Istanbul svojim domom naziva više od petnaest miliona ljudi. Više od dva miliona turista se tokom godine prijateljima i rodbini makar jednom pohvali fotografijama iz tog grada. Međutim, čak i pri tolikoj gužvi – beogradski špic joj ne može držati ni sveću – nije neuobičajeno ako ispred radnje sa suvenirima čujete dobro poznati jezik.

Turski carinici oko 300.000 puta godišnje u pasoše srpskih državljana utisnu svoj žig. Jedan deo njih se uputi u Istanbul, često se zadržavajući samo na popularnijoj, evropskoj strani grada. Oni koji se odluče da posete azijski deo države, mahom se upućuju na mediteransko primorje. Međutim, Tursku ne čine samo peščane plaže i Aja Sofija. U prethodnim godinama uložen je veliki napor kako bi se povećala turistička ponuda zemlje i u nju uključili ostali, većini turista nepoznati predeli.

Trud je urodio plodom. Sve veći broj putnika odlučuje se da istanbulsku vrevu i sunčano priobalje bar nakratko zameni zadiranjem u unutrašnjost zemlje prateći Put svile koji je vekovima spajao Evropu sa najudaljenijim delovima Azije. Prva stanica na tom putu je Sakarija. Taj vilajet na severozapadu Turske čija se granica kreće duž obala Crnog mora nalazi se na samo dva sata vožnje od Istanbula. Ušuškana je na raskršću puteva koji su građeni za vreme Vizantije, starog Rima i Otomanskog carstva, a koji su vekovima popunjavali jaz između civilizacija i predstavljali žilu kucavicu kulturne razmene između Istoka i Zapada.

Ti putevi su s vremenom znatno modernizovani i prošireni. Drumovima – čijim žilama sada teče asfalt – ne gospodare karavani, a kretanje ljudi, robe i informacija odvija se neuporedivo većom brzinom. Upravo je široka i gusta mreža saobraćajnica jedna od glavnih turističkih prednosti Sakarije, ali i vrhunac ljudskog doterivanja njene prirodne lepote. Opasana visoravnima i ispunjena šumama, jezerima i pešačkim stazama, Sakarija predstavlja raj za sve one koji traže sklonište od gradske gužve i stresa koji ona sa sobom nosi.

Krstareći sakarijskim drumovima i obilazeći njene pešačke staze i parkove, čovek shvata zbog čega ovu oblast nazivaju “Zemljom svih nijansi zelene”. Tokom čitave staze koja se rasprostire duž lokalne urbane šume, može se tokom čitavog dana primetiti veliki broj onih koji su pohrlili da sa svojim porodicama letnje dane provedu u prirodi, uživajući u čistom vazduhu i pogledu koji se gubi tek na horizontu.

Prateći tok reke Sakarije, dolazi se do jezera Pojrazlar, koje uglavnom posećuju pecaroši, kajakaši i kamperi. Priroda je i u ovom slučaju ostala netaknuta i neopterećena preteranim sadržajem, što je privuklo veliki broj porodica koje su uživale uz roštilj i tradicionalnu muziku.

Nedaleko od jezera, nalazi se jedan od najvažnijih mostova koji su sagrađeni za vreme Vizantijskog carstva – Justinijanov most. Njega je bivši vizantijski car Justinijan Veliki sagradio pre oko 1.500 godina kako bi ojačao veze između Konstantinopolja i istočnih provincija svog carstva. Osim što je trenutno zatvoren usled radova, zanimljivo je to što ispod mosta ne protiče nikakva reka. Razlog leži u neukrotivosti Sakarije, koja je nakon izgradnje promenila svoj tok i nastavila ga tri kilometra dalje, kuda i sada protiče.

Međutim, kao što je to bio slučaj sa mostom, za divljenje sakarijskim pejzažima nije neophodno napustiti vozilo – ukoliko niste za volanom naravno. Dok je kilometraža mini-busa obezbeđenog od Ministarstva turizma Turske neumitno rasla, oči i aparati prisutnih novinara bili su prikovani za prostranstva neslućene lepote. Put je dalje vodio ka Crnom moru, koje se već nedeljama nalazi u žiži javnosti usled najave o velikim količinama ukrajinskog žita koje će njime proći.

Ipak, deluje da, kao ni žito, ni vesti o rusko-ukrajinskom sukobu nisu prešle Crno more, s obzirom na lagodnost sa kojom su se posetioci obližnje poplavne šume Akarlar šetali, neopterećeni blizinom ratne zone. Ova laguna prostire se na 1.562 hektara paralelno sa morskom obalom od koje je udaljena dva kilometra. Staza, kafić i prodavnica – u kojoj se mogu naći delikatesi karakteristični za taj kraj – jedini su vidljivi tragovi ljudskog uticaja koji bi za cilj imali turističku ekspanziju ovog mesta. Na to više nego jasno ukazuju lokalna poljoprivredna imanja – čijim se plodovima možete okrepiti po veoma pristupačnim cenama – koja na svu sreću nisu zamenjena hotelima, barovima i prodavnicama suvenira.

Kako se dan se bližio kraju, bilo je potrebno uputiti se u potragu za konačištem, što je u ovom slučaju značilo i delimični povratak u prošlost. U ovim krajevima se reč konak ne koristi u prenesenom značenju, radi ostavljanja utiska retro stila, već se smeštaj prevashodno može naći u objektima koji su stari više od jednog veka. Takav je slučaj i sa Kadirler konacima u Tarakliju – selu na jugoistoku Sakarije. Njihova autentičnost ne zadržava se samo na čisto belim zidovima, već se prostire kroz čitavu unutrašnjost objekata. Detalji poput izvezene posteljine, drvenih prozorskih okvira i ručno izrađenih ćilima doprinose utisku ulaska u vremeplov – podešen na povratak u doba Otomanskog carstva.

Uprkos tome što broji tek negde oko 5.000 stanovnika, Svetska turistička organizacija je Tarakli uvrstila na listu najboljih turističkih sela na svetu. Pažljivo osmišljenom rekonstrukcijom koja i dalje traje, selo je gotovo u potpunosti očuvalo svoj rustični izgled. Način života se takođe nije umnogome promenio. Povećan broj turista nije uticao na tradiciju, usko povezanu sa religijom, što je loša vest za sve ljubitelje alkoholnih pića koja se u selu ne mogu pronaći. Takođe, posedovanje budilnika nije neophodno, s obzirom na tačnost kojom se sa razglasa džamije Junus-paše obavljaju jutarnji pozivi na molitvu.

Najveću atrakciju predstavlja trg u centru sela, koji se od ranih jutarnjih časova pretvara u festival boja, mirisa i ukusa. Lokalne zanatlije i prodavci na štandove iznose ručno pravljene magnete, kuhinjski pribor, raznobojnu tkaninu, ali i lokalne specijalitete među kojima su nadaleko poznati sir i med. Uske, ispresecane ulice razlikuju se jedino po imenima gostionica ispred kojih se – uz čaj i baklave – vode neobavezne prepirke.

Uticaj tradicije je ipak najočigledniji kada se sedne za sto. Počevši od obilnog doručka – posle kog je svaki drugi obrok u toku dana suvišan – sam čin obedovanja ima veliku, pre svega porodičnu vrednost. Naći čoveka koji sam jede, bilo da je reč o restoranu ili kebabdžinici, teško je koliko i naći limenku piva. U takvim okolnostima, hrana je ta koja okuplja ljude i koja, čast svemu ostalom, ostavlja najveći utisak na turiste i pravi najveću rupu u njihovim novčanicima.

Da se Turci ne odriču toliko lako svog nasledstva, jasno se može videti u većini restorana, koje osim besprekorne čistoće i karakteristične ljubaznosti, karakteriše red i strogo utvrđena hijerarhija. Najčešće će vas ugostiti najstariji član osoblja (nekada je u pitanju glava porodice i vlasnik porodičnog biznisa), koji će vam verovatno i naplatiti račun, dok je na primer donošenje čaja i kolača rezervisano za najmlađe (deca koja peku zanat ili zarađuju džeparac). Takav pristup utiče na stvaranje porodične atmosfere i doprinosi celokupnom ugođaju, osim ukoliko vam smeta što će vas makar sa jednog zida posmatrati Ataturkova slika.

Tarakli, međutim, nije popularan samo zbog svojih autentičnih prebivališta i ukusne hrane. Okolina sela, koja se najbolje može osmotriti iz gostionice na njegovoj najvišoj tački, prepuna je sadržaja za one koji vole pešačenje, kampovanje i planinarenje. Osim jezera koje se nalazi u blizini sela, vredno je videti i vodopad Dogančaj, iako je put koji do njega vodi veoma izazovan.