu smo bili 2016. zajedno dve nedelje i tada sam ga poslednji put video. Posle toga, održavali smo kontakt mejlovima. U aprilu sam mu pisao i pitao ga kakva je situacija sa koronom. Odgovorio mi je da je OK i to je poslednje što sam čuo od njega. Bekim je imao običaj da kaže: ‘Ne mogu da budem s nekim dugo. Ali ti si drugačiji. Nemam problem da budem s tobom.'”

Moku ima problem sa nečim drugim.

“Imam njegove knjige, ali ne mogu da ih čitam zbog jezika. To je veoma tužno. Bekim je govorio: ‘I bolje da ne čitaš. Kritikovao sam te. Ali ne brini, sebe sam kritikovao najviše.’ Zavidim onima koji su ga čitali, pa mogu da uporede. Ja ne mogu. Ali bio sam sa njim toliko dugo da sam dubinski upoznao njegovo biće. Mnogi naši prijatelji kažu da vole Bekimove knjige, ali da još više vole Bekima lično. Ne znam ništa o tome, ali znam da je on polovina mene zauvek.”

Mnogi naši prijatelji kažu da vole Bekimove knjige, ali da još više vole Bekima lično

Moku Teraoka

A kako je jaran Moku spoznao da je ostao bez svoje polovine, piše dok šalje video njihovog zajedničkog intervjua, obradovan što može tugu da podeli sa nekim.

“Kada sam se probudio tog jutra, video sam mnogo komentara na mom Jutjub kanalu, gde je postavljen film ‘Od Tokija do reke Morave’. Ljudi su pisali: R.I.P. maestro, dobro se odmori, i takve stvari. Nisam odmah shvatio šta se zbiva. A onda je jedan naš prijatelj iz Brčkog napisao šta se desilo Bekimu. Guglao sam tražeći vesti o njemu i pronašao mnogo tekstova o njegovoj smrti. Ali i dalje nisam mogao da verujem. Želeo sam da sa Beksom jednog dana postanem ‘stari prijatelj’. Ni sa kim drugim, nego s njim. Sada je svet postao dosadnije mesto.”

Postoji jedna žena koju je Bekim dobro rasplakao i pre nego što su se sreli. Zove se Lidija Kusovac, bila je glavna urednica izdavačke kuće “Samizdat B92” i ona je Bekima dovela na srpsko tržište.

“Kada je Bekim objavio ‘Nigdje niotkuda’ ovde nije bio poznat, ali mi je kolega iz Hrvatske skrenuo pažnju rekavši da ima jedan fantastičan bosanski pisac. Naručila sam tu knjigu i par dana se vukla po policama, jer sam u isto vreme čitala desetak naslova birajući šta ću da objavim. Jednog popodneva uzmem tu knjigu i bukvalno nisam mogla da je ispustim, čitavu noć do jutra čitala sam i plakala. Čitala i plakala, čitala i plakala, prekidala i vraćala se, oduševljena kako piše dirljivo, nepatvoreno, čisto. Videla sam da je ta knjiga napisana iz duše, kao u jednom dahu. Tada sam shvatila da to moram da objavim iako je ovde bio nepoznat, što otežava promociju knjige. Našla sam njegov kontakt i pisala sam mu, rekao mi je da već ima drugi roman i da bi više voleo da se prvo to objavi, pa posle da vidimo za ‘Nigdje niotkuda’. Poslao mi je rukopis i mi smo objavili Bekimov ‘Ljepši kraj’. Tada smo napravili neku vrstu uredničke koprodukcije i ta knjiga je u isto vreme izašla u Hrvatskoj, Bosni i Srbiji.”

Bekim je bio u Norveškoj, ali je odmah zavladalo veliko interesovanje publike, posle je dobio i nagradu “Meša Selimović”. Tako je počela Lidijina i Bekimova saradnja. Kao jedna od osnivačica festivala “Krokodil” predložila je da bude gost i on je pristao da dođe u Beograd.

“Sve što je vezano za njega bilo je pravo osveženje, u toj svojoj jednostavnosti bio je neverovatno neobičan. Nema takvih ljudi: jednostavan, topao, to ga je činilo posebnim jer su drugi pisci drugačiji, a kad postanu zvezde, onda su naročito drugačiji. A on je ostao isti, nije se menjao. Imao je užasno veliku tremu pred svaki nastup. Pre nego što je došao u Beograd, bila sam na jednom velikom skupu izdavača u Zagrebu. Tada smo se upoznali i razgovarali, pili smo kafu tog jutra, pred njegov večernji nastup. Rekao je da je spreman, ali videla sam da baš ima tremu. Sala je bila prepuna, svi su ga iščekivali, a Bekim se nije pojavio. Uzaludno su ga zvali, nije odgovarao na pozive. Pomislila sam da mu se nešto desilo, ali negde sam osetila da mu se desila trema. Sutradan sam ga srela, i pitala ga zašto se nije pojavio, a on se samo tako detinjasto nasmejao. Koliko nije imao problem da se ogoli u knjigama, imao je problem da se ogoli uživo.”

Kada je trebalo da dođe u Beograd na “Krokodil”, Lidija je znala da je čeka ozbiljan zadatak – privođenje pisca pred publiku. Ušla je u ulogu ličnog Bekimovog policajca.

“Ujutru sam došla u hotel ‘Palas’, sačekala sam da doručkuje, otišli smo na kafu, šetali po gradu i krenuli na ručak. Pošto je bio sklon porocima, zamolila sam ga izbegne alkohol, lake droge, sve, da tog dana apstinira, da bude čist na predstavljanju. Odmah je pristao. Dok smo jeli, u jednom trenutku me je pitao: ‘Je l’ mogu samo jedno malo pivo?’ A ja kao da sam mu mama: ‘Dobro, može malo pivo, baš malo i jedno.’ Divno smo se zabavljali, šetali, pričali i mnogo smo se smejali. Baš smo se smejali. U nekom momentu naše dokonosti, videla sam u izlogu neku haljinu, svratili smo u butik, on je gledao kako probam, svidela mu se i kupila sam je. Rekla sam mu: ‘Ovo je haljina za večeras.’ Nastavili smo dalje da obilazimo grad, haljinu sam nosila u kesi, i išli smo na još jednu kafu, pa na drugu kafu i odjednom sam ukapirala da nemam kesu. Viknula sam: ‘Jao, ja sam zaboravila haljinu!’ Pitao je da li se sećam gde, od tih pet-šest mesta koje smo obišli, prisetila sam se i on je kao bez glave otrčao. Ništa nije izgovorio, samo se sjurio, a ja sam pomislila: ‘Propala sam, sad će da popije i veliko pivo i rakiju. Sad sam nagrabusila.’ Ostala sam ukopana, više mi nije bilo do haljine. Vratio se posle 10 minuta, zadihan i doneo mi haljinu.”

Kad god smo se sretali, mi smo se smejali, ko će ga znati zbog čega. Smejali smo se kao ljudi koji su jedva dočekali da se smeju. Smejali smo se kao da ćemo posle toga dobiti grdne batine

Slavoljub Stanković

To veče na “Krokodilu” je bilo divno. Beogradska publika ga je obožavala. Lidija misli ne samo zato što je tako neobičan, što je toplo i divno pisao, već i što je bio specifično lep.

“Gde god da dođe na potpisivanje knjige, to su bile kolone žena, samo da ga vide. Pročitale su njegove knjige i zaljubile se u tu literaturu, a onda kada ga vide, dodatno su se zaljubljivale i u njega.”

Dok nekadašnja urednica “Samizdata B92″ priča o Bekimu, sve vreme se smeje. Ima još jedan čovek koji se smejao sa Bekimom. Zove se Slavoljub Stanković. Pisac je i Bekima je upoznao u hladovini amfiteatra ispred Muzeja „25. maj”, druge večeri drugog festivala “Krokodil”, i obojica su predstavljali svoj drugi roman.

“Bekim je imao baš krupne tamne oči, zbog čega sam siguran da je video i po mrklom mraku. Treba nešto nazvati po tim očima, možda neku dugu norvešku ili tamnu balkansku noć… Mada to nije isto. Mislim da se nikada nismo videli preko dana. Ili možda jednom jesmo. Bekim je jedan od autora koji je činio i zauvek će biti važan deo neformalne grupe ‘Pisci biraju!’, kada pisci puštaju muziku u ‘Šikarici’. Kad god smo se sretali, mi smo se smejali, ko će ga znati zbog čega. Smejali smo se kao ljudi koji su jedva dočekali da se smeju. Smejali smo se kao da ćemo posle toga dobiti grdne batine. Smejali smo se kao da smo zaljubljeni… Bekim se borio u svakodnevnom životu, kao i većina, ali mu nije baš bilo važno šta ko misli o njegovom pisanju. Znao je da je dobro. Kad ste prema sebi iskreni, sve je u redu.”

Možda najdirljiviji oproštaj od Bekima ispisao je njegov prijatelj i pesnik Marko Tomaš. Naslov je: “Pismo koje ne želim završiti: Nisam te uspio probuditi”. Marko, kome je Bekim ukazao čast da prvi pročita rukopis romana “Nigdje niotkuda”, govori za Nedeljnik.

“Već danima osjećam nelagodu. U stanju sam izrazito povišenih emocija i ne vjerujem sebi da više znam odrediti granicu dobrog ukusa. Čudno mi je to što toliko javno tugujem za prijateljem. Ne stidim se nego kao da kršim neke nepisane protokole. Onaj prvi šok je trajao danima. Shvatio sam nakon tjedan dana da se ponašam gotovo mahnito jer šaljem neke poruke u eter, virtualni prostor kao da očekujem neki znak koji će mi reći kako je sve neka zajebancija. Upoznali smo se prije točno petnaest godina. Jedne subote nekolicina nas je doslovno, kao iz škole, pobjegla s uglednog književnog festivala koji se odvijao u gradiću Lillehammeru koji nam je navečer bio ubitačno dosadan, pa smo pozvali jednog prijatelja iz Osla da dođe i odvede nas u glavni grad Norveške. U Oslu nas je dočekala nekolicina ljudi koji su uglavnom bili iz BiH. Među njima i Bekim. Tada je još uvijek radio na Univerzitetu u Oslu. Upoznao nas je pisac Goran Samardžić. Tada smo imali siromašne bibliografije. Beks knjigu priča ‘Fasung’ i studiju o Janku Poliču Kamovu, a ja dvije zbirke pjesama. Ispred nekog studentskog kluba u Oslu Goran Samardžić se uhvatio za glavu i rekao: ‘O, bokte, kakva sam dva jebivjetra upoznao!’ Odmah smo postali bliski kao da se znamo cijeli život i još malo dulje. U tom periodu spremao sam se iz Zagreba preseliti u Split, a Bekim je baš tog ljeta započeo jedan od svojih povrataka na Balkan, pa je naše druženje nastavljeno već kroz dva ili tri mjeseca. Na prvu smo se razumjeli vjerojatno jer su česte selidbe u djetinjstvu od nas učinile likove koji se svugdje dosta brzo uklope, ali se nikada ne pronađu u potpunosti, lutalice, svaka na poseban način.”

Marko ga pamti kao čoveka čija je toplina okupljala ljude, a dečačka zaigranost vraćala veru u čuda i mogućnost da se život živi po nekim svojim pravilima.

“To za ljude koji tako žive ima određenu cijenu. Jebiga. Po tome smo se jednako dobro razumjeli. Svugdje dobrodošli, nigdje sasvim kod kuće, uvijek okruženi ljudima i najčešće sami po nekim podstanarskim sobama s nesigurnim primanjima u gradovima u koje smo odlazili ili za nekom ljubavlju ili pokušavajući pronaći sami sebe. Obojici je rana mladost većinom tako izgledala. Beks je često isticao kako on time što piše ne predstavlja nikog osim sebe, zato valjda i ja ovdje zvučim kao da se pravdam što uopće, na neki način, zastupam drugog čovjeka tako što govoreći o nama govorim o sebi. Osjećam nelagodu, a istovremeno želim da mi je drug tu i hoću da svi pričaju o njemu kao da je upravo napravio neki povijesni pothvat i sve to kao da može osjetiti svu tu ljubav. Jebiga, javni život, javna smrt, pa te nakon vijesti o smrti iste večeri delegiraju da se baš ti javiš, recimo, na RTS kao neki glasnogovornik prijateljeve smrti.”

Marko i Bekim se nisu svađali jer do svađe nije moglo doći. Nikada nisu dovoljno dugo vremena provodili u istom gradu da bi se mogli verbalno sukobiti.

