Tako je pisao Njujork tajms: “Milovan Đilas je među disidentima postao simbol otpora…”

0

Na levoj strani, pokraj četiri reči kojima je ispisano ime lista, stajao je taj čuveni slogan, “All the News That’s Fit to Print”. Dole desno, cena lista: 60 centi.

Toliko je na dan 21. aprila 1995. koštalo poslednje, gradsko, crnobelo izdanje “Njujork tajmsa”. Bilo je, saznajemo na naslovnoj, 59 stepeni Farenhajta u gradu, bilo je oblačno, bilo je i pljuskova. Već sutradan, vreme će se prolepšati.

Na prvoj stranici gotovo sve je bilo posvećeno događaju od pre dva dana.

Devetnaestog aprila 1995. Timoti Mekvej, veteran iz Zalivskog rata, i njegov saborac Teri Nikols, izvršili su bombaški napad na Federalnu zgradu Alfred P. Mara u Oklahoma Sitiju. Ubili su 168 osoba, bilo je više od šeststo ranjenih, i to je, sve do 11. septembra šest godina kasnije, dana koji će promeniti svet i uvesti ga, na silu, u 21. stoleće, bio najteži teroristički akt počinjen unutar granica Sjedinjenih Američkih Država.

Četiri osobe nalaze se na naslovnoj strani tog „Njujork tajmsa“. Jedna je Dejna Bredli, dvadesetogodišnjakinja, poslednja preživela koju su vatrogasci uspeli da izvuku iz ruševina zgrade, i to tek nakon što su joj amputirali nogu. Dva su crteža, tada još neidentifikovanih počinilaca, Mekveja i Nikolsa.

Poslednji je, u levom donjem uglu stranice, Milovan Đilas.

Nije čovek koji je živeo u turbulentnim vremenima, a neka od njih i sam uzburkao, nije mogao otići u nekom običnom danu: ali čak i kada je najveća svetska i američka vest potisnula sve ostale, ona o Đilasu je zavredela naslovnu stranu najvećeg lista na svetu.

“Milovan Djilas is Dead at 83”, pisalo je u najavi velikog teksta.

“Jugoslovenski komunistički revolucionar čija je denuncijacija bivših drugova kao privilegovane i samodovoljne ‘nove klase’ postala rana zastava disidenata i antikomunista, preminuo je juče u Beogradu”, počinjao je izveštaj.

Prethodne noći, bila je sreda, Milovan Đilas požalio se na grudobolju. Preminuo je u svom domu narednog dana. Bio je već neko vreme narušenog zdravlja, morale su se i na tom telu pojaviti posledice i robija i života kakav je vodio, posebno posle pedesetih godina, otkako je njegovo ime bilo poznato u svetu i prećutkivano u Jugoslaviji.

Pa ipak, duh mu nije bio umoran, do poslednjih je dana, onoliko koliko je mogao i koliko su mu dozvoljavali – suštinska rehabilitacija je u njegovom slučaju zakasnila; vremena se možda jesu promenila, ali bila su to neka druga vremena i neke nove okolnosti, i to što su knjige Milovana Đilasa napokon mogle da se štampaju nije značilo da je Milovan Đilas sada zaista postavljen tamo gde mu je bilo mesto, makar književno, ako ne i politički – do poslednjih je dana radio, bio intelektualno aktivan.

“Po sopstvenim rečima, Đilas je prešao čitav put u komunizmu”, nastavlja se u posmrtnom slovu, “od gerilskih borbi partizana protiv nacističkog okupatora i vatrenog poklonika staljinizma, do razočaranja i osećaja odvratnosti spram svemoćnih eksploatatora i gospodara koje je staljinizam doveo na vlast.

„Đilas je bio najbliži Titov poručnik u otporu prema srpskoj monarhiji, u partizanskoj borbi protiv nemačkih i italijanskih okupatora, u stvaranju jugoslovenske države. Upravo je njega Tito poslao u Moskvu u januaru 1948. da lično stavi do znanja Staljinu kako će Jugoslavija krenuti nekim svojim putem, nezavisno od Kremlja. Taj razvod ozvaničen je u junu 1948, kada je Jugoslavija postala prva komunistička država koja je raskinula sa Sovjetskim Savezom, usled čega je dobila veliku pomoć Zapada i preuzela vodeću ulogu među nesvrstanim svetom.”

Svetskoj javnosti je mnogo zanimljiviji bio poststaljinistički, posttitoistički – neki bi rekli i postđilasovski! – Đilas. Onaj koji nije imao mnogo iluzija, mnogo snova, onaj koji je, valjda s jednakom strašću s kojom je nekada, kada mu se pred očima ukazao Beograd u Kraljevini Jugoslaviji, otkrio komunizam, branio sebe od tog komunizma i taj komunizam od sebe.

Pokušavajući, naravno, da u toj odbrani učini nešto i za druge…

Neki su baš u toj nepokolebljivosti Milovana Đilasa videli njegovu glavnu odliku, pa čak i ostatke komunističkog duha.

“Za Đilasa se može reći da je bio čovek jednoumlja – prvo staljinističkog, a zatim antifašističkog, i na kraju antikomunističkog. Strogo govoreći, on nikada nije potpuno izašao iz jednoumlja”, pisao je crnogorski akademik Dragutin Leković u delu “Milovan Đilas i socijalizam”. “Ova naša tvrdnja svakako će izazvati neslaganja Đilasovih istomišljenika. Pa ipak, ona se ne može osporiti, jer odgovara etapama njegovog ideološkog identiteta. Dodaćemo da je sam Đilas morao priznati svoje jednoumlje u određenoj formi: ‘I ja sam – ako bi se tako moglo reći – višeumni jednoumnik…”

“Njujork tajms” dalje podseća da je Đilas ostao bez mesta u vladi, a potom – svojom voljom, makar tada – i bez partijske knjižice i da je od 1955. narednih 36 godina proveo što u zatvoru, što pod javnom osudom. U januaru 1955. osuđen je za “neprijateljsku propagandu” zbog jednog intervjua u “Njujork tajmsu”, kada je počeo da piše “Novu klasu” i “Besudnu zemlju”, povest o njegovoj rodnoj Crnoj Gori.

Nekad su biografski podaci tu da bi popunili prostor, nekada se iz običnih rečenica čita toliko mnogo: koliko bi trebalo da se postide holivudski, evropski, crnotalasni, revolucionarni scenaristi što njima nije palo na pamet da jedan čovek može da bude u zatvoru pune tri godine, kao mladi revolucionar, a da potom, kao prevejani političar i najveća zvezda diplomatije i propagande svoje mlade, poletne i, ispostaviće se, jednako jednoumne zemlje, zapadne u isti taj zatvor.

Sremska Mitrovica kao sudbina…

A šta tek govori, o usmerenju Milovana Đilasa i njegove misli, gotovo fusnota da je tokom prvog robijanja u kazamatu monarhije usavršio ruski jezik (koji je počeo da uči na fakultetu), a tokom drugog, u ropotarnici socijalističke zemlje, naučio engleski toliko dobro da je sa njega prevodio?

Šta bi Maksim Gorki, čiji je “Život Klima Samgina” Đilas preveo u Sremskoj Mitrovici tridesetih, imao da kaže Džonu Miltonu, čiju je poemu “Izgubljeni raj” Đilas preveo u Sremskoj Mitrovici pedesetih?

Da banalizujemo, da li bi veliki ruski pa sovjetski pisac rekao nešto poput “Uloga iskrenog čoveka je najteža uloga”, gledajući u oči svoga prevodioca, ili bi se opredelio za “Deca – to su naše sutrašnje sudije”?

Da li bi mu veliki Englez iz sedamnaestoga veka, jednako obraćajući se onome koji ih je povezao i na isti papir stavio, uzvratio sa: “Možda u nadi skupimo novu snagu; ako i ne, očaj će nas nadahnuti?”

Ili bi bilo dovoljno da kažemo da prvi stih Đilasovog prevoda “Izgubljenog raja”, prevoda zasigurno nadahnutog Njegošem kao što je dosta toga u životu i pisanju Milovana Đilasa bilo nadahnuto Radetom Tomovim, glasi “O čovekovom prvom neposluhu”?

On će, doduše, imati mnogo više neposluha nego što je moglo stati na hartiju, pa makar ta hartija, na dan bombaškog napada u Oklahoma Sitiju, pripadala i jednom “Njujork tajmsu”…

“Iako je Hladni rat bio u svom zenitu, a osude staljinizma i komunizma uobičajene, glavna slika o komunističkim liderima bila je ona o okrutnim ideolozima. ‘Nova klasa’, prokrijumčarena u inostranstvo pre nego što će Đilasa zatvoriti, bila je prvo razotkrivanje komunističke države iznutra, razotkrivanje vodećih komunista kao nove elite posvećene sopstvenim privilegijama i moći. Bila je to prva osuda sistema od jednog izvora koji nije bilo moguće osporiti.”

Ta kritika razorila je komuniste. Napadi spolja i iznutra dotad su bili usmereni ka ideologiji i sistemu, pa je vladajućoj kasti bilo lako da iz nazove ideološkim napadima. No Đilas je, podseća se dan posle njegove smrti, optužio komuniste za licemerje najvišeg reda, da žive i da se ponašaju kao “eksploatatori” protiv kojih su se borili.

“Među disidentima i kritičarima komunista, Đilas je postao simbol otpora, a termin ‘nova klasa’ ušao u rečnik kao sinonim za tajnovitu i pokvarenu vladajuću elitu. Đilasova knjiga postala je tabu u svim komunističkim državama, a u Jugoslaviji nije objavljena sve do 1990. godine.”

Dve godine pre Đilasove smrti, preminula je njegova druga supruga, Stefanija. Nadživela ga je prva, Mitra Mitrović. Obe su bile partizanke.

Milovan Đilas sahranjen je, po sopstvenoj želji, u rodnom Podbišću, kraj Mojkovca, u porodičnoj grobnici gde su bili njegovi otac i majka.

Opelo su, po želji sina Alekse i pesnika Matije Bećkovića, koji je i držao posmrtno slovo (“Veliki pisac koji je nesrećom bio političar”), služili pravoslavni sveštenici.

Na grobu piše: “Ovo je sve što sam mogao učiniti za vas.”

***

Iz knjige “Milovan Đilas: Anatomija jednog disidenta”, iz edicije “Velike biografije: Političari i revolucionari”. Edicija od pet knjiga se sada može naručiti po specijalnoj akscijskoj ceni na sajtu Nstore.rs.

Pogledajte još ponuda iz Velike letnje akcije:

POSTAVI KOMENTAR

Unesite komentar
Unesite ime