Svet je upoznao eru Tačerove, ali neće eru Mejove. Jednostavno je nije bilo

0
Profimedia

Najbolji potez Tereze Mej, tokom njenog boravka u Dauning stritu, bila je ostavka, a najuverljiviji govor je održala upravo saopštavajući javnosti da se povlači s premijerskog mesta jer nije uspela da održi svoje obećanje: sporazumni razvod Velike Britanije i EU. Britanska premijerka je uspela, tek na kraju balade, da proizvede malo empatije među glasačima pustivši suzu, pokazujući da nije robot, odnosno Mej-bot, kako su je pejorativno oslovljavali njeni protivnici.

Tereza Mej nije rođena da bude liderka, nikada to nije bila i pored toga što je dolazila iz uzorne porodice, pohađala vrhunske škole, kretala se u elitnom društvu, stigla do vrha torijevaca i ministarske fotelje. Mejova je uvek bila igrač iz drugog reda, igrač koga je samo cunami, kakav je bio referendumski rezultat o Bregzitu, mogao da izbaci na glavnu pozornicu. Povrh svega, Mejova je bila protiv Bregzita, što će reći da je bila pozvana da sprovede odluku u koju lično nije verovala. I pored sveg životnog iskustva, Mejovu je vlast uspela da zavede i zamagli rasuđivanje, zbog čega je i pravila brojne loše poteze.

Istina, u svojim prvim nastupima i neposredno po useljavanju u Dauning strit 10, ulivala je određenu dozu optimizma da bi mogla da bude nova “ledi”, možda ne “čelična”, ali barem uspešna. Tereza nije uspela da izbegne zlu kob poslednjih konzervativnih premijera koji su, svi odreda, pali s vlasti zbog EU: od Margaret Tačer, preko Džona Mejdžora, do Dejvida Kamerona.

Mejova je napravila nekoliko kardinalnih grešaka, gotovo nezamislivih za jednu zrelu demokratiju i institucionalno nabildovanu državu kao što je Velika Britanija. Nepromišljeno je započela proceduru za izlazak UK iz EU, bez prethodno razrađenog plana, jasnih i realno dostižnih ciljeva. Drugi samoubilački potez je bio raspisivanje prevremenih parlamentarnih izbora u proleće 2017. godine.

Mejova je dobro procenila da je Džeremi Korbin najnesposobniji i najbleđi lider u jednovekovnoj istoriji laburista, ali je precenila samu sebe, ne shvatajući da je i ona jednako neuverljivo rešenje za torijevce. Umesto da ojača svoju većinu u Vestminsteru, Mejova je, posle izbora, bila primorana da ukrca u vladajuću koaliciju najneugodnijeg saputnika tokom pregovaračkog procesa za izlazak iz EU: severnoirske protestante, najtvrđe bregziterse.

Manjak političkog talenta i državničke vizije ne znači, samo po sebi, i odsustvo zdravog razuma i kapaciteta da se shvate razmere problema u kom se nalazite. Mejova se našla upravo u takvoj situaciji: s jedne strane je shvatala kakve su razmere štetnosti tzv. hard Brexita (ili bez sporazuma), a s druge nije znala kako da ga spreči a ni da uveri svoje partijske drugove i Korbinovu opoziciju u pogubnost kratkovide uskostranačke politike.

Svet je upoznao eru Tačerove, ali neće eru Mejove. Jednostavno je nije bilo. Tačerova je istorijska ličnost, Mejova samo nastavak rednog broja na dugačkoj listi britanskih premijera. Međutim, neće ostati upamćena ni kao jedna od najgorih premijera/ki, kako je pojedini mediji na Ostrvu definišu, jer će njeni naslednici biti gori. Bilo da Boris Džonson preuzme kormilo u Konzervativnoj partiji, ili da na prevremenim parlamentarnim izborima Britanci budu stavljeni pred izbor između lidera torijevaca, koji ne mora nužno da bude Džonson, vođe laburista Korbina, i bregzitersa Faraža.

Mejova nikada nije bila ni popularna, ni u studentskim danima, ni kao ministar, ni kao premijerka. Zato ne čudi što je u partiji i vladi ostala sama na vetrometini. Gotovo svih 313 poslanika torijevaca bilo je spremno da prekine mini-odmor i vrati se u London da joj izglasaju nepoverenje.