Svet će zapamtiti slavnu izjavu princeze Dajane staru skoro tri decenije – Bilo nas je troje u braku. Reklo bi se da u svakom braku postoje tri entiteta – dva supružnika i vlada, piše Psychology Today.
Šta vlada tamo radi? U svojoj knjizi “Prelazak iz braka: Zašto bi trebalo da se odreknemo bračne privilegije, okončamo diskriminaciju između odnosa i statusa i prihvatimo vanbračnu istoriju”, profesor književnosti Jaclin Geller sa „Central Connecticut State“ Univerziteta iznosi ubedljiv argument za izvlačenje vlade iz bračnih voda. Naravno, u SAD je to vrlo malo verovatna mogućnost, barem kratkoročno, ali pojedinci mogu odlučiti da ne stupe u brak.
Ali – zašto bi dvoje ljudi koji se vole i žele da se posvete jedno drugom odlučili da se ne venčaju? Podnaslov knjige govori sve, a ta tri argumenta su ubedljivo i sa dosta duhovitosti predstavljena u celoj knjizi.
Prvo, odbacivanje bračnih privilegija: brak koji je odobrila vlada nepravedno privileguje venčane osobe. Stotine beneficija i zaštite koje ljudi dobijaju samo zato što su u zakonskom braku nisu nikakva novina. Zakonitosti su samo početak, venčani ljudi su privilegovani i na mnogo drugih načina.
Drugo, okončanje diskriminacije u vezi sa statusom: stavljanje u nepovoljniji položaj onih koji nisu u braku je suprotna strana prednosti venčanih.
Treće, prihvatanje vanbračne istorije: prof. Geler istražuje vekove istorije da bi otkrio nečuveno mesto ljudi koji se nikada nisu venčali.
„Ovi pojedinci su se stalno pojavljivali kao uspesni, graditelji zajednice i vođe misli. Otkrio sam nikad oženjene prethodnike čiji je broj bio značajan; nisu bili ni mala manjina ni ludačka ruba. Njihov uticaj na kulturu bio je neprocenjiv”, kaže prof. Geler.
Koliko su zakoni i politike pojedinačnih lista važni
O načinima na koje se oženjeni ljudi uzdižu iznad svih drugih, a ljudi koji nisu u braku obezvređeni, profesorki Geler – sve je to lično. Ona ima duboka, dugotrajna i trajna prijateljstva; veoma je bliska sa svojom sestrom, a godinama je u romantičnoj vezi. Ali pravno (i neformalno, takođe), niko od tih ljudi se ne računa, ne na način na koji bi to bio supružnik.
Umesto da samo recituje zakone i politike koji razdvajaju oženjene od onih koji nisu u braku, profesorka Geler nam pokazuje, na desetine načina, koliko su oni važni u njenom životu. Na primer, uplatila je socijalno osiguranje sa svakom platom i želi da imenuje sestru kao svog korisnika. Iznenađenje! Nikada nije bila udata, tako da ne može imenovati korisnika.
Kada ona umre, njeni doprinosi se vraćaju u sistem, sistem koji koristi taj novac za isplatu beneficija preživelim supružnicima u braku, a možda čak i nizu bivših supružnika, ako ispunjavaju određene uslove.
Ako se sestra profesorke Geler, njen partner, ili jedan od njenih dragih prijatelja razboli, ona ne može uzeti slobodno vreme prema saveznom zakonu o porodičnom i medicinskom odsustvu kako bi se brinula o njima – a oni ne mogu učiniti isto ako joj je potrebno suprotno. Pitanje nije samo u tome što važni ljudi u životima nikad venčanih nisu zaštićeni na ovaj značajan način i na toliki drugi – takođe je da se, mnogo šire, jednostavno ne smatraju važnima.
Prijatelji se vide kao „samo prijatelji“. Bez obzira koliko je doživotna neudata osoba bliska prijatelju ili rođaku, bez obzira na to da je njihova veza trajala mnogo duže od mnogih brakova, koliko god da su njihovi životi međusobno povezani, niko od tih ljudi se neće računati kao „značajan drugi ”.
Diskriminacija bračnog statusa prevazilazi savezne zakone. Postoje i državni i lokalni zakoni, koji nepravedno privileguju venčane osobe i onemogućavaju ljude koji nisu (bili) u braku. Postoji i „singlizam“ u mnogim politikama i praksama – na radnim mestima, tržištima, verskim institucijama i skoro svakom značajnom domenu života. Na primer, da li mislite da je angažovanje supružnika dobra ideja?
„Zalažući se za društvo bez braka, mi vanbračni Amerikanci (ali priča ide i šire od Amerike) možemo proslaviti svoje živote, uživajući u radostima života sami; stvaranje tečnih porodica koje vole; i dajući našim partnerstvima poštovanje koje trenutni sistem braka uskraćuje”, kaže Geler, dodajući da je ovaj prelazak prepun tačaka o kojima vredi razmisliti (i na kojima treba raditi).
Napredak se dešava, ali nekad je nevidljiv
Zakoni, politika i praksa se ponekad menjaju u pravcu veće pravičnosti za ljude koji nisu u braku. Na primer, profesorka Geler primećuje da je 2010. godine Obamina administracija ažurirala pravila poseta bolnicama, tako da bolnice koje učestvuju u Medicaid-u ili Medicare-u treba da poštuju želje pacijenata o posetiocima. „Supružnici više ne bi dobijali automatsku najvišu naplatu”, priča ona. Međutim, Obamin memorandum o ovim novim pravilima nikada nije pominjao ovu odredbu. Primećena je relevantnost pravila za rasu, pol, seksualnu orijentaciju i veru, ali bračni status nije ušao u memorandum.
Promena ka većoj pravičnosti: Spora i postojana?
Povećanje promene ka većoj pravičnosti za samce (nevenčane) nešto je čemu se Geler oduvek nadala. Kaže da veruje da se može desiti nešto drugačije – doći će do „trenutka korodiranja posle kojeg ništa više nije isto“, uporedivo sa onim što se dogodilo posle Stounvola (demonstracije LGBT osoba 1960-ih) ili konvencije Seneka Folsa (konvencija o ženskim pravima).
Kako se brak uzdiže i tako ostaje
„Transistorijski“, tvrdi Geler, brak je često bio potpomognut „pravnom snagom, društvenim pritiskom, religioznom diktatom, ekonomskim nagradama, statusom koji se daje onima koji se povinuju i kaznama nametnutim ljudima koji se ne slažu ili se odriču“.
Sloboda od nekih finansijskih rizika
Razvod može biti skup. Ali ako bismo “prešli” brak, profesorka napominje da niko neće morati da se brine da bi ga skraćena romansa mogla finansijski uništiti.
Prelazak iz braka ne smanjuje naše izbore, već ih umnožava
Godine 2010. Rejčel Budeberg i prof. Geler su u “Living Single” podelile perspektive desetina ljudi i organizacija koje se na svoj način zalažu za prelazak iz braka. Michael Kinslei je bio jedan od njih. U „Ukinite brak: Hajde da zaista izbacimo vladu iz naših spavaćih soba“, objasnio je kako bi to moglo biti oslobađajuće.
„Ukinuti instituciju braka koji je odobrila vlada… Privatizovati brak… Neka crkve i druge verske institucije nastave da nude ceremonije venčanja. Neka robne kuće i kazina uđu u akciju ako žele. Neka svaka organizacija sama odluči kakvim vrstama parova želi da ponudi brak. Neka parovi slave svoju zajednicu na bilo koji način koji izaberu i smatraju se venčanim kad god žele. Neka drugi budu slobodni da ih smatraju nevenčanim, prema pravilima ovi drugi možda više vole. I, da, ako tri osobe žele da se venčaju, ili jedna osoba želi da se uda, a neko drugi želi da obavi ceremoniju i proglasi ih venčanim, neka ih. Ako vi i vaša vlada niste umešani, šta vas briga?”
Šta je sa decom?
Svako ko se usuđuje da ospori posebno mesto braka verovatno će čuti da bi raskid braka povredio decu. Umesto da samo kaže da deca neće biti povređena, profesorka Geler daje smelu izjavu.
„Država će ostati u obavezi da zaštiti maloletne osobe od fizičkog i emocionalnog zlostavljanja. Njegova dužnost će garantovati interesovanje za sposobne odrasle negovatelje, a ne za supružnike. Niko neće biti nateran da se oseća kao drugorazredni zato što je rođen van braka. Bez braka kao linije razdvajanja između porodice i van porodice, vanbračna domaćinstva se neće smatrati drugorazrednim”, kaže ona.
Tagovi