“Uvijek su naši susreti bili oni za kakve živimo. Prijatelji se nađu i banče, upoznaju ljude i tako je bilo do prije nekoliko godina kada smo počeli putovati ponajviše tragom naših knjiga. Prepričavali bismo dogodovštine iz djetinjstva i puberteta, zamišljali kuda bismo sve htjeli putovati, koje smo knjige čitali. Neslaganja je uglavnom bilo oko glazbe jer se on ložio na partije, a ja nikada nisam u potpunosti prihvatio elektronsku glazbu.”

I sada bi ova priča mogla da teče unedogled, da se smenjuju suze i smeh, ali vreme je za kraj. Odnosno Bekimov novi početak. Trenutno njegov srpski izdavač “Booka” doštampava knjige jer su razgrabljene. Da li to znači da je mrtav pisac dobar pisac?

“Smrt ne znači ništa za kvalitet dela, ne prodaju se svima dela posle smrti. Valjda su ljudi shvatili po reakcijama na netu da je otišao neko bitan”, kaže Slavoljub Stanković.

Ljudima više nego ikada trebaju bajke i heroji koje su zamišljali kao djeca. Svi ih lažu i onda im je neprocjenjivo čitati potpuno iskrenog, čak bolno iskrenog pisca

Marko Tomaš

Marko Tomaš smatra da je stvar sa Bekimovom popularnošću prosta.

“Ljudima je dosta prevaranata, karijerista i onih koji žele postati očevi i majke nacija ili što već. A književnost uglavnom čini cijela bulumenta takvih likova koji ih, pri tome, potcjenjuju jer kenjkajući nekakva slova na papir misle da publika ne može prepoznati laž. Bekim je bio autentičan lik, zato je takva i njegova književnost. Ljudima više nego ikada trebaju bajke i heroji koje su zamišljali kao djeca. Svi ih lažu i onda im je neprocjenjivo čitati potpuno iskrenog, čak bolno iskrenog pisca koji uz to ima urođen dar za pripovijedanje kakav drugi moraju naporno izgrađivati godinama, pa se često u tom izgrađivanju pogube i zaborave što su ono krenuli živjeti, pardon, pisati. Prosto, bio je čovjek, što se kaže, od krvi i mesa koji je suvereno vladao svojim zanatom.”

Na konstataciju da ako budemo iole normalni Bekimova dela će se izučavati u školama i na fakultetima, Tomaš kaže:

“Njegovo djelo će se izučavati u trenutku kada katedre za ovdašnje jezike budu studente podučavale književnosti a ne nacionalističkoj mitomaniji. A knjige će mu se čitati bez obzira na to, čitat će ih ljudi koji vole istinski duh književnosti, igru koja tu umjetnost odlikuje, ljudi koji su sposobni sanjariti i maštati, koji vole putovati svjesni da se putovati može i s knjigom u rukama, ležeći pored neke rijeke onako kako je Bekim najviše volio putovati dok nije natjeran na lutanje upravo od ovih koji su kao neki autoriteti i kao neka država.”

I još jedna stvar posle Bekimove smrti protresla je ono što se podmuklo zove region. Ambasadorka BiH u Pragu Martina Mlinarević je na svoju ruku spustila zastavu na pola koplja zbog Bekimove smrti. I nastao je haos. O tome je raspravljao Predsednički dom parlamenta BiH.

“Meni se nije dopala cijela priča sa zastavom jer sam znao da će to zavađenim političkim akterima poslužiti kao razlog za sukob oko nekih njihovih pizdarija”, kaže Marko Tomaš. “S druge strane bilo je to baš nekako nalik na Beksa, anarhično, državna zastava spuštena mimo procedura jer, ono, jebo procedure. Ali BiH je zemlja koja polako sama sebi uništava upravo ono zbog čega bi mogla biti voljena i kakvu bismo voljeli imati u nekim romantiziranim predodžbama. Bekim je bio upravo to – veseli dobronamjerni Bosanac bez obzira na to da li se nalazi na nekoj proslavi ili se suočava s nekom nedaćom, najbolje od te zemlje u jednom čovjeku.”

Ante Tomić se oglasio naslovom: “Kazali su da Bekim ne zaslužuje državne počasti, ali ja bih rekao da je prije obratno, da država ne zaslužuje njega.”

TEKST IZ ŠTAMPANOG IZDANJA NEDELJNIKA OD 11. JUNA

PODSEĆAMO, MOŽETE SE PRETPLATITI NA DIGITALNO IZDANJE NEDELJNIKA JEDNIM KLIKOM: