“Trčao sam kroz ulice u gaćama, krvav, kad smo naleteli na kamion pun nemačkih vojnika…”: Spektakularno bekstvo Leke Rankovića 1941. godine

1
Aleksandar Ranković, 1945 godina. Foto Profimedia

Aleksandar Leka Ranković je posle izlaska iz zatvora 1935. godine toliko dobro radio i napredovao u pokrajinskom komitetu za Srbiju da ga je Partija u jednom trenutku poslala u Zagreb da tamo malo zategne stvari. Tamo je i dočekao početak Aprilskog rata 1941. godine.

Po dolasku u Beograd organizovao je ilegalce. Krajem jula, isplanirana je akcija dizanja u vazduh beogradske radio-stanice, ispostaviće se neuspešno pošto je Ranković uhvaćen. Izabrao je za akciju baš dvojicu krtica koje su “Gestapo i Glavnjača” – odnosno Nemci i kvislinška policija ubacili među komuniste.

Tito je naredio beogradskoj partijskoj organizaciji da ga “izvuku po svaku cenu”.

Ranković je Dedijeru prepričavao iskustva i iz tog zatvora. Navodno je, dok je bio na vrhuncu moći, hteo da se napravi film o bekstvu iz bolnice. Tako je bar pričao Petar Stambolić, jer je Ranković njemu tražio da se oko toga angažuje.

Ipak, ta priča će biti delimično ekranizovana u seriji “Otpisani”, epizoda “Bolnica”. Scenaristi su spojili priču o spasavanju Rankovića i slučaj Ivanke Muačević-Nikoliš koja je u drugom stanju pala u zarobljeništvo 1942. godine.

“U toj tuči dočepao je pendrek neki nestručnjak i lupio me dvaput po temenu. Onesvestio sam se. Predveče sam se našao u bolnici…

„Stavio sam sebi u zadatak da simuliram nesvesticu dok se akcija ne pripremi. Najvažnija mi je bila stvar da javim drugovima da sam unutra. Zato sam jaukao, stenjao. Jedan bolničar mi je posle pričao da sam se stezao za srce i vikao: ‘Srbijo, majko, pobedićemo!’ i da je dodao: ’Mora da je to bio neki dobar čovek’”, pričao je Dedijeru Leka Ranković, daleko pre svog pada, dok su sećanja bila sveža i dok je o njegovim herojstvima moglo tako naglašeno da se priča.

Gestapovski doktor je hteo da otkrije da li simulira, pekao ga je po vratu, “trzao” mu ruku, nogu.

***

Nisam znao da će tog dana drugovi doći. Oko 10 sati začula se pucnjava. Odmah mi je bilo jasno. Pored mene su bila četiri čuvara i bolničar. Pripremio sam se. Na vratima se pojavilo pet udarnika s revolverima. Ja sam odmah skočio.

„Straži su naredili: Ruke u vis! A meni: Ti si Leka? Hajde s nama! Gestapovci su se zavukli pod krevet, a bolničar je povikao: Ja sam Žika Sanitet! Mene su dvojica ščepala pod ruke, a dvojica su obezbeđivala odstupnicu u hodniku…

***

„… Trčao sam kroz ulice u gaćama i košulji, skinuo zavoj. Na Bajlonovoj pijaci naleteli smo na nemački kamion pun vojnika, ali mirno su nas pustili. Taj kamion je tu slučajno stajao. Upali smo u jednu kuću sa dva izlaza; pokušao sam da obučem odelo i cipele, ali sve mi je bilo malo, sem pantalona. Upali smo u drugi stan, tu sam oprao krv sa lica, obukao cipele, kaput i stavio šešir, izbio u Kralja Petra ulicu, pogodio jedna špediterska kola za 100 dinara (rekao sam da sam pao s građevine), i preko Terazija, pored Gestapoa, s Rakićem, grafičarem, otišao u određeni stan…”

*Iz knjige Veljka Miladinovića “Aleksandar Ranković: Srpski mit, jugoslovenska tragedija” koja se dobija na poklon uz novi Nedeljnik koji na kioske dolazi u četvrtak 11. juna.

***

Nedeljnik čitaocima poklanja ediciju koja se čekala godinama. U našoj “letnjoj biblioteci” nalaze se priče o Titu, Milanu Stojadinoviću, Milovanu Đilasu, Aleksandru Rankoviću (poklon uz novi broj od 11. juna), a u narednom broju dobija se i knjiga o Draži Mihailoviću.

1 KOMENTAR

  1. Normalno, detalji bega iz bolnice nisu istina, već Oznaško-Udbaška priča, koja puštena kroz “pokvareni telefon” postane urbana legenda. Jedini, kome je Ranković ispričao detalje bega iz bolnice je “deda Velja”, sin jednog od abadžijskih majstora kod kojih je Leka učio zanat. Deda Velja mi je ponovio tu priču pre neku godinu, tada je imao 97 godina. Tačno je da je Broz rekao da se preduzme SVE da se Leka oslobodi. Baš sve, pitala je Cana Babović. Baš sve, odgovorio je Broz. Zbog provala i ubačenih provokatora, odlučeno je da se angažuje prvi “specijalac” toga doba, “komandos” kraljevske vojske i jedan partijac koji ne zna nikoga iz BG organizacije ali poznaje Leku, odnosno Leka ima poverenje u njega. To je bila odluka da u slučaju da beg ne uspe, ne dođe do dalje provale u organizaciji. Taj partijac je bio moj deda, Leku je poznavao sa zanata jer mu je bio kalfa dok je Leka šegrtovao. BG partijci su bili spoljni prsten obezbeđenja akcije. “Komandos” i deda su izveli Leku iz bolnice. Predali su ga u “sigurnu kuću”. Tom prilikom je poginuo jedan od ukupno dva vojnika Vermahta u BG- okupaciji 41.-44. Komandos je prilikom izvlačenja ubio jednog vojnika i time spasio život mom dedi koji je nosio Leku. Deda je kasnije ostavio amanet mom ocu da prvom sinu (meni) da ime po komandosu kome je znao samo nadimak. To mi je i deda pred svoju smrt potvrdio, kao i ove detalje. Komandos je bio prvi kraljev “specijalac” i imao nadimak od 4 slova. Posle rata snimljen je i film u kome glavni junak, partizanski ilegalac, nosi to ime. Proučavajući činjenice o tom “komandosu”, došao sam do podatka da se ceo život “jeo” zbog pogibije tog vojnika Vermahta i odmazde i da je sve kasnije akcije radio tako da ne bude ljudskih žrtava. Ovo je povest a “isporija” se “piše”.

Comments are closed.