Svet

Tog januara 1973. podeljena Velika Britanija pridružila se Evropi „s fanfarama“: „Kako ćemo mi sa tim kontinentalcima“

Agencija Beta

25. decembra 2020. 0

(Beta) – Ujedinjeno Kraljevstvo Velike Britanije i Severne Irske se 1. januara 1973. zvanično pridružilo Evropskoj zajednici – današnjoj EU, „s fanfarama“ posle deset godina ogorčenih pregovora, ali britansko javno mnjenje već je izgledalo nevoljno da se odrekne „hiljadu godina svoje istorije“.

Tadašnja vlada Konzervativaca želela je da pompezno obeleži taj trenutak koji je premijer Edvard Hit, gorljivi Evropljanin i „motor“ dolaska do članstva, opisao kao „veoma dirljiv“.

Desetak dana, tokom festivala pod nazivom „Fanfare za Evropu“, 300 sportskih i priredbi kulture širom zemlje slavilo je devet zemalja – ukupno članstvo tada proširene Evropske zajednice.

Selekcija fudbalera tri zemlje – Danska i Irska su se tada takođe pridružile EEZ, igrala je protiv tima igrača iz šest ostalih država-članica, uz pobedu novajlija sa 2:0.

Italija je za izložbu pozajmila Mikelanđela, a Holandija Rembranta. Jedini je Luvr odbio da dozvoli Mona Lizi da ode u posetu preko Lamanša.

Uoči „Dana D“, štampa je posvetila naslovne stranice tom događaju koji za „Sandej tajms“ završavao „poglavlje hiljadu godina istorije Britanaca“ što će, tumačio je „Sandej telegraf“, „kasnije biti odlučujuće za britansku istoriju, više nego bitke kod Hestingsa ili Vaterloa“.

U humorističkom tonu je bilo mnogo preporuke stanovnicima Ostrva kako se „suočiti“ s „kontinentalcima“.

„Dejli mejl“ je posebno upozoravao svoje čitaoce na upotrebu popularnih britanskih izraza koji bi mogli „šokirati“ stanovnike ostalih osam zemalja, pisao je tada AFP, pominjući termine koje bi posebno Francuzi mogli shvatiti kao uvredljive.

Najborbeniji protivnici evropske ideje organizovali su svoj poslednji nastup 31. decembra, kada je uz zvuk gajdi, 500 protivnika u defileu pod bakljama došlo pred Vestminstersku palatu u kojoj zaseda Parlament.

Dan kasnije, 2. januara, svečano je priređena „evropska“ večera za 258 ljudi koju je organizovao Britanski savet evropskog pokreta u palati Hempton kort, bivšoj kraljevskoj rezidenciji.

Sutradan, kraljica Elizabeta Druga, princ Filip i premijer Edvard Hit prisustvovali su prvoj velikoj gala večeri, u Operi Kovent Garden. Dok su dolazili, ustajalim smećem ih je gađalo 200 ekstremista nacionalističke stranke Nacionalni front.

AFP je tada opisao javno mnjenje kao „kolebljivo“ i „duboko podeljeno“. O članstvu je odlučeno 1972. godine glasanjem u Parlamentu, a građani nisu konsultovani na referendumu, za razliku od druge dve tada nove članice – Irske i Danske.

Kao glas „čoveka s ulice“ za AFP je tada u jednom londonskom pabu rekao radnik štamparije: „Imamo vladu koja je naša, parlament koji izaberemo. Ne želimo da nam komanduje ko zna šta iz Brisela. Kod nas je sve bolje nego kod vas“.

„Sumnjivi ste mi (…) Vidim kako dolazite. Udovoljavate nam. A onda, kad budemo u vašoj krvavoj zamci, vašem raju za budale, posvađaćete nas s našim pravim prijateljima Amerikancima, Kanađanima, Australijancima. I svi ćete postati komunisti, propašćemo s vama“, prognozirao je jedan škotski taksista.

Ali tada je jedan kamiondžija, takođe Škotlanđanin, presudio: „Volim da idem u Evropu. Naročito u Francusku. Tamo se osećam kao kod kuće. Nemam poverenja u Engleze“.

Laburistička opozicija je tada već bila najavila svoju nameru da ponovo pregovara o ugovoru o pristupanju. Njen lider Harold Vilson optužio je Vladu da je „abdicirala“ od odgovornosti pred vlastima u Briselu.

Kada je Vilson došao na vlast i dobio obnovu pregovora, organizovao je 1975. prvi referendum o ostanku Velike Britanije u EEZ. „Da“ je pobedilo sa 67 odsto glasova.

Četrdeset i jednu godinu kasnije, 23. juna 2016. godine, Britanci su sa 51,9 odsto glasali za izlazak iz EU.

Bregzit će potopiti Ujedinjeno Kraljevstvo u niz kriza pre praktičnog izlaska 31. januara 2020, a konačni kraj učešća na jedinstvenom tržištu uz slobodu kretanja je u ponoć, 31. decembra.