Telo, um i očekivanja: Šta mladi danas nose na svojim leđima

Pre deset godina, radila sam istraživanje o mentalnom zdravlju mladih u Srbiji i tada sam primetila nešto što i danas ostaje važno – bavljenje sportom jedan je od najsnažnijih pokazatelja psihološkog blagostanja. Zato me je posebno obradovao nalaz iz istraživanja Galenike, sprovedenog u okviru platforme Zdravo dvadesete, koji pokazuje da je više od polovine mladih fizički aktivno. Ovi nalazi nisu samo dobra vest – oni imaju dublje značenje za psihološko zdravlje. Kroz rad sa klijentima i dugogodišnje istraživanje, sve više shvatam koliko je fizička aktivnost više od zdravlja i izgleda – ona je mehanizam za zatvaranje ciklusa stresa. Stres nije samo mentalna tenzija – on je fiziološki proces. Kada se nađemo u stresnoj situaciji, telo ulazi u stanje pripravnosti: srce brže kuca, mišići se napinju, disanje se ubrzava. Kada stresna situacija prođe, naše telo često ostane „zarobljeno“ u stresnom režimu. Nije dovoljno da problem nestane – potrebno je zatvoriti ciklus stresa. Zatvaranje ciklusa se ne dešava u glavi, već u telu. Kroz pokret. To je trenutak kada mozak i telo usklađuju poruku: sve je u redu, preživeli smo. I zato je fizička aktivnost toliko važna – ne samo kao prevencija bolesti, već kao način da povratimo osećaj kontrole.

Telo kao projekat ili dom?

Iako su mnogi od mladih u istraživanju navodili da im je zdravlje glavna motivacija za fizičku aktivnost, veliki broj njih kao motiv je isticao i fizički izgled. Ipak, nalazi istraživanja me navode na zaključak da postoje razlike u standardima vezanim za fizički izgled koje društvo postavlja pred devojke i momke. Jedna devojka (normalna telesna masa) kaže: „Imam više nego što sam inače imala i sada nisam baš zadovoljna i zato vodim računa. Moja generalno kilaža je 53kg i to je ono čime ja budem zadovoljna, ali kada uzmem garderobu, onda vidim šta se dešava.” Nasuprot tome, jedan mladić (prekomerna težina) kaže: „Poprilično sam zadovoljan i kako izgledam, i težinom. Treniram par godina već i nemam probleme sa metabolizmom, mogu sve tu da održavam lako, tako da sam ja skroz OK, samo da tako i ostane.” Ove rečenice jasno pokazuju kako dvostruki standardi utiču na doživljaj sopstvenog tela: dok se od devojaka očekuje stalna „korekcija“ i stroga samokritika, muškarcima je dozvoljeno da se osećaju dobro i sa viškom kilograma – sve dok funkcionišu.

U osnovi toga nije briga o zdravlju, već različita pravila vrednovanja koja mladi odrastanjem usvajaju. Ove razlike u percepciji tela duboko su povezane sa širim društvenim narativima o muškoj snazi i ženskoj estetici, što potvrđuju i nalazi mog doktorskog istraživanja sprovedenog na populaciji mladih istog uzrasta kao i u istraživanju platforme Zdravo dvadesete.

U mom istraživanju mladići su često svoju prednost u društvu objašnjavali kroz biološki diskurs – pozivajući se na testosteron, snagu, mišićnu masu – kao da je muška superiornost prirodna datost, a ne proizvod socijalizacije. U skladu sa tim je i izjava jednog mladića iz pomenutog istraživanja (19–25 godina): „Ako imamo više mišićne mase, veći je i testosteron, i samim tim lakše radimo stvari u životu.” Ovakve izjave ne odražavaju samo način razmišljanja jednog pojedinca – one otkrivaju sistem uverenja koji se prenosi kroz kulturu, sport, obrazovanje i porodične poruke. Devojkama se poručuje da je njihovo telo projektni zadatak koji nikad nije gotov, dok se momcima telo često predstavlja kao sredstvo za postizanje ciljeva – alat koji im daje funkcionalnost i društvenu prednost.

Poseban režim ishrane trenutno sledi 14% mladih – najčešće redukcionu dijetu, ali i autofagiju, vegansku ili biljnu ishranu. Istovremeno, prejedanje je česta pojava, naročito kod žena i najčešće se javlja u stanjima stresa, tuge ili tokom PMS-a. Zabrinjavajuće je i to što čak 61% ispitanika kaže da se prejedaju– što može ukazivati na obrasce impulzivnog jedenja bez kontakta sa stvarnim telesnim signalima. Ovaj nalaz me brine, jer u osnovi govori o narušenoj emocionalnoj samoregulaciji i izostanku istinske brige o telu. Kao psihoterapeutkinja, često u radu vidim kako prejedanje nije vezano za glad, već za pokušaj da se kroz hranu utiče na emocije – da se tuga umiri, stres potisne, a unutrašnja praznina popuni. U tim trenucima, telo se ne doživljava kao partner, već kao kontejner – nešto u šta trpamo da bismo izbegli da osetimo. S druge strane, redukcione dijete često predstavljaju drugu krajnost – izraz preterane kontrole i težnje ka estetskom idealu, u kojem je fokus isključivo na izgledu, a ne na tome šta telu zaista treba. U oba slučaja, telo postaje sredstvo: ili za kontrolu emocija, ili za društveno prihvatanje.

Tiranija mladosti: ko (ne) sme da stari

Zabrinjavajuće je da već u ranim dvadesetim godinama žene osećaju pritisak da razmišljaju o starenju i anti-age proizvodima. Istraživanje pokazuje da već oko 25. godine mnoge žene smatraju da je „pravo vreme“ da se krene sa anti-age rutinom, dok pojedine već u dvadesetoj koriste proizvode – čak i kada nisu sigurne u njihov efekat, već iz osećaja da „tako treba“.

Muškarci, s druge strane, nemaju jasno definisane granice kada bi trebalo da se posvete anti-age nezi – ako uopšte. Neki priznaju da su upoznati s temom, ali većina smatra da nema potrebe da počinju pre tridesete. Neki idu i korak dalje – pozivajući se na evoluciju i biološku otpornost muške kože: „Mi, muškarci, smo stvoreni da budemo napolju, da lovimo, da ne pazimo na sebe toliko kao žene. Naša koža je malko drugačija, otpornija, evolucija je tako zadesila…“ (muškarac, 26–30)

Ovakve izjave ponovo otvaraju temu rodnih stereotipa i različitih standarda – muškarcima je dozvoljeno da stare dostojanstveno, čak i poželjno, dok je ženama starenje nešto što treba da se zakamuflira, uspori ili izbriše.  Zato ne iznenađuje što su devojke te koje češće brinu o svojoj koži u poređenju sa momcima. Taj jaz nije biološki, već kulturološki – rezultat konstantnog estetskog pritiska koji devojkama od malih nogu poručuje da njihova vrednost leži u izgledu. Ali ono što me, s druge strane, zaista raduje su izjave poput ove:

„Već deset godina sam u toj priči i svašta sam probala i ništa nije odgovaralo dok nisam krenula sama da slušam svoju kožu i da vidim šta mi prija.“ (žena, 19–25). Ova rečenica za mene ima veliku težinu jer govori o prisustvu telesne svesnosti – o trenutku kada se pažnja sa spoljašnjih očekivanja prebacuje na unutrašnje signale. Briga o telu i koži jeste važna, ali ne kao estetski zadatak, već kao način da budemo prisutne i povezane sa sobom. Nije poenta da koža izgleda kao iz reklame, već da joj verujemo kad nam govori šta joj prija.

Mentalno zdravlje u vremenu nesigurnosti: između ranjivosti i osećaja moći

Društvena zbivanja, krize i neizvesnost utiču na oko trećinu mladih – najčešće izazivajući bes, tugu i zabrinutost. Istraživanje pokazuje da su žene češće pod uticajem ovih faktora, što me navodi na pitanje: da li su zaista pod većim pritiskom, ili su jednostavno spremnije da priznaju kako se osećaju? U društvu koje muškarcima još uvek ne daje dozvolu da budu ranjivi, nije iznenađujuće što se emocionalna reakcija češće pripisuje ženama.

Ohrabrujuće je što istraživanje pokazuje da 26% mladih veruje da može uticati na promene – iako većina smatra da ima ograničen ili nikakav uticaj. To je vredan podatak, jer ukazuje na prisustvo nečega što je u osnovi mentalnog zdravlja: osećaj da možemo uticati na svoj život. Kada govorimo o generaciji Z, sve je više pokazatelja da upravo oni donose novu energiju – istraživanja širom sveta ukazuju na njihovu veću društvenu angažovanost, spremnost da javno govore o mentalnom zdravlju, bore se za pravednije uslove rada, ekologiju i ravnopravnost. Oni češće biraju autentičnost umesto konformizma, i spremniji su da preduzmu konkretne akcije – bilo kroz društvene mreže, aktivizam ili izbor karijere koja je u skladu s njihovim vrednostima.

Zato tih 26% nije malo. To je početak promene – i dobar pokazatelj da mentalno zdravlje nije samo individualna stvar, već i pitanje društvenih okolnosti, izbora i hrabrosti da se preuzme odgovornost.