GVARERO, Venecuela – Žiteljima sušnih predela donose vodu za piće, zemljoradnike podučavaju kako da im ne propadnu usevi, leče one kojima je neophodna pomoć. Pomažu kod sporova sa zemljištem, rešavaju razvode, istražuju zločine i kažnjavaju lopove.
Ali oni nisu policajci, inspektori niti članovi vlade Venecuele, čiji je uticaj praktično i nestao iz ovog siromašnog dela zemlje.
Oni pripadaju jednoj od najozloglašenijih pobunjeničkih grupa u Latinskoj Americi. Sjedinjene Države i Evropska unija smatraju ih teroristima, zbog bombaških napada i kidnapovanja tokom nekoliko decenija nasilja.
Ekonomski kolaps Venecuele je toliko razorio zemlju da su pobunjenici pod svoje uzeli velike delove teritorije. Kako se zemlja rasparala, tako su nastajale mini-države.
Mnogi stanovnici pograničnih delova Venecuele su gladni, u stalnom strahu od lokalnih narko-bosova i svesni da im nikakva zaštita neće stići od vlade, pa su zato oberučke prihvatili terorističku grupu koja im nudi i zaštitu i osnovne usluge.
Pobunjenici su „ti koji su nam doneli stabilnost“, kaže Ober Ernandes, vođa jednog lokalnog plemena na poluostrvu Gvahira, tik uz Kolumbiju. „Oni su nam doneli mir.“
Marksističke gerile iz Nacionalne oslobodilačke armije, poznate po skraćenici ELN, najveća su preostala pobunjenička grupa Latinske Amerike. Oni su prošle godine počeli da prelaze granicu sa Kolumbijom – u potonjoj zemlji već duže od pedeset godina ratuju sa vladom.
Autoritarni predsednik Venecuele Nikolas Maduro odbijao je da prizna da su kolumbijske gerile stigle na njegovu teritoriju, iako prema nekim procenama kolumbijske armije, aktivista i analitičara, njih ima na skoro polovini Venecuele.
U glavnom gradu Karakasu Maduro i dalje čvrsto drži sve nivoe moći, a njegova vojska sposobna je da silom odgovori na svaku pretnju po njegovu vladavinu. No u brojnim delovima zemlje, država i njena vlast su drastično ustuknule, što je omogućilo oružanim grupama i kriminalnim organizacijama da preuzmu stvari u svoje ruke. Posledice su često tragične.
Venecuelanska privreda je kolabirala, usled godina loših poteza sa vrha i američkih sankcija protiv Madurove vlasti. To je dovelo do rata zavađenih kriminalnih grupa za kontrolu ilegalnih trgovačkih puteva do Kolumbije, kažu stanovnici poluostrva Gvahira. Pune dve godine, sa tim su živeli domoroci iz plemena Vaju, koji nastanjuju pojas sa obe strane granice.
Uhvaćene između dve vatre, porodice Vaju morale su da napuste svoje domove pod okriljem noći. Iza njih je ostalo sve što su imali, sva stoka, i sveži grobovi njihovih rođaka.
Na stotine je uspelo nekako da se domogne Kolumbije. Oni koji su ostali živeli su u stalnom strahu, ogorčeni što im vlada Venecuele nije pomogla.
A onda, kažu, stigli su borci ELN-a, sa svojim puškama i svojim kolumbijskim naglascima. Organizovani i dobro naoružani, brzo su uspeli da istisnu lokalne bande koje su terorisale sela. Gerilci su uveli oštre kazne za pljačku i otimanje stoke, učestvovali u rešavanju sporova oko zemljišta, kamionima dovozili pijaću vodu, doneli lekove i istraživali zločine, kažu meštani.
Zauzvrat, preuzeli su rute za krijumčarenje dobara i droge. Takođe su uveli poreze trgovcima i rančerima.
Kao i druge zemlje Latinske Amerike, i Venecuela je imala problem sa naoružanim grupama, i pre sadašnje ekonomske krize. No retko kada su kriminalne organizacije uživale toliku teritorijalnu i ekonomsku kontrolu, i retko gde je vlada bila toliko odsutna kao što je sada slučaj.
„Venecuela će, ako se ovako nastaviti, biti podeljena na posede oružanih grupa“, kaže Andrej Serbin Pont, stručnjak za Latinsku Ameriku. „Povratak kontrole nad teritorijom predstavljaće ogroman izazov.“
Donedavno bogata zbog nafte, Venecuela je tokom decenija stvorila snažnu državu koja je uspela da stigne do najzabačenijih delova zemlje, pomoću škola, puteva i policijskih stanica.
No od početka ekonomske krize 2014, izvoz nafte je pao za skoro 90 odsto, kaže Pilar Navaro, ekonomistkinja iz Karakasa. Državni zvaničnici su sve više učestvovali u prevarama i iznudama. Pripadnici snaga reda i mira prodavali su oružje i informacije kriminalnim grupama i reketirali ih, tvrde policajci upućeni u događanja. Vlada je polako počela da se povlači iz nekih delova zemlje.
Na jugu, brutalne oružane grupe poznate kao „sindikati“, koji vode poslove nelegalnog rudarenja, obezbeđuju struju i gorivo, a ponekad čak i medicinsku opremu za klinike u gradovima koje kontrolišu.
Duž 2.250 kilometara dugačke granice Venecuele i Kolumbije, glavnu reč vode ELN i drugi pobunjenici. Pre svega desetak godina, grad Paragvajpoa na poluostrvu Gvahira imao je nekoliko banaka, poštu i sud. Sve je sada zatvoreno. Bolnica nema ni osnovnu opremu ni lekove. Struje nema danima. Slavine su suve već godinama.
Na putu koji povezuje Paragvajpou sa granicom, osam različitih vladinih agencija ima svoje čekpointe. No oni koriste ove ispostave da ucenjuju trgovce i migrante što pokušavaju da se izvuku iz Venecuele. Sve to dodatno smanjuje poverenje u vladu.
Krijumčarenje goriva u Kolumbiju, koje je kako-tako održavalo privredu u Gvahiri kada je Venecuela davala gorivo jeftino i subvencionisala ga, gotovo da je nestalo, jer su rafinerije u Venecueli stale. Pripadnici naroda Vaju postali su gladni.
„Ovde nema ničeg, samo spora smrt“, kaže Isabel Husaju iz grada Gvarera.
Kada je izbilo nasilje u Gvareru 2018, policajci i vojnici su sve to mirno posmatrali, kažu žitelji i lokalni aktivisti. Naoružani muškarci terorisali su i deo grada tik uz vojnu kasarnu. Pucali su na kuće kako im je volja.
Kako se nasilje širilo, tako su na udar dolazila plemena Vaju. Bilo je masakra, pucanja, masovnih grobnica koje su u ovaj udaljeni deo Venecuele donele dah nasilja po kojem je Kolumbija bila poznata tokom građanskog rata dugog nekoliko decenija.
„Ko je hteo da preživi, morao je da drži jezik za zubima“, kaže Magali Baez, čije je selo, smešteno na važnoj krijumčarskoj ruti, potpuno razoreno.
Zločini su bili nekažnjeni – sve dok nije došao ELN i pomogao, kaže Ernandes, vođa Vajua u Gvareru. Njegove reči potvrđuje na desetine drugih domorodaca.
ELN je preuzeo kontrolu i borbe su prestale. Izbeglice su se polako vraćale. Vratio se život u prethodno napuštene gradove, a mladi muškarci dovlačili su burad sa gorivom iz Kolumbije da ih ponovo prodaju u Venecueli.
U Gvareru, kada vrućina umine dok pada mrak, deca se ponovo skupljaju na fudbalskom terenu na kojem je sedamnaestogodišnji Hunior Urijana ubijen 2018. godine.
Njegova tetka Zenaida Montijel sahranila ga je u svom dvorištu, u jednostavnom grobu pored njenog sina, Hosea Migela, koji je stradao nedelju dana ranije. Ona i dalje ne zna zašto su usmrćeni. Bila je previše uplašena da ode u policiju i da potraži pomoć.
Sada su se stvari promenile.
„Novi zakon je stigao“, kaže ona. „Osećam se bezbednije.“
*Tekst je objavljen u novom broju Njujork tajmsa na srpskom koji se dobija na poklon uz Nedeljnik
Tagovi
