„Tajna“ Dražinog prstena i sećanje jednog američkog vojnika na akciju „Halijard“: „A rekli su nam da je ovo nemačka zamka…“

Saveznički piloti su već počeli da se navikavaju na srpski seoski život kada su se pripreme akcije evakuacije u savezničku bazu u Italiji privodile kraju. General Draža Mihailović, čije su jedinice vodile logistiku okupljanja savezničkih pilota i izgradnje piste za američke avione za transport, priredio im je svečani ispraćaj. U debeloj hladovini jednog velikog hrasta razgovarao je sa delegacijom savezničkih pilota. Sa jednim američkim vojnikom ostvario je posebnu vezu. U znak prijateljstva poklonio mu je prsten.

Bio je to Robert Bob Kol, rodom iz Sirakjuza, država Njujork, koji je Draži odgovorio na isti način — poklonio mu je svoj vojnički prsten.

Bobova porodica i danas čuva taj prsten i sećanje na „ekskurziju“ njihovog oca tokom rata u Jugoslaviji.

Kolovi su se posle rata nastanili u Teksasu, odakle je njegova supruga Meri, koja je noćima razgovarala sa njim o danima provedenim u Srbiji. I jednog dana je sve to zapisala. Meri Kol danas ima 94 godine, a želela je da „Bobova priča“ ostane upamćena, da se ne bi zaboravilo da se Amerikanci 1944. godine nisu borili samo u Normandiji.

Ove godine se obeležava 75. godišnjica operacije „Halijard“, najveće operacije spasavanja savezničkih pilota tokom rata koja je u istorijske almanahe upisana i zbog toga što je u akciji spasavanja više od 500 pilota zabeleženo da nijedan nije stradao.

Priča o selu Pranjani i spasavanju savezničkih pilota — većinom Amerikanaca, ali bilo je i drugih — slojevito se otkriva poslednjih godina, i svakim jubilejom se saznaje ponešto novo o junacima „Halijarda“; o agentima OSS-a koji su bili šefovi misije tokom leta i jeseni 1944. godine Džordžu Musulinu (američkom fudbaleru koji je postao heroj) i Niku Laliću (košarkašu koji je bio u timu iz lige od koje će nastati NBA), o Majku Rajačiću i Arturu Džibilijanu koji su se sa Musulinom prvi spustili na teritoriju Srbije… A priča o Bobu Kolu je interesantna ne samo zbog razmene prstenja koje pokazuje da je sa Dražom imao specijalni odnos, već i zbog toga što je pri iskrcavanju iz pogođenog aviona Bob sa sobom poneo foto-aparat. I zabeležio fotografije koje svedoče kako su američki i drugi saveznički piloti provodili vreme uoči misije spasavanja po srpskim selima.

„Moj otac je preminuo baš kada sam sazrevao dovoljno da mogu da razumem pitanja rata. Malo je pričao o tome, ali se sećam priče kako je pala njegova posada i da je zbog pucanja hidraulike bilo crvene boje u kabini, a da oni nisu znali da je to od krvi. Cela posada je izvučena i na kraju su ih četnici odveli u Pranjane gde su spaseni tokom misije ‘Halijard'“, kaže za Nedeljnik Bobov sin Geri Kol, koji i danas živi u Teksasu.

On nam je dostavio beleške njegove majke i pismo jednog vojnika iz jedinica VJuO koji je bio svedok razmene prstenja.

Ovo je Bobova priča…

Meri i Bob su se upoznali u Teksasu gde je Bob bio na obuci uoči slanja na misije po Evropi.

Bob je pisao dnevnik u kom je beležio dane provedene u pripremama za misije.

Pisao je kako su bili u Marakešu; u maju je zapisao da su otišli u Tunis (grad), odakle su prešli Sredozemno more i stacionirali se u Italiji. Zabeležio je 18. maja da su slušali predavanje jednog pilota koji je osam meseci proveo iza neprijateljskih linija.

„Izgleda da je jedna posada oborena u Jugoslaviji i vratili su se posle 48 sati“, zapisao je. Tada još nije znao da će to biti i njegova sudbina.

Poslednji unos u dnevnik bio je 5. juna. Nije se vratio iz misije 6. juna, dana kada je počelo iskrcavanje u Normandiji.

Ali Bob nije bio u Normandiji.

Porodica je dobila pismo iz vojske da je njihov sin „nestao u akciji“. Saznali su i detalje fatalnog leta. Njihov B-24 Liberator bio je u akciji u Rumuniji, gađali su ciljeve u Brašovu, a oboreni su na povratku u italijansku bazu. Uveravali su porodicu da će nastaviti potragu za njima. Kasnije će saznati da je avion pogođen negde iznad Piteštija u Rumuniji, a da je svih deset članova posade uspešno prizemljeno „negde u Jugoslaviji“.

Meri Kol dalje beleži da su ih dočekali lokalni seljaci. Pošto nisu svi članovi posade istovremeno sleteli na zemlju, seljaci su im pomogli da se pronađu i okupe. Bilo je povređenih, a povrede su sanirali lokalni lekari (mada je verovatno više radila narodna medicina). Razmestili su ih u različite kuće. Domaćini su im dali svoje krevete da spavaju. Naravno, jezička barijera je bila tu, ali nije bila nepremostiva. Razgovarali su najčešće rukama.

„Jedna stvar je bila sigurna — ovo su bili prijateljski nastrojeni ljudi puni ljubavi prema američkim vazduhoplovcima“, zabeležila je ona.

Tokom narednih nedelja, još mnogo vazduhoplovaca je palo na srpsku teritoriju. To je predstavljalo logistički problem za meštane koji su ih čuvali. Pošto je to još uvek bila nemačka okupaciona teritorija, morali su često da ih premeštaju kako bi se izbegla opasnost. Kako je sve više pilota i padobranaca dolazilo, snage Draže Mihailovića su imale sve više posla.

Porodica je dobila pismo iz vojske da je njihov sin „nestao u akciji“. Saznali su i detalje fatalnog leta. Njihov B-24 Liberator bio je u akciji u Rumuniji, gađali su ciljeve u Brašovu, a oboreni su na povratku u italijansku bazu. Uveravali su porodicu da će nastaviti potragu za njima

Inače, poslednji član britanske misije napustio je Dražin štab 2. juna 1944. godine, a zvanična pozicija je bila da će „četnici predati savezničke pilote Nemcima“.

A Bobova posada je pala u Srbiju samo četiri dana kasnije, 6. juna.

Bob je pričao svojoj ženi, a ona je to zabeležila, da se sećao kozjeg mleka i sira koji su mu se dopali, kako su pekli tvrd hleb, koji su uglavnom jeli za doručak. I kako je srećom bilo leto pa je bilo dosta voća koje su seljaci brali i „uvek prvo podelili američkim vojnicima“.

„Dešavalo se da nas probude usred noći kako bi nas prebacili na neku drugu lokaciju“, pričao je Bob.

Među četničkim komandantima bio je i Zvonko Vučković, vrlo blizak saradnik u komandi Draže Mihailovića. Bob i Zvonko su „kliknuli“ vrlo brzo.

Komunikacija je bila teška, ali je kapetan Vučković poklonio Bobu srpski rečnik. I Bob je počeo da uči srpski. Prevodio bi engleske reči na srpski, a kako je pričao, general Draža Mihailović je bio vrlo zahvalan što mu je posle pomagao u komunikaciji sa drugim pilotima. I kapetan Vučković je bio odlučan da nauči engleski.

„Rekao mi je da je njegov san da jednog dana dođe da živi u Americi“, sećao se Bob.

U jednom trenutku među njima se proneo nemir. Pošto je bilo nemoguće uspostaviti komunikaciju sa savezničkim centralnim štabom, pomislili su da je sve to prevara, pošto je zvanična pozicija bila da će četnici predati savezničke vojnike Nemcima. Zapravo, prema ovim sećanjima „nekoliko britanskih oficira je reklo da je cela ova stvar nemačka zamka“.

Pokušavali su da stupe u kontakt sa bazom u Italiji, a onda je jedan Amerikanac preko četničkog radija, koristeći američke šifre uspeo da pošalje poruku. U međuvremenu je pripremljena akcija da se trojica OSS oficira spuste na srpsku teritoriju.

Džordž Musulin, koji je već više meseci proveo u Dražinom štabu, vodio je celu misiju, a sa njim su išli Majk Rajačić i Artur Džibilijan (koji je prethodno bio u Titovom štabu).

Predviđeno je bilo da se spuste negde otprilike 50 kilometara južno od Beograda.

U noći 2. avgusta, prisećao se Bob, jedan spaseni Amerikanac je čuo avion iznad glave. Spustili su se veoma brzo. Musulin se spustio na kokošinjac, potom je Majk sleteo neposredno pored i pozivao Musulina u pomoć jer se upetljao. Kod Džibilijana je bila radio-oprema, koju je uspešno prizemljio.

Iz kuće je izašla jedna starija žena čiji su kokošinjac upravo srušili. Nije je bilo briga za kokošinjac, samo je htela da ih zagrli i da im spremi nešto za jelo. Musulin je potom, prema ovim sećanjima, starici dao 15.000 dinara za kokošinjac. Kažu da je to tada vredelo oko deset dolara. Starica ih je potom uputila u najbližu četničku jedinicu.

Četnici su preuzeli logistički deo posla da se obezbedi okupljanje svih vojnika i da se pronađe mesto gde bi američki avioni mogli da slete. Akciju je vodio Zvonko Vučković.

Saveznički vazduhoplovci su izdeljeni u šest grupa i poslati u različita sela sa zasebnom komandom.

U blizini Pranjana je bila ledina kao prirodna pista, ali je bila dugačka 700 jardi, što je bilo nedovoljno za avion C-47. Kapetan Vučković je okupio lokalne seljake da pomognu u izgradnji piste. Bilo ih je oko 300 angažovano.

Nekoliko dana pre evakuacije, Draža Mihailović je organizovao druženje i oproštaj od savezničkih vojnika, kada je došlo do „razmene prstenja“.

Draža Mihailović je potom proveo neko vreme sa predstavnicima saveznika u hladu jednog velikog hrasta.

Prva evakuacija je zakazana za 9. avgust, ali nije išlo sve tako glatko. Bob se sećao kako je zvuk rafala iz mašinke jedne noći probudio savezničke vojnike. Kapetan Vučković je došao i rekao da je sve u redu; straža je primetila da se neko pomera u mraku i uzviknula: „Halt!“ Kako nije stigao odgovor, zapucali su. I ubili kravu.

Jednom su dva nemačka aviona preletela iznad prostora gde se pravila pista za sletanje američkih aviona, svima je tada zastao dah, ali su brzom reakcijom uspeli da zakamufliraju pistu: pošto su pustili stado krava na nju.

Kada su stigli prvi avioni C-47, vazduhoplovci koji su bili u njima dočekani su uz rakiju i cveće. Bob je pričao da je atmosfera bila kao u cirkusu. A spaseni piloti su mahom bili u suzama. Ostavljali su svoje jakne, kape neki čak i cipele seljacima koji su ih čuvali. Prva četiri aviona sa spasenim pilotima su poletela oko osam ujutru, a ranjenici su imali prednost.

U više navrata do kraja godine je evakuisano više od 500 pilota. Piloti su se premeštali zajedno sa jedinicama Draže Mihailovića. Džordž Musulin je ubrzo prešao u Italiju, a kapetan Nik Lalić je ostao do decembra da koordinira akcije spasavanja.

„Najviše o odnosu mog oca i generala Mihailovića znam na osnovu onoga što mi je majka ispričala. Kako stoje stvari, moj otac i general su razvili prijateljski odnos pun poštovanja koji je doveo da razmene prstenja. Verujem da bi bilo interesantno da se otkrije šta je bilo sa prstenom koji je moj otac poklonio generalu Mihailoviću“, rekao nam je Geri Kol.

Bob i drugi piloti su posle rata, posle neuspelih agitovanja da se pomogne Draži Mihailoviću koji ih je spasao, pomogli Zvonku Vučkoviću da dobije posao u Americi.