Tomislav iz Novog Sada nije mogao ni da sanja da će njegov sin postati lider Izraela (ili da će Vujadin Boškov postati veliki fudbaler)

0
Eitan ABRAMOVICH / AFP / Profimedia

Kao dečak, mali Tomislav gotovo zasigurno nije mogao da poveruje da će njegov sin jednog dana postati najmoćniji, ili bar najvažniji političar u Izraelu. Mogao je da zamišlja, ako bi i zamišljao uopšte život svoje dece, da će njegov sin jednog dana biti centarfor Vojvodine ili oficir koji će polagati zakletvu kralju Petru Drugom Karađorđeviću, ili eventualno da će biti neki profesor u Budimpešti. To su okviri u kojima se rodio i živeo prve godine svog života.

Lako je poverovati, kada je reč o Tomislavu, ili se zvao Jozef – za života je oba imena jednako prisvajao – da se negde sa onoga sveta zadovoljno smeška jer ispada da i nije bio tako loš roditelj. I ne zato što je verovao u život posle smrti – ne, Jozef Tomislav (poznatiji kao Tomi) Lapid je bio samoproklamovani najpoznatiji ateista u Izraelu – već zato što je baš posle smrti ispričao priču o svom životu.

Tomi Lapid je bio izraelski pravnik, novinar, biznismen, političar (bio je i ministar pravde i zamenik premijera), pa opet novinar, autor brojnih knjiga, priča i scenarija, uglavnom sarkastičnih.

Politički život Izraela je doživeo tektonske promene. Najdugovečniji premijer zemlje Benjamin Netanjahu odlazi sa vlasti, a na nju dolazi široka koalicija predvođena centristom Jairom Lapidom. On neće odmah biti premijer zbog koalicionog dogovora da se smenjuje sa desničarem Benetom, ali jeste glavna figura u novim vlastima.

Priča o njemu je mogla da ima veze sa Srbijom zato što mu je otac rođen u Novom Sadu.

A priča o njegovom ocu koju je on prenosio na sina, i priča o odrastanju u Novom Sadu, daleko je složenija od tog sažetog biografskog podatka.

U knjizi “Sećanja posle smrti”, koja je objavljena nekoliko godina pošto je otišao sa ovog sveta (preminuo je 2008. godine), ispričao je svoju životnu priču.

Ovaj gvint sa posthumnom autobiografijom, tako svojstven Tomiju Lapidu, objasnio je: “Ovo pišem kroz svog sina Jaira, ali moj glas upravlja njegovim, baš kao što se dešavalo mnogo puta tokom mog života. Da li je to nepravedno prema njemu? Pretpostavljam da jeste…”

Tomi je pripremao svog sina za dan kada ga više neće biti i kada će zapisati njegovu priču, jer pričao mu je iznova i iznova sve detalje svog života – sve anegdote, sve sulude likove sa kojima se susretao.

Tomijeva priča je važna da bi se razumeo novi lider Izraela, ali važna je i da razumemo šta se dešavalo ovde, kod nas, u Srbiji u teškim godinama.

Tomi Lapid je rođen kao Tomislav Lampel u Novom Sadu, u porodici mađarskih Jevreja. Više puta je pričajući o arapsko-izraelskom sukobu govorio kako on razume podeljenost identiteta, jer je odrastao sa dvojnim identitetom, pripadajući dvema kulturama. Jedna je bila mađarska, druga je bila srpska.

Jevrejska zajednica u Novom Sadu je kao i većina mađarskih jevrejskih zajednica pripadala umerenoj struji judaizma. Njegova porodica konkretno nije bila previše religiozna. U sinagogu su išli tri puta godišnje. Od hebrejskog je znao da čita slova i da izgovara molitve, ali potpuno bez razumevanja.

Rabin je inače službu držao na srpskom jeziku, dok su se sočni tračevi tokom službi razmenjivali na mađarskom. Prva četiri razreda je išao u jevrejsku školu, u koju su, kako kaže Tomi, i “hrišćanske elite slale svoju decu”. Priče iz Starog zaveta i istorije Jevreja učile su se na srpskom.

Njegov otac je bio uspešni advokat i porodica je imala lagodan život. Živeli su u velikoj kući.

“Tada mi se činilo da sam imao normalno detinjstvo, kao život bilo kog deteta koje sam poznavao. Trebalo je da prođe mnogo godina da bih shvatio koliko duboko smo se našli u klinču dve zaraćene kulture. Mađari su odbijali da pričaju srpski, Srbi su odbijali da pričaju mađarski, a samo su Jevreji pričali oba jezika sa lakoćom…”

U njihovoj kući se pričao mađarski. Većina profesora su bili Srbi. Profesor fizičkog je bio Mađar, a direktor škole Jevrejin.

“Kod kuće smo pričali mađarski, ali pripadao sam omladinskom pokretu Sokol – koji je predvodio princ Petar – gde smo prilikom svih aktivnosti pevali nacionalnu himnu ‘Bože pravde’.”

Sve je to Tomislavu bilo njegovo, a kako je rastao sve te razlike su ga manje doticale. Kulminacija njegovog ambivalentnog odnosa prema kulturnim podelama dostignuta je na jednom pismenom sastavu u školi kada je učitelj napisao samo: Odluči se već jednom. Tek tada je shvatio da je na jednoj strani pisao ćirilicom, a na drugoj latinicom.

A onda je došao april 1941. Baš tog 6. aprila kada su nemačke bombe počele da padaju po Jugoslaviji, Tomi Lapid je sa ocem bio u Beogradu. Njegova majka je otišla kod roditelja u Budimpeštu, a on i otac su otputovali 5. aprila u Beograd kako bi tamo sakrili neke rođake.

“Bilo je to najgore nemačko bombardovanje još od Roterdama… Sećam se kako su se zgrade tresle, više od svega ostalo mi je u glavi kako je svaka zgrada gorela kao džinovska kutija šibica. Uplašeni ljudi su trčali niz ulice, a otac je rekao: Idemo prema Dunavu…”

Kako su sa zgrada padale odvaljene cigle, Tomi je počeo da trči u cikcak. Otac mu je vikao da je to besmisleno, jer ne znaju odakle sve ruševine padaju. Tomi se sećao kako je njegov otac – doktor nauka – ponosno išao pravolinijski, a on, dečak od devet godina je ipak nastavio da trči u cikcak. U jednom trenutku je zastao i pogledao iza sebe, a zapaljena telefonska govornica je pala pored njega.

“Trčao sam u cik, a ona je pala u cak”, naveo je Tomi u sećanjima posle svoje smrti, koju je za dlaku izbegao tog beogradskog 6. aprila.

***

Kada su se vratili u Novi Sad, fašisti su već počeli da vešaju komuniste po ulicama, a Jevreji su se zatvorili u svoje kuće strahujući da su oni sledeći. Nekoliko dana kasnije, Tomijev otac je uhapšen i odveden u radni logor. Tako su bar verovali.

Tomijeva majka, sa kojom je, kaže, tokom kasnijih godina imao dosta nerazumevanja, jer nije mogao da ne vidi njenu seksualnost kojom je manipulisala, i da ju je tek mnogo godina kasnije razumeo – bila je spremnija od svih ostalih na vreme koje dolazi u kom će biti važan samo jedan princip – preživeti po svaku cenu.

Uzela je svoj mađarski pasoš, obukla najlepšu haljinu, navukla visoke štikle – bila je naoružana samo svojom prirodnom aurom, poput neke mađarske grofice iz Budimpešte – i uletela u policijsku stanicu. Vikala je na svakoga koga je videla, razbacivala se svojim poznanstvima sa uticajnim i važnim ljudima. Sve je bilo izmišljeno, naravno, ali policajci nisu hteli potencijalni problem i Lapid stariji je pušten na slobodu.

Izbačeni su iz kuće i poslati u mali stan.

Tomi nije bio Ana Frank koja je verovala da su uprkos svemu svi ljudi dobri. On je shvatio da nisu “svi ljudi dobri”, da su prosto nezainteresovani, posebno za ljude koji ne pripadaju njihovoj grupi. Kada su policajci odvodili njegovog oca, “ljudi koji su nas poznavali ceo život virili su kroz spuštene roletne i nisu učinili ništa”. I identitetska borba u njemu se tog dana završila.

“Od tada sigurno više nisam bio Mađar, ali nisam bio ni Srbin… Od tog trenutka apsolutno sam bio Jevrejin.”

***

Krajem maja 1941. otišli su za Budimpeštu. Tamo se upisao u školu, ali je Jevrejima ubrzo bilo zabranjeno da idu u školu. Otac se posvetio tome da mu nadoknadi i fingirao je časove tokom dana. Ionako nije mogao da radi. U Budimpešti su dobili vesti iz januara 1942. godine, o događaju koji istorija pamti kao “Novosadska racija”. Sećao se da su mu pričali o “crvenom snegu”. Trebalo je da prođe vreme da bi shvatio na šta su mislili.

U leto 1943. istekla im je dozvola za boravak u Budimpešti, pa su morali da se vrate u Novi Sad. Otac je pokušavao da radi kao agent za nekretnine i spremao je sina za prijemni ispit za gimnaziju, iako su obojica znali da neće biti mogućnosti da je upiše.

Majka opet odlazi “kod svojih” u Budimpeštu 19. marta 1944. godine. Dok je bila na putu, Tomijevog oca opet hapse i šalju ga u Aušvic. Tamo je bio nešto manje od godinu dana, a potom je prebačen u Mauthauzen. U Mauthauzenu je umro.

Kada su mu odveli oca, ostao je sam sa bakom u Novom Sadu, a u Budimpešti su naprasno uveli propis da Jevreji ne mogu da putuju vozom. Nekako je uspeo da pozove telefonom majku koja mu je obećala da će neko doći po njega. Uspela je da otkupi člansku kartu jedne mađarske omladinske organizacije i da na njoj zameni sliku – stavi Tomijevu, a potom je potražila ujka Alfreda. Čoveka za koga je Tomi samo čuo u porodičnim pričama, koji se odmetnuo od porodice, prešao u hrišćanstvo i radio kao detektiv u policiji.

“Bio je ćelav i debeo, uopšte nije izgledao kao Jevrejin, ceo život je proveo među kurvama i lopovima, prevarantima i džeparošima. Porodica ga je ostrakizovala, a moja majka ga nije videla od kad je bila devojčica”, sećao se Tomi.

Ona je bila ćerka Alfredove sestre. Posle mnogo nagovaranja i pretnji da će da izvrši samoubistvo, Alfred je pristao da ode po malog Tomija.

“Idi sa njim Tomikeh, ja ću se snaći”, rekla mu je baka Hermina, koju će ubrzo pošto su otišli Nemci takođe poslati u Aušvic. I tamo će umreti. Ne znajući da li se Tomikeh izvukao.

Na železničkoj stanici, Tomi je imao lažna dokumenta na ime Peter Nakovski. Morao je to da zapamti, u pola noći da ga probude da to izgovori kao svoje ime. Tako je i bilo.

Prvo je Alfred izveo trik, pošto su obojica pričali nemački, prišljamčili su se jednog grupi SS oficira, Alfred je glumio da je pijan i to je zabavljalo Nemce. Ali znao je da dok sede sa nemačkim oficirima, mađarski policajci sigurno neće doći da ih legitimišu.

U vozu, međutim, jesu. Tomi je zaspao, a u vagon su ušli oni i tražili dokumenta. Mali Peter im je bio sumnjiv. Uperili su mu baterijsku lamu u oči i prodrali se: kako se zoveš, kako se zoveš.

Tomi je otvorio oči i rekao: Peter. Peter Nakovski.

“Bili su sigurni da ću instinktivno reći svoje pravo ime”, naveo je Tomi Lapid u sećanjima posle svoje smrti, koju je verovatno i ovde izbegao.

Stigao je kod majke u Budimpeštu i bilo je još nekoliko sličnih situacija, još jednom je majka odigrala onu ulogu grofice iz novosadske policije. Poslati su u budimpeštanski geto.

Jednog dana došli su mađarski fašisti u pratnji SS oficira i poveli veliku grupu Jevreja, među njima Tomija i njegovu majku, u “smrtni marš” praznim ulicama Budimpešte. “Marš” je prekinut pošto su se odjednom pojavili sovjetski avioni, koji su im preletali iznad glave. Nastao je haos. Majka je Tomija uvukla u jedan javni toalet. “Pretvaraj se da piškiš”, rekla mu je.

Stajao je tako, smrznut i uplašen i naravno da nije mogao da piški.

“Sovjetski avioni su prošli i marš je nastavljen. Niko živi nije primetio da smo majka i ja ostali u toaletu. Pola sata kasnije, nije bilo osobe iz tog marša koja je ostavljena u životu. Bio je to ključni trenutak u mom životu, trenutak koji me definiše više nego bilo koji drugi… Ne zato što sam pošteđen, svako ko je preživeo Holokaust ima svoju ličnu priču o svom ličnom čudu – ne, već zato što sada nisam imao gde da odem”, pisao je Tomi u sećanjima posle smrti, koju je i ovaj put nekako izbegao.

***

Pokušali su da se sklone kod komšija iz stana u kom su živeli pre nego što su ih poslali u geto. Odatle su ih oterali, jedan im je samo dao nešto hrane. I na kraju su otišli kod Tomijevog druga iz škole, Jevrejina čija je porodica još bila u svom stanu. A tamo, u tom stanu ih je sačekala grupa mađarskih policajaca. Bizarna situacija, Mađari su napravili “dil” sa Jevrejima da ih sačuvaju, a da im se ovi oduže kad dođu Rusi.

Ubrzo, jednog jutra, probudili su ga glasovi iz hodnika. Gurnuo je mamu koja je spavala:

“Mama, neko ovde priča srpski”, rekao je.

“Nije to srpski, to je ruski”, odgovorila je.

A onda je ona opet instinktivno reagovala: pronašla je parče plave, crvene i bele tkanine i vezala mu oko ruke. I poslala ga kod njih da zatraži od njih hranu.

Tomi je sišao u podrum i naišao je na vojnike, prašnjave, začuđene vojnike.

“Jugoslavija, štoj Jugoslavi, maršal Tito…”, govorio im je Tomi pokazujući na zastavu.

Nasmejali su se.

A Tomi je shvatio da je za njega rat završen.

***

Mnogo je postradalih bilo i iz njegove porodice. Nije znao gde mu je otac. A on je bio prazan. Na putu za Novi Sad, u vozu su sreli novosadske prijatelje koji su im ponudili da za početak dođu u njihovu gostinjsku sobu. Kada su došli do tog stana, otvorili su vrata, a tamo su videli Rusa i Ruskinju u uniformi kako imaju seks na kuhinjskom stolu. “Ova kuća je konfiskovana, izađite”, rekli su mirno.

Slično je bilo i u njihovoj napuštenoj kući.

Komunisti su nacionalizovali sve kuće. Srećom, kuća njegovog strica Lacija je ostala neuseljena, pa su se tamo uselili.

Novu Jugoslaviju sa komunistima nije osećao kao svoju državu.

Jednom je izbegao izbacivanje iz škole zbog prijave učiteljice, inače Jevrejke, jer je na času pomenuo da je nekada postojala poliandrija gde je jedna žena bila u braku sa više muškaraca.

“Engels nije pisao ništa o tome”, rekla je i prijavila ga direktoru.

Direktor mu je rekao da ga neće izbaciti jer zna šta je sve proživeo, ali da od sada bude oprezniji. I bio je oprezniji.

Stajao je sa ostalom decom za 25. maj, Titov rođendan.

“… stajao sam i sa veštačkim oduševljenjem pevao marš koji su mu spevali, ‘Bela ljubičica’, sve vreme pokušavajući da se obuzdam i da ne ostvarim kontakt očima sa nekim od školskih drugova. Svi smo znali koliko je to besmisleno da upoređujemo našeg voljenog vođu – koji je imao više od 115 kilograma, tri podbratka i oči pospanog morskog lava – sa tako delikatnim cvetom kao što je bela ljubičica. Ali, ako bismo slučajno pukli od smeha, odveli bi nas na ispitivanje u Oznu…”

Nije naravno, pisao je tako, bio jedini koji se protivio režimu. Bilo je, kaže, i onih u starijim razredima koji su se iskradali noću da bi na zidu napisali “Živeo kralj”. A policija bi ujutru dolazila da ih ispituje i da kreči zid.

Sećao se i kako su komunisti imali posebno poštovanje prema radnicima u železnici. Tako su jednog dana doveli jednog dečaka u razred i učitelj ga je predstavio i rekao da se doselio jer mu otac radi u železnici i zamolio sve da učine da se dečko oseća dobrodošlim.

Tomi je trenirao fudbal, bio je golman. Nekoliko dana kasnije, taj dečak ga je zamolio da ga Tomi povede na trening. I Tomi je to učinio.

“Počeo je da igra, gledao sam ga sa gola i odmah uvideo da apsolutno nema talenta. Ništa mu nisam rekao. Sutradan je bio još gori. Odveo sam ga u stranu i rekao: Vujadine, obojica znamo da ti fudbal ne ide. Imamo ovde i teniski teren, zašto se ne oprobaš u tome? Imam osećaj da bi bio sjajan.”

Sin železničara je bio zapanjen. “Da li me to izbacuješ iz tima?”

“Ali to ti je gubljenje vremena. Jasno je da ništa nećeš postići”, pokušavao je da ga ubedi.

Sin železničara Vujadin prezivao se Boškov.

“Imao sam i bolje procene u životu”, napisao je Tomi Lapid.

***

Majka se preudala, imali su gde da žive, išao je u školu, bili su siromašni, ali je to za njega sve bilo relativno. Nije se dugo zadržao ni u jednom udruženju jevrejske omladine, jer su tamo glorifikovali socijalizam.

“Imao sam previše toga u školi.”

Kada je Izrael proglasio nezavisnost, Tito je na molbu Moše Pijade dozvolio Jevrejima da napuste Jugoslaviju. Imali su bukvalno minut da prelome. Spakovali su se i otišli i ubrzo se našli na brodu koji ih vodi u zemlju koju ne poznaju, gde se govori jezikom koji ne razumeju.

Tomislav se jedva setio da mu je jevrejsko ime na rođenju bilo Jozef, nije znao da li su oni Sefardi ili Aškenazi. Sve je bilo novo za njega.

Život Tomija Lapida se može sažeti i ovako:

“Bio sam pozivan u Belu kuću i Dauning strit. U Jelisejsku palatu, Zabranjeni grad u Pekingu… Živeo sam život bez osećaja krivice onako kako može da živi samo čovek koji je izbegao sigurnu smrt. Dugonoge devojke su mešale izvajane guze za mene od pariskog Lida do Miraža u Las Vegasu, Luj Armstrong mi je svirao, Ela Ficdžerald mi je pevala. Dodeljivao sam nagradu na nemačkom ‘Oskaru’ sa mrtvim pijanim Džekom Nikolsonom uz sebe…”

Tomi Lapid je bio zamenik premijera izraelske vlade, bio je i ministar pravde.

Bio je u strahu da će njegova priča toliko puta ispričana previše opteretiti sina Jaira koji će tako samo usvojiti očev identitet, a ne izgraditi sopstveni. I znao je da je pogrešio u tom strahu.

Ali ova priča sigurno jeste uticala na novog najvažnijeg izraelskog političara.

I da, Tomi Lapid se u sećanjima posle smrti sećao i kako je uoči raspada Jugoslavije imao susrete sa Slobodanom Miloševićem i Franjom Tuđmanom. Radio je za medijskog magnata koji je hteo da kupuje radio-stanice u jugoistočnoj Evropi. Hrvati su hteli da im prodaju ostrvo, Milošević mu je rekao da mogu da mu prodaju “Politiku”.

“Znam, moj otac je čitao te novine svako jutro”, rekao je Lapid začuđenom Miloševiću.

Ali u pripremama za te poslovne susrete je izneo još jedno važno razmišljanje.

“Srbi su verovatno jedini istočnoevropski narod bez tradicije antisemitizma, tako da nisam morao da se nosim sa dobro poznatom slovenskom sumnjičavošću da ‘Jevreji dolaze da nas kupe’.”