Fraza “svedok veka” se prečesto koristi. Čim se pojavi neko ko je tu i tamo ponešto znao, ili se očešao o događaje koji su oblikovali planetu, novinari su brzi da ga proglase “svedokom veka”. Ali niko ne zaslužuje da nosi tu medijsku “titulu” koliko Mihail Sergejevič Gorbačov. Poslednji generalni sekretar Centralnog komiteta Komunističke partije Sovjetskog Saveza, prvi i poslednji predsednik SSSR-a, dobitnik Nobelove nagrade za mir, bio je čovek koji je, a da toga često nije bio svestan, uticao na sve naše živote.

Političar kojeg su Rusi dugo smatrali – pa i dalje ga smatraju – odgovornim za gubitak Hladnog rata, gotovo svojeručno je, priznaje na nekoliko mesta u svojoj autobiografiji “Sam sa sobom”, u izdanju Lagune na srpskom tržištu, srušio Berlinski zid, uništio komunizam i partiju koju su iznutra izjedale borbe za vlast, prevare, korupcija i nerazumevanje novih tendencija u svetu. Nešto između testamenta i poslednjeg pokušaja da ubedi Ruse da su se ogrešili o njegovu suprugu Raisu, koju nisu nimalo voleli, “Sam sa sobom” je verna slika događaja što su promenili lice i naličje planete, okončali komunističku vladavinu u Istočnoj Evropi, postavili temelje nove geopolitike, a Jugoslaviju, sticajem okolnosti, gurnuli ka ratu od kojeg se još nismo oporavili.

Gorbačov je pre nekoliko dana izašao iz bolnice, ali nije dobrog zdravlja. Pitanje je da li će se 9. novembra i pojaviti u Berlinu, gde bi trebalo da se održi dosad najveća proslava pada Berlinskog zida, 25 godina nakon što je Moskva simbolično dozvolila susret Istoka i Zapada.

“Sam sa sobom”, čije Nedeljnik delove ekskluzivno objavljuje, dosad je najličnija od pet objavljenih knjiga Mihaila Gorbačova, koja pokazuje svu tragediju jednog, na kraju, neuspešnog, propalog reformiste. Posvećena je Raisi Maksimovnoj, za čiju smrt Gorbačov potresno preuzima odgovornost: nije nju ubila leukemija, kaže on, već njegova perestrojka, njen bol i nerazumevanje na koje je čitava porodica naišla nakon 1991, kada ih je Jeljcin praktično oterao u kućni pritvor, i kada su novinari koji bi se drznuli da naprave intervju s njim mogli da dobiju i otkaz.

Otuda i ne čudi što je Gorbačov u razmišljanju o postsovjetskoj Rusiji pomalo “putinovac”:

“Ako se uzme u obzir da u političkim krugovima, ne samo za vreme Jeljcinove vlasti nego i sada, pokušavaju da omalovaže, unize perestrojku, da uvećaju značaj 90-ih godina, a sada sve više i godine vlasti predsednika Putina, rastuća podrška perestrojci u godini njenog 25-godišnjeg jubileja mnogo toga govori.Često me pitaju: Da li je perestrojka pretrpela poraz ili je pobedila? Odgovaram ovako: Perestrojka je propala, ili tačnije, nju su upropastili. Ali njena dostignuća su nepovratna”, napisaće u jednom trenutku Gorbačov.

Njegova autobiografija čita se kao roman, kao triler o usponu jednog dečaka iz Stavropolja, čija će majka biti uhapšena tokom Drugog svetskog rata, a otac provesti čitav rat u vojsci, u sam vrh svetske politike, o intrigama i greškama sovjetske vlasti, o katastrofama poput intervencije u Čehoslovačkoj, invazije na Avganistan, tragedije u Černobilju i, na kraju, urušavanju čitavog sistema koji je gotovo pola veka bio jedan od dva “teškaša” u ringu geopolitike. Kako je momak koji posle završenog Pravnog fakulteta – na kojem je, jedne noći kada se slavila godišnjica Oktobarske revolucije, i upoznao svoju buduću suprugu – nije mogao da nađe posao u struci i kojem je pretilo dobrovoljno, poslovno izgnanstvo u Sibir ili Tadžikisan, pa je morao da se vrati u rodnu grudu, postao to što jeste? I kada je spoznao da sistem nema budućnost, da mora da se menja, da će sloboda na ovaj ili onaj način morati da se, poput dima, provuče ispod ili iznad Gvozdene zavese?

EPA/WOLFGANG KUMM

Neke su stvari šokantne jer ne znate šta je prava istina. A neke, poput Sovjetskog Saveza i unutrašnje i spoljne politike te zemlje i njegovih satelita, šokantne su baš zato što je sve bilo onako kako ste mislili da jeste. I to je očiglednije nego fleka na glavi Mihaila Gorbačova…

Daleko od toga da je Gorbačov nekritičan prema sebi i perestrojci. U knjizi ima starih argumenata, ali i novih optužbi. On često poseže sa samoodbranom, na nekoliko mesta govori da je bio na pravom putu ali da je postao žrtvom nesrećnih okolnosti, ali priznaje i svoje greške: trebalo je, piše, da budem mnogo bezobzirniji dok sam još imao kontrolu nad partijom, posebno 1985, kada je ona još bila snažna. Trebalo je da pošto-poto zamenim staru gardu, možda sam mogao toliko da raskrstim sa dotadašnjim radom partije da je trebalo da je zatvorim, zabranim, i osnujem novu. No najviše sebi ne može da oprosti što je pogurao Borisa Jeljcina ka Kremlju, što je provincijalni sekretar iz Sverdlovska postao dovoljno snažan da ga sruši 1991. godine.

Jeljcin će mu se “odužiti” tako što će mu ukinuti svaki imunitet i odrezati mu penziju od dva dolara mesečno, a u tome će imati podršku i Amerikanaca, koji su zažmurili čak i kada je predsednik Rusije granatama ispaljenih iz tenkova gađao zgradu parlamenta i time ućutkao opoziciju. A taj isti Jeljcin, otkrivamo u “Sam sa sobom”, 9. novembra 1987. pokušao je u svojoj kancelariji da izvrši samoubistvo: svega nekoliko minuta nakon što je pred Politbiroom optužio Gorbačova da je staljinista, otišao je u svoje prostorije i zario sebi makaze u srce. Novine su tada izvestile da je primljen zbog “srčanog udara”, ali je istina bila mnogo brutalnija.

Tu je i osnovna snaga onoga što Gorbačov danas priča – ne samo u sećanju na ono što je bilo ili na otkrivanju pikanterija iz visokih ešalona sovjetske politike, ne samo u onome koliko je promenio lice sveta, već i u onome što je tek mogao da uradi. On je, priznaje, iako svestan da je komunizmu odzvonilo, a da je baš on bio dželat koji je “crvenoj vladavini” stavio glavu na panj, želeo da sačuva zajedničku državu, makar se ona i ne zvala Sovjetski Savez, ali su Jeljcin i njegovi naslednici želeli nešto potpuno drugo.

Svu trulost sistema video je još 1970. godine, kada je postao prvi sekretar oblasnog komiteta Stavropolja. Tada je prvi put upoznao generalnog sekretara KPSS Leonida Brežnjeva, ali i Alekseja Kosigina, premijera SSSR-a, i Jurija Andropova, čelnika KGB-a. Na primeru Kosigina videlo se kolike su neslobode važile u Sovjetskom Savezu, čak i za one koji su bili na vrhu!

“Čak i kada sam s njim ostajao nasamo, Kosigin je, u još većoj meri nego Andropov, ostajao kao u nekoj sopstvenoj ljušturi – između njega i sabesednika se čak i u najotvorenijem razgovoru osećala distanca. Ova njegova opreznost i uzdržanost mogle su se razumeti: suviše dugo je bio ‘na vrhu’, svojevremeno je radio s Voznesenskim i Kuznjecovom, koji su streljani u ‘Lenjingradskoj aferi’. Kosigin je možda jedini iz cele te grupe viđenih rukovodilaca uspeo da preživi. Nije voleo da govori o Staljinovom vremenu. No, jedan razgovor na tu temu ipak je vođen:

– Sve u svemu, kažem vam, život je bio težak. Pre svega, moralno, ili pre – psihološki. U suštini, svi smo bili budno praćeni. Gde god da se nađem – gorko je zaključio Aleksej Nikolajevič – nigde i nikada nisam bio sam.

To je govorio čovek koji je bio član najvišeg političkog rukovodstva zemlje, u neposrednom Staljinovom okruženju.”

Zahvaljujući svojim dobrim vezama, činjenici da je Stavropolj donosio sve više žita u “centralu”, ali i jakim leđima koja je za njega poturao Mihail Suslov, glavni ideolog Sovjetskog Saveza i jedan od ljudi čija se reč najviše slušala na Crvenom trgu, Gorbačov je napredovao u službi (nije odmoglo ni što su Suslov i Gorbačov bili zemljaci). A to je značilo i sve češće susrete sa Leonidom Brežnjevim. Tada će Gorbačov polako početi da uviđa sve greške sistema.

A na vrhu tog sistema stajao je Leonid Iljič, moćan i neupitan, mada već odavno drugačiji od čoveka koji je nasledio Nikitu Hruščova i koji je, kako Gorbačov kaže na nekoliko mesta u “Sam sa sobom”, trebalo da bude “čvrst” odgovor na reforme kojima je Hruščov, istina obazrivo, krenuo.

“Što je više utvrđivao ličnu vlast, Brežnjev je postepeno gubio radnu sposobnost, a njegova stvarna vlast počela je da poprima prolazni karakter. Menjao se naočigled sviju. Ranije je bio ne samo energičniji, nego i demokratičniji, nisu mu bili tuđi normalni ljudski odnosi, podsticao je diskusije, a dešavalo se da se rasprave otvaraju čak i na zasedanjima Politbiroa i Sekretarijata. Brežnjev bi najbolje uradio da je, iz zdravstvenih razloga, sredinom 70-ih podneo ostavku na svoj položaj. Bilo bi to humano i prema njemu i uopšte, sa gledišta interesa države. Po priči Andreja Gromika, Brežnjev je i sam nekoliko puta pokušao da postavi pitanje o odlasku sa položaja genseka. Ali, nije bilo ličnosti koja bi, u poređenju s ostalima, mogla da odnese prevagu za njegovo mesto. I Brežnjev je ostajao na svom položaju. Održavanju delikatne ravnoteže morala je doprinositi i pažljivo odmerena subordinacija: svaki član Politbiroa i sekretar CK morao je da zna svoje mesto, i da ne pretenduje na neko više. Ta subordinacija ponekad je dovodila do potpunog apsurda, a očitovala se i pri takozvanom rasporedu sedenja u sali u kojoj je zasedao Politbiro. Govorim ovo bez ikakve šale. Reklo bi se: okupljaju se kolege, saborci. Čemu tu pretvaranje? Ali ne, svako je za stolom zauzimao unapred tačno određeno mesto.”

No možda više od onoga što se dešavalo u visokoj politici, bilo je važno kako je narod video svoju vrhušku. O tome najrečitije govori istinita anegdota o Brežnjevu, koja se i u Politbirou i u Centralnom komitetu pričala samo u pola glasa.

“Ovako je bilo. Jednom Leonid Brežnjev pozove u goste svoju majku, da bi joj pokazao kako živi. Prvo je odveo u svoj moskovski stan na Kutuzovljevom prospektu; zatim u naselje Zarečje kod Koljcovskog druma, da joj pokaže daču gde je provodio najveći deo vremena. I najzad u Zavidovo, svoju rezidenciju izvan grada, gde je voleo da provodi slobodno vreme i tamo često odlazio na odmor. Na kraju se porodica uputila na odmor u Krim, južnu rezidenciju generalnog sekretara. Tamo je želeo da čuje kakva je reakcija njegove majke na sve što je videla.

EPA/VASSILI KORNEYEV

– Da, Lenja, sve mi se veoma dopalo. Ali hoću nešto da te pitam: šta ćeš da radiš sa svim tim bogatstvom ako na vlast opet dođu komunisti?”

Noć uoči invazije Sovjetskog Saveza na Avganistan – taj će rat kasnije analitičari nazivati “sovjetskim Vijetnamom” zbog mnogo žrtava ni zbog čega, i zbog činjenice da su Sovjeti jedva uspeli da izvuku živu glavu iz avganistanskih gudura – Gorbačov se susreo sa prvim sekretarom CK KP Gruzije Eduardom Ševarnadzeom. Koliko samo o principu vođenja jedne zemlje govori činjenica da dva veoma bitna člana Komunističke partije nisu imala pojma šta se sprema! Kolika je to samo opomena za sve one koji, poput Brežnjeva, žele da odlučuju sami o svemu, koji misle da su najpametniji, koji nemaju poverenja u ljude kojima su se okružili, koji vole da im se povlađuje, da im mediji pišu ode i ne dovode u pitanje njihove postupke!

A sve to u trenutku kada je ekonomska kriza u Sovjetskom Savezu pretila da uništi i ono malo poljoprivrede što je ostalo, kada se na horizontu pojavila nova glad, jednaka onoj koju su žitnice SSSR-a doživele tridesetih godina, kada je Gorbačov još bio dete u Stavropolju, kada nije shvatao da je trećina naroda u tom delu Rusije umrla od gladi…

“Posle večere (Ševarnadze i ja smo) dugo šetali brežuljcima, razgovarali o našem životu i savremenoj situaciji, o našim partijskim i državnim poslovima. Znali smo se odavno, iz komsomolskih vremena, mada nismo bili toliko bliski. Ali te večeri kao da smo dosegli nekakvo novo uzajamno razumevanje, prijateljsko raspoloženje jedan prema drugome. U jednom trenutku Ševarnadze je otvoreno i uzbuđeno rekao:

– Sve je trulo od vrha do dna.

– Slažem se s tobom – odgovorio sam.

To je bio trenutak istine u našim odnosima. Rano ujutru sledećeg dana saznali smo da su naše trupe ušle u Avganistan. Ševarnadze je već nekoliko godina bio kandidat za člana Politbiroa, a ja samo što sam bio izabran. Ali ni s njim ni sa mnom niko ne samo da nije usaglašavao odluku o ulasku trupa u Avganistan, nego nas nisu čak ni informisali. Sve u svemu, o toj veoma krupnoj akciji, koja je imala dalekosežne posledice i za državu i za međunarodne odnose, saznali smo iz sredstava informisanja. Ševardnadze je odmah odleteo u Tbilisi, a ja – neću to da krijem – ceo dan sam hodao pod utiskom kako su nas zaobišli.”

Dvorske intrige činile su okosnicu “rada i ponašanja” u Moskvi. To je posebno došlo do izražaja kada je preminuo Suslov, i kada se zaoštrila skrivena borba unutar političkog rukovodstva. Sredinom marta 1982. Brežnjev je u sebi napravio konačan izbor. Da li je tada 76-godišnji generalni sekretar znao šta će se dogoditi posle njegove smrti? Da li je imao u vidu iskustva Josipa Broza Tita, koji nije ostavio “pravog naslednika”? Leonid Iljič preminuće pola godine kasnije, i umesto njega će doći Jurij Andropov.

“O osamnaestogodišnjoj vladavini Leonida Brežnjeva, kao epohi zastoja, rečeno je i napisano mnogo. Smatram da ta karakteristika traži konkretno i duboko promišljanje. Tim pre što u poslednje vreme konzervativno-fundamentalističke snage preduzimaju pokušaje da rehabilituju brežnjevizam. Na političkom planu, brežnjevština nije ništa drugo do konzervativna reakcija na Hruščovljev pokušaj da se reformišu autoritarni modeli koji su tada postojali u državi. U vreme Brežnjeva veoma mnogo se govorilo o demokratiji, s ogromnom pompom je donet nov ustav. U to vreme rasplamsala se i borba bez presedana protiv onih koji drugačije misli – jedne su bacali u zatvor, druge zatvarali u ludnice, treće proterivali iz zemlje. Primenjivao se već oproban metod – sejanje straha.”

Gorbačov se tih godina vratio čitanju Lenjina, posebno onim poslednjim radovima, koji su bili zabranjeni u Sovjetskom Savezu. Možda i zato što je Vladimir Iljič već tada priznao greške koje su počinili boljševici, a što je bila tabu tema.

“Mi smo svi osećali da stupamo u nekakav nov period (intuitivno smo to odavno osećali). Čitajući Lenjina shvatio sam da se mučio kada je postao svestan da se nije dogodilo ono radi čega je živeo svih prethodnih godina. Nastojao sam da shvatim šta ga je uznemiravalo, na šta je hteo da upozori svojim poslednjim radovima. Zašto su oni bili zabranjeni? Očigledno, imali su čega da se boje. Znači, zaista se tu nešto krilo.”

U knjizi se priseća i jednog razgovora sa Jurijem Vladimirovičem Andropovim, još pre njegovog izbora za generalnog sekretara CK.

“Tokom razgovora rekao sam da, po mom mišljenju, Politbiro malo vodi računa o tome ko dolazi da zameni tadašnji aktivni sastav rukovodstva SSSR.

Andropov je oprezno i istovremeno uz osmeh odgovorio:

– A o čemu mi inače vodimo računa ako ne o državi i njenim ljudima?

Ja sam bio drukčije raspoložen i otvoreno mu rekao:

– Uzmite fotografiju članova rukovodstva sa proslave 7. novembra prošle godine. Kad se pogleda ta fotografija, javlja se osećanje velikog nespokojstva: praktično svi na njoj imaju već 70 i više godina: nijednog mladog lica.

Napola u šali, napola ozbiljno, dodao sam:

– Vi ćete uskoro svi pomreti.

– A ti se spremaš da nas sve sahraniš, je l’?

– Nipošto, Jurije Vladimiroviču. Ne spremam se ja vas da sahranim, takva je logika života. Zapamtio sam izreku jednog mudraca sa istoka: ljudi se rađaju, pate i umiru. Dva stadijuma u sastavu visokog rukovodstva države već su prošla. Treći je neizbežan. Svakako je potrebna kritička analiza pitanja o uključivanju mladih ljudi u rukovođenje državom.

– Znaš, Mihaile – rekao je Andropov – kada na sam vrh dospeju ljudi s nedovoljnim iskustvom, zaneseni karijerizmom, i kada laktajući se pokušavaju da zauzmu visoke položaje, u rukovodstvu može doći do grešaka. Staro drvo se ne savija.

– Da, to je tačno, Jurije Vladimiroviču. Ali, evo, dolazi vreme kada se javlja nužda da se drvo savija a da ipak nastavi da raste. Ovde se slažem sa Lenjinom: Neophodno nam je da ujedinimo iskusne, prekaljene i mlade kadrove. Stariji će sprečiti mlade da se upuste u avanturizam, preneće im iskustvo, a mladi neće dopustiti starijima da se opuste, i samim tim to ujedinjavanje obezbediće neophodnu klimu i rezultate u radu.

– I ja sam – odgovorio mi je uz osmeh Andropov – saglasan sa Lenjinom.

– Jurije Vladimiroviču, ipak, što bi se reklo, nema šume bez mladica.

To je Andropov dobro zapamtio i do kraja života mi je to ponavljao.”

Andropov je ubrzo preminuo od bolesti bubrega, ne stigavši da sprovede reforme koje je zamišljao, a nasledio ga je još jedan bolestan čovek, Konstantin Černjenko, koji je bio pušač od svoje devete godine, i koji je od pluća imao zdravih svega dva-tri kvadratna centimetra.

“Koga smo postavili na položaj generalnog sekretara? Na čelu velike države našao se lider ne samo fizički slab, nego i čovek teško bolestan, faktički invalid. To ni za koga nije bila tajna, mogli smo to da vidimo golim okom. Njegovu nemoć, teško disanje, kratak dah (patio je od emfizema pluća) nije bilo moguće sakriti. Lekar koji je pratio Margaret Tačer na sahrani Andropova ubrzo je objavio prognozu koliko će Černjenko još da živi; pogrešio je svega nekoliko nedelja.”

Te 1984. dogodiće se dve stvari koje su, dakle, promenile Gorbačovljevo shvatanje sveta i politike, i definitivno ga naterala da okonča veru u komunizam, mada to još nije smeo javno da kaže. Sem postavljanja Černjenka, Gorbačov je godinu završio posetom Velikoj Britaniji, i njenoj premijerki Margaret Tačer. Tamo će, u britanskom parlamentu, a ne u Moskvi, Mihail Gorbačov po prvi put izgovoriti rečenice što će biti signal zapadnim medijima, analitičarima i pre svega političarima da na Istoku ima nečeg novog, da je bipolarni svet čiji su temelji bili, činilo se, snažniji nego ikad (posebno nakon bojkota Olimpijskih igara 1980. i 1984), na svom samom kraju.

Gorbačov je u kratkom govoru rekao nekoliko teza koje su značile novi kurs: nuklearna era diktira neophodnost „novog političkog mišljenja”; vojna opasnost danas je realnost; Hladni rat je nenormalno stanje u odnosima, koje u sebi nosi vojnu pretnju; u nuklearnom ratu nema pobednika; nemoguće je graditi svoju bezbednost, ma na koga se to odnosilo, na račun narušavanja bezbednosti drugih; mi smo spremni da u ograničenju i smanjenju naoružanja, pre svega nuklearnog, idemo toliko daleko koliko zapadni partneri žele da idu u pregovorima…

Posebno se često, sve do pada Berlinskog zida, citirala fraza: “Ma šta da nas deli – imamo samo jednu planetu. Evropa je naš zajednički dom. Dom, a ne pozornica ratnih dejstava.” Mnogima je upalo u oči i što Gorbačov nije otišao da poseti grob Karla Marksa, što je dotad bila nezaobilazna “atrakcija” za svakog sovjetskog zvaničnika koji bi došao na Ostrvo. Zanimljiva je i anegdota o prvom susretu Margaret Tačer i Mihaila Gorbačova, na jednom ručku u Engleskoj.

“Gospođa Tačer i ja seli smo na jednu stranu stola, Denis i Raisa preko puta. Sve je delovalo veoma respektabilno i ceremonijalno, pa ipak je razgovor čak i za stolom poprimio veoma oštar karakter.

Tada sam rekao:

– Ja vas poznajem kao osobu sa svojim uverenjima, privrženu određenim principima i vrednostima. To iziskuje poštovanje. Ali morate imati u vidu da pored vas sedi isti takav čovek. Osim toga, moram vam reći da mi moj Politbiro nije naložio da vas ubedim da stupite u komunističku partiju.

Posle ove šale ona se od srca nasmejala, i razgovor je od formalnog, učtivog i neobaveznog neosetno prešao u otvoren i iskren. Njegov sadržaj u značajnoj meri odredio je sve one probleme o kojima sam sledećeg dana govorio britanskim parlamentarcima.

Posle ručka održan je službeni razgovor. Pridružili su nam se Zamjatin i Jakovljev. U početku smo koristili ranije pripremljene beleške, ali ja sam zatim svoje odložio na stranu, a svoje listiće vratila je u tašnu i gospođa Tačer. Rastvorio sam pred premijerkom Velike Britanije veliki list hartije podeljen na hiljade kvadratića. Sve zalihe već spremnog nuklearnog oružja bile su podjednako razmeštene po tim kvadratićima. Jedna hiljada tih nuklearnih punjenja bila je dovoljna da podrije same osnove života na Zemlji.

Reakcija gospođe Tačer bila je snažna i emotivna. Smatram da je bila i sasvim iskrena. U svakom slučaju, od ovog razgovora počeo je da se odvija značajan politički dijalog između naših zemalja o problemima nuklearnog oružja i nuklearne bezbednosti.”

Rasplet se brzo i nepovratno približavao, i u to više niko nije sumnjao. Černjenko je brojao poslednje dane, bilo mu je teško ne samo da radi i govori, nego i da diše, ali su sovjetski zvaničnici želeli da nastave iluziju. Išli su čak toliko daleko da su režirali – ili, bolje, lažirali – njegovo glasanje za izbor u Vrhovni sovjet Ruske Federacije, u februaru 1985. godine.

“Dana 24. februara doneli su glasačku kutiju u prostoriju pored njegove bolničke sobe, gde su pripremili sve da izgleda tako da se ne zna gde se ovo odigrava. Černjenko je u potpuno nemoćnom, žalosnom stanju, bio doveden do kutije i glasao pred televizijskim kamerama, u prisustvu Grišina, pomoćnika genseka V. V. Pribitkova i prvog sekretara Kujbiševskog rajkoma Partije Moskve J. A. Prokofjeva. Grišin je postigao svoj cilj: pokazao je celom narodu, preko televizije, da je gensek ‘u formi’. Bila je to apoteoza cinizma i nemorala onih koji su se smatrali bliskim Černjenku, a zapravo su svi bili preokupirani samo sopstvenim karijerama. Štaviše, pripremili su mu tekst s kojim je on, smrtno bolestan čovek, morao da nastupi pošto je dobio izveštaj o izborima. I sve to opet pred televizijskim kamerama. Do danas su mi pred očima njegova zgrbljena figura, drhtave ruke, slabašan glas koji poziva na disciplinu i samopregoran rad, listovi hartije koji mu ispadaju iz ruku. Video sam da je i sam hteo da padne, ali ga je pridržao akademik Čazov (ugledni kardiolog, dugogodišnji šef IV glavne uprave Ministarstva zdravlja SSSR). Ali ovu epizodu, naravno, nisu prikazali. Sve se ovo događalo 28. februara. A 10. marta Konstantina Ustinoviča više nije bilo.”

Gromiko i Gorbačov su tada znali da je došlo vreme. Da Moskva ima poslednju šansu za put ka reformama. Za onim što će se nazvati perestrojka i glasnost.

“Bilo je već oko 4 ujutru 11. marta kada sam stigao kući. Raisa me je čekala. Izašao sam s njom u baštu dače: od samog početka života u Moskvi ozbiljne razgovore nismo vodili ni u stanu ni na dači – za svaki slučaj. Dugo smo šetali stazama u bašti razgovarajući o onome što se dogodilo i o mogućim posledicama.

Dobro pamtim poslednje reči koje sam izgovorio te noći:

– Razumeš, doputovao sam u Moskvu sa nadom i verom u to da nešto mogu da uradim, ali zasad mi je malo šta uspelo. Zato, ako zaista hoću nešto da promenim, treba prihvatiti predlog – ako, naravno, do njega dođe. I sama vidiš: ovako se više ne može živeti.

Krajem 1980. godine umro je Kosigin. U januaru 1982. godine umro je Suslov. U novembru Brežnjev. U maju 1983. godine Peljše. U februaru 1984. Andropov. U decembru Ustinov. U martu 1985. Černjenko. U tome je bilo nekakve simbolike. Umirao je sam sistem, njegova usirena staračka krv više nije imala životne snage. Shvatio sam kakvo breme leži na meni.”

“Politbiro se jednodušno opredelio da Mihaila Sergejeviča Gorbačova preporuči za generalnog sekretara CK KPSS-a…”, glasilo je saopštenje iz marta 1984. Bila je to rečenica koja će odrediti sudbinu sveta.

U sovjetski, a potom i svaki drugi rečnik na svetu, stigla je reč perestrojka. Zvučala je kao neki novi petogodišnji plan, ali bila je mnogo više od toga. Bilo je to vreme kada se Gorbačov još nije odrekao socijalizma – zaista, to neće učiniti ni danas, barem ne do kraja – ali jeste, gotovo preko noći, komunizma.

“Često me pitaju: Da li je perestrojka pretrpela poraz ili je pobedila? Odgovaram ovako: Perestrojka je propala, ili tačnije, nju su upropastili. Ali njena dostignuća su nepovratna. Strategiju perestrojke zamenili su strategijom rušenja savezne države, privrede, sistema socijalnog osiguranja. Sve je to bilo učinjeno u isti mah, što je razvoj države zaustavilo za najmanje jednu deceniju. Danas, sa izvesnog rastojanja, mnoge stvari, događaje tog vremena vidim daleko potpunije (raspolažem i sa mnogo više informacija), ali moja principijelna pozicija nije se promenila: ponovo bih počeo borbu za iste ciljeve: ‘Više demokratije, više socijalizma.’ Moja razmišljanja, kao i moji razgovori s Andropovim, dali su mi ideju da će ‘više demokratije’ i značiti ‘više socijalizma’. Takva formulacija ponovo nas vraća Lenjinu – onom poslednjem periodu njegovog života kada je shvatio da se stvari u državi ne odvijaju kako treba.”

Suština perestrojke sastojala se u prevazilaženju totalitarnog sistema, u prelasku na slobodu i demokratiju. Borba protiv režima i lečenje društva zaraženog njegovim porocima – upravo to je bio zadatak perestrojke. To je, pisao je Gorbačov, u suštini ključ razumevanja zamisli onih koji su perestrojku inicirali. Vera u to da će sovjetski ljudi, kada dobiju slobodu, ispoljiti kreativnost i stvaralačku energiju, pokrenula je reformatorski kurs. I potcrtavao je sve apsurde sovjetskog društva, kao i svake druge komunističke zemlje u Evropi, društva koja su shvatala da je vreme da se ujedine pod sloganom “Tako se dalje živeti ne može”, sloganom rođenim u dubini stvarnog života.

“Visokoobrazovano društvo gušilo se u neslobodi. Država je bila opterećena preuređivanjem. Bilo je to vreme kada su se na Zapadu odvijale duboke strukturne promene, i zapadno društvo, bez obzira na sve teškoće i probleme, stupalo u novu tehnološku eru, dostizalo još veću produktivnost. Totalitarni režim iz vremena Brežnjeva pokazao se kao nesposoban da odgovori na izazove nove faze u razvoju civilizacije. Mi smo protraćili vreme i – po istorijskim kriterijumima – izgubili. Država je počela da zaostaje. Tempo razvoja, koji je u prošlosti dozvoljavao da se dostignu najrazvijenije države, da se smanji razlika u nivou proizvodnje, 70-ih godina počeo je da opada, i u godinama kada je na vlast došao Jurij Andropov, kako sam već govorio, bio je jednak nuli. Što se tiče kvaliteta proizvoda, izuzev sektora odbrane i energetskih izvora, naša proizvodnja bila je nekonkurentna. Pritom: najbogatija zemlja na svetu nije mogla da reši mnoge jednostavne životne probleme svojih građana. Deficitarni su bili mnogi proizvodi: roba za žene, omladinu, decu, starije ljude… Trebalo je oživeti kreativnost, intelekt, interese. Da bi se to postiglo, bila je zamišljena perestrojka s naglaskom na neposrednom slobodnom i demokratski obezbeđenom učešću ljudi u društvenom i političkom razvoju”, piše Gorbačov.

Iako to nama sada zvuči neverovatno, prva velika bitka koju je Gorbačov morao da dobije još pre pokretanja perestrojke nije bila politička, već ona protiv alkoholizma – ne svog, doduše. U zemlji je bilo pet miliona alkoholičara, godišnji gubitak privrede zbog pijanstva procenjivao se na 80 do 100 milijardi rubalja, svaki Rus je godišnje pio 10,6 litara žestine. To je bilo pet puta više nego nakon Drugog svetskog rata, i sedam puta više nego 1914, kada je u carskoj Rusiji uveden “suvi zakon”.

“Teško je verodostojno opisati razloge masovnog pijančenja tih godina. Ima ih mnogo. I tradicija, i teški uslovi života miliona ljudi, neorganizovanost života, nedostatak kulture, posledice rata, represivna društvena atmosfera. Ružnu ulogu igrao je i primer rukovodećeg kadra koji je neštedimice konzumirao ‘vatrenu vodu’. Posledica je bila ta da su se u društvu stvorili uslovi za tolerisanje pijanstva. Ali Brežnjev je, iako se dugo nije slagao sa razradom antialkoholnog programa, na kraju ipak dao pristanak.”

U početku se društvo s odobravanjem odnosilo prema ovoj odluci, izuzev onog njegovog dela kojem je to bila neprihvatljiva mera. Ali, kako se kampanja širila, rasla je nedoumica, nju su zamenili ljutnja, nezadovoljstvo, čak zloba.

Pod pritiskom odozgo u rekordnom roku pozatvarane su radnje, vinarije, a ponegde i uništavani vinogradi. Suzbijala se i proizvodnja suvih vina. Dragocena oprema dobijena iz Čehoslovačke, za proizvodnju piva, trunula je i propadala. I što je glavno – proizvodnja brlje poprimila je masovan karakter. Iz prodaje je počeo da nestaje šećer, a njegov deficit znatno je umanjio asortiman konditorskih proizvoda. Ljude je razdraživalo višečasovno stajanje u redu, ponižavajuće čekanje u nadi da će dobiti flašu bar za neku proslavu. Za sve su psovali vlast, pre svega genseka, koga su po tradiciji smatrali odgovornim za sve. Tako sam i ja dobio nadimak ‘mineralni sekretar’.”

Evo jedne anegdote iz tog vremena. Otegao se red za vodku, duži od kilometra. Kunu vlast i pre svih generalnog sekretara CK KPSS-a. Jedan ogorčeni „tužilac” izjavljuje: – Sad ću da odem u Kremlj i da ga ubijem.

“Ajde, idi”, nasmejaše se u redu.

EPA/DIMA TANIN

I ode taj čovek u Kremlj. Posle sat se vraća. Red se pokrenuo, ali još je daleko od ulaska u radnju.

“I, šta je bilo, jesi li ga ubio?”, pitaju ga.

“Ne. Tamo je još veći red.”

Ova anegdota nije smešna svakome, ali Rusi je vole.

Najveći broj ljudi u Sovjetskom Savezu, i sada u Rusiji, kao i demokratski Zapad, shvatio je značaj glasnosti kao uslova i funkcije slobode. Za sovjetsko rukovodstvo, govori Gorbačov, ona je označila početak govorenja istine svom narodu o stanju u državi i svetu koji nas okružuje. Ali pre svega, ona je postala oruđe objašnjavanja novog političkog kursa i glavni način da se ljudi uvuku u aktivnu, samostalnu i svesnu delatnost na obnovi svoga društva.

Glasnost je veliko dostignuće perestrojke. Pod uticajem glasnosti i u uslovima glasnosti, kao i rastuće slobode govora, društvo se počelo oslobađati straha.

“Politbiro nije uvek prolazio ispit glasnosti. Veoma često, naročito van okvira službenih zasedanja, drugovi su iskazivali svoje nezadovoljstvo slobodom štampe, nepoštednim metodama novinara koji ruše dostojanstvo izvesnih ljudi koji su u prošlosti mnogo učinili za zemlju itd., itd. Otud i zahtevi: staviti korpu na njušku štampe jer ona pretenduje na ulogu sudije, ne vodi ni o čemu računa, u modu je ušao obestan stil, nema odgovorne analize događaja i činjenica. Otvoreno govoreći, u tim veoma oštrim ocenama bilo je i nešto istine. Vaclavu Havelu pripadaju reči: sloboda govora uvek u sebi krije opasnost jer naporedo sa slobodom Dobra uvek postoji i sloboda Zla.”

Glasnost – bilo je to i vraćanje „sa polica” filmova zabranjenih za prikazivanje, publikacija sa kritičkim sudovima, dozvola i dopuštenje da se slobodno izdaje čitava disidentska literatura, da se štampaju nova ili ponovna izdanja imigrantske književnosti.

“Prvi korak bilo je objavljivanje romana Ribakova ‘Deca Arbata’, Dudinceva ‘Belo rublje’, Beka ‘Novo postavljenje’. Izdavačke kuće počele su slobodno da objavljuju nove knjige Vasilija Bikova, Grosmana, Ajtmatova, Astafjeva, Rasputina, Možajeva i drugih pisaca koji su preskočili kanone „socijalističkog realizma” i težili da ponovo uspostave vezu s velikim tradicijama domaće literature zasnovane na kritičkom realizmu. U ogromnim tiražima počeli su da izlaze radovi Karamzina, S. Solovjeva, Ključevskog, Kostomarova i drugih istoričara. Za njima su usledile knjige ruske emigrantske klasike: Bunjina, Mereškovskog, Nabokova, Zamjatina, Aldanova. Potom je došao čas da se ‘u domovinu vrati’ plejada velikih mislilaca koji su ostrakizovani posle Revolucije. To je velika zasluga A. N. Jakovljeva. Ne mogu sve da ih nabrojim, ali pomenuću samo one sa čijim sam radovima uspeo da se upoznam: V. Solovjev, N. Fjodorov, N. Berđajev, P. Florenski. Da, tada sam i ja, kao i mnogi drugi, žalio što sve te knjige nisam mogao da čitam kao student. Naše pokolenje bilo je duhovno uskraćeno, uzgajeno na oskudnim porcijama službene ideologije, lišeno mogućnosti da samo upoređuje, suprotstavlja različite pravce filozofske misli i pravi sopstveni izbor.”

Jedan od najosetljivijih trenutaka – koji je postao, u suštini, provera glasnosti – bila je černobiljska havarija i odnos prema njoj. Černobilj je uopšte mnogima otvorio oči i pokazao šta se dešavalo u SSSR-u , kakva je bila bezbednost kad je reč o atomskim postrojenjima, koliko su bili kompetentni radnici nuklearnih elektrana.

“Prvih dana nismo jasno razumeli da je došlo do katastrofe ne samo nacionalnih, nego i svetskih razmera. Odsustvo pune svesti o tome stvorilo je glasine, panično ponašanje. I danas se nastavljaju kritike rukovodstva Ukrajine, Belorusije, centra. Na osnovu onoga što je meni poznato, ne bih optuživao nikoga za neodgovoran odnos prema sudbinama ljudi. Ako nešto i nije bilo urađeno na vreme, to je bilo pre svega zbog neznanja i nestručnosti. Ne samo političari, nego ni naučnici, stručnjaci, nisu bili spremni da na adekvatan način prihvate ono što se dogodilo. Za mene lično černobiljska havarija je jedan od kritičnih trenutaka u vreme perestrojke, ali ne samo u to vreme, nego i u celom mom životu. Trebalo je mnogo toga propatiti, promisliti i izvesti zaključke za budućnost. Mogu da kažem ovako: moj život deli se na dva dela – vreme pre černobiljske havarije i posle nje.”

Od samog početka svog novog posla, Gorbačov je shvatio da nikakve korenite reforme nisu moguće bez stvaranja povoljne međunarodne klime. Trebalo je umanjiti pritisak raznih problema povezanih s učešćem u iscrpljujućoj trci u naoružanju, sa sovjetskim angažovanjem u sukobima na raznim tačkama Zemlje – uopšte, raščistiti teret Hladnog rata na putu ka novom svetu. To je trebalo raditi istovremeno: nisu se mogla odložiti traganja za rešenjima usmerenim ka promeni međunarodnih odnosa; to je trebalo da bude sastavni deo političkog kursa.

Pošto je otpočelo perestrojku, čiji je smisao bio u tome da dâ slobodu sopstvenom narodu, sovjetsko rukovodstvo moralo je da prizna to pravo i drugim zemljama. Odbačena je takozvana Brežnjevljeva doktrina – mešanje u stvari “bratskih zemalja” Varšavskog pakta. Bio je to jedan od najvažnijih koraka u oslobađanju od nasleđa staljinizma. Gorbačov je i danas uveren da je ispravno postupio što nije Moskvi dozvolio mešanje u promene koje su počele da se odigravaju u zemljama Srednje i Istočne Evrope, mada i danas ima mnogih koji ga prekorevaju što je nekome “dao” te države:

“Ako smo ih nekome i ‘dali’, dali smo ih narodima tih istih zemalja!”

Novi principi i shvatanje vremena perestrojke odigrali su odlučujuću ulogu i u ujedinjenju Nemačke. Ali, impuls tih promena, poput malene grudve koja postaje lavina, nije rođen ni u Berlinu ni u Vašingtonu, nego u Parizu: sloboda, saznajemo u “Sam sa sobom”, ima mnogo više da zahvali Francuzima nego što to volimo da mislimo. Francuska je bila prva zemlja koju je Gorbačov posetio kada je stupio na novu dužnost. Tamo je, sa Miteranom, s kojim će kasnije tesno sarađivati, razraditi onu tezu iz britanskog parlamenta, i sažeti je u jednu rečenicu: “Evropa je naša zajednička kuća.”

Sredina osamdesetih godina, ipak, bila je najnapetiji period Hladnog rata. Posle ulaska sovjetskih trupa u Avganistan situacija u svetu postala je napeta do pucanja. Trebalo je nešto učiniti. A najviši rukovodioci SAD i SSSR nisu se susreli šest godina.

“Nerešavanje komplikovane situacije još više je otežavalo okolnosti. Neophodan je bio susret.”

Taj susret odigrao se krajem 1985. godine u Ženevi. Čitav svet polagao je u taj susret velike nade. Radi praćenja „samita” okupilo se 3.500 novinara. I Rusi i Amerikanci su se ozbiljno pripremali.

“Obojica smo kroz raspravu žustro prebacivali jedan na drugoga odgovornost za trku u naoružavanju koja je svet dovela do ivice nuklearnog sukoba. Regan je dugo govorio o našem mešanju u unutrašnje stvari ‘trećeg sveta’, da to, navodno, i stvara napetost između Vašingtona i Moskve. Moj odgovor svodio se na to da mi ne planiramo ‘izvoz revolucije’. Mi, kao i SAD, delujemo u zoni svojih životnih interesa, podržavamo svoje životne prijatelje. Sećam se kako su me posle tog prvog susreta okružili članovi sovjetske delegacije. Zanimao ih je moj utisak o Reganu – njega su ne samo kod nas nego i u svetu nazivali ‘jastrebom’. Tada sam rekao da je Regan čovek krajnje konzervativnih shvatanja, da je zato on zapravo pravi ‘dinosaurus’. Posle nekog vremena sam iz časopisa Njuzvik saznao da je isto interesovanje za moju ličnost pokazalo Reganovo okruženje. I Regan je tada rekao, bar je tako bilo napisano u Njuzviku, da je Gorbačov ‘tvrdokorni boljševik’.”

Regan je Rusima pretio svojim “Ratovima zvezda”. Gorbačov je imao spreman odgovor, ali danas kaže da nije blefirao, i da su Sovjeti razvijali odgovarajući odbrambeno-napadački sistem koji je imao šifrovani naziv. Razgovori su ponovo zapali u ćorsokak.

“Zašto ne bismo malo prošetali?, upitao me je tada predsednik Regan.

Pozvao me je u kućicu koja se nalazila u dvorištu vile u kojoj su se odvijali pregovori. Počeli su „razgovori kraj kamina”. Između ostalog, neki od mojih partnera s kojima sam se sretao u godinama perestrojke, pokušavali su da me u istom tom maniru pozivaju na razgovor kraj kamina. Tako da je to postalo deo protokola. Samo što smo se opustili u foteljama, Regan je iz džepa izvukao list hartije i predao mi ga. Na njemu su bili predlozi o kontroli naoružavanja u devet tačaka. Napisani na ruskom. Pročitao sam i rekao da čak i pri ovom prvom čitanju padaju u oči za nas neprihvatljive stvari. A pre svega, prihvatanje ovakvog ‘paketa’ dozvolilo bi Sjedinjenim Državama da nastave ostvarivanje programa. Razgovor je bio iscrpljujući. U dnevnoj sobi bilo je toplo i prijatno. Svetlucala je vatra u kaminu, ali u takvoj atmosferi razgovor nije postajao lakši. Izašli smo, vratili se u glavnu vilu. Usput me je Regan pozvao da posetim Sjedinjene Američke Države. Odmah sam mu odgovorio pozivom da dođe u Sovjetski Savez. Pozivi su bili uručeni. Led se topio…”

No pravi detant dogodiće se tek prilikom prve posete Moskvi Ronalda Regana, čoveka koji će pola godine ranije – bio je 12. jun 1987, obeležavanje 750. rođendana grada Berlina – ispred Brandenburške kapije održati jedan od najpoznatijih govora u istoriji politike.

“Generalni sekretaru Gorbačov, ako želite mir, ako želite prosperitet Sovjetskog Saveza i istočne Evrope, ako želite liberalizaciju, dođite ovde, do ove kapije. Gospodine Gorbačov, otvorite ovu kapiju. Gospodine Gorbačov, srušite ovaj zid!”

Regan tog oblačnog, kišovitog dana, sa crvenom kravatom i veoma ozbiljan, možda i nije mogao da pretpostavi koliko brzo će ga njegov sovjetski kolega poslušati. Nije mogao ni da sanja, verovatno, da će Zid pasti svega dve godine kasnije, 9. novembra 1989. A slobodi je prethodila čuvena poseta Moskvi.

“U 11 sati i 45 minuta, 1. juna 1988. godine, Regan i ja smo u Vladimirskoj sali Velikog dvorca u Kremlju, u svečanoj atmosferi, razmenili ratifikovana dokumenta o stupanju na snagu sovjetsko-američkog sporazuma o smanjenju raketa srednjeg i malog dometa. Bio je time udaren temelj politike koja je dovela do okončanja Hladnog rata.

Krajem 1988. godine Regan je napustio položaj predsednika. Na izborima je pobedu odneo njegov naslednik Džordž Buš Stariji, koji je postao 41. predsednik SAD. Ali moji odnosi s Ronaldom Reganom, sada već u drukčijoj situaciji, nastavili su se i očuvali. Kada sam 1992. godine putovao u SAD sa Raisom Maksimovnom, bio sam u gostima kod starih poznanika – na ranču Reganovih u Santa Barbari u Kaliforniji.”

Iste te 1988. Rusiju je posetio nemački kancelar Helmut Kol, i otvorio novo poglavlje u odnosima te dve države. Javnu podršku Gorbačov je dobio i tokom posete Miterana, a u Parizu je Generalna skupština Uneska dala veliki značaj 1000-godišnjici primanja hrišćanstva u Rusiji kao jednog od najvažnijih događaja u evropskoj i svetskoj kulturi. U svetskoj štampi pozdravljane su velike pozitivne promene u odnosima sovjetske države i crkve. Posle svečane proslave jubileja u Sovjetskom Savezu, kome je bio dat društveno-politički karakter, počeli su se ostvarivati novi crkveni prihodi i renovirati hramovi. Predstavnici svih konfesija učestvovali su u izradi Zakona o slobodi savesti i verskim organizacijama. Crkva je postala punopravna društvena ustanova, koja učestvuje u duhovno-moralnom vaspitanju, milosrdnoj, dobrotvornoj i mirotvornoj delatnosti.

Pred sam kraj godine, Gorbačov je održao i čuveni govor u Ujedinjenim nacijama. Tamo je pričao o konkretnim koracima za smanjenje oružanih snaga i naoružanja SSSR, o izlasku sovjetskih trupa iz niza istočnoevropskih zemalja – članica Varšavskog pakta: Demokratske Republike Nemačke, Mađarske, Čehoslovačke, o merama preduzetim u oblasti demokratizacije, odlaska sovjetskih građana u inostranstvo.

Bile su to, po svemu, senzacionalne vesti. Bio je to početak poslednje faze komunizma, one koja je značila njegov kraj, njegovo samoukidanje. Ali, bio je to i početak kraja Mihaila Gorbačova, kojeg će istoričar Aleksej Levinson ovako opisati:

“…U Rusiji se ne sećaju da li smo ili nismo pobedili u Prvom svetskom ratu, ali dobro znaju da su pobedili u Drugom. Izvesno vreme vladalo je žalosno osećanje da smo Treći izgubili. Posle Drugog svetskog rata sve do kraja 80-ih, to jest tokom čitavog života pokolenja, sovjetski ljudi proveli su ne u očekivanju, nego u svesti o neminovnosti sledećeg rata. Raspad sovjetskog bloka je, naravno, jedan od epohalnih događaja 20. veka. Oslobodivši se čvrstog sovjetskog zagrljaja, države istočnoevropskih zemalja ‘bacile su se u dostizanje’ Evrope. Neosporno se promenila čitava globalna politička konstrukcija. Izgubila je svoj inicijalni smisao podela na ‘dva sveta’, na politički Zapad i Istok. Svet se jedno vreme smatrao u celini jedinstvenim jer je obnovljeni SSSR odlučio, kako bi se reklo, ‘da se vrati u evropski dom’, u ‘porodicu evropskih naroda’. Spoljni svet može Gorbačovu da zahvali za mirno demontiranje Staljinove imperije, i to se smatra njegovom zaslugom. Takođe je sasvim opravdano smatrati da, kada je dobio višu vlast u toj imperiji, 1985. godine, Gorbačov, ako je i imao više liberalno-komunističke ideje, usmeravao ih je na ciljeve ozdravljenja, a nipošto raspada tog geopolitičkog sistema. U tom smislu, može se reći da nije mogao da uradi sve o čemu je maštao, a ono što je zaista uradio – nije tako zamislio.”

Taj spoljni svet bio je zahvalan Gorbačovu, ali unutar zemlje kojom je vladao, za “raspad sistema” proglašavaju ga krivim, a ne zaslužnim. Posle nevelikog perioda velike popularnosti Gorbačov je pao u nemilost sopstvenog naroda, i taj položaj se do danas malo izmenio. Na spisku onih o kojima se Rusi pozitivno izražavaju (oko trideset političara kojima “daju poverenje'”, on je i danas na trećem mestu otpozadi! Rusi smatraju da su “promene spoljnopolitičkog kursa zemlje” bile “predaja, izdaja, ustupci, poraz”.

Ko zna da li bi mišljenje bilo isto da posle Gorbačova nije došao Jeljcin, protiv kojeg je tadašnji generalni sekretar redovno nastupao. Jeljcin je uništio suverenitet Sovjetskog Saveza, onemogućio saveznu državu, gurnuo ostale države članice daleko od Moskve, pa po Gorbačovu u Jeljcinovoj zaostavštini treba tražiti i srž ukrajinskog problema, ali i nerazumevanja sa baltičkim republikama ili pojedinim kavkaskim državama. Posle neuspelog puča u avgustu i poraza “osmorice” , Jeljcin je učvrstio svoju vlast, postavio svoje ljude u savezne institucije, a vrhunac je bio onog dana kada je Gorbačov nastupio na televiziji – 25. decembra 1991. godine – i izjavio da prestaje da ispunjava svoje predsedničke obaveze. Još Gorbačov nije ni završio govor, a Boris Jeljcin se popeo na krov Kremlja i skinuo zastavu SSSR.

Jeljcin je bio američki igrač, govori Gorbačov. Tokom godina Jeljcinovog predsednikovanja lideri SAD kao da nisu primetili ni njegove pucnje na parlament, ni divlju „šok-terapiju”, ni prevarantsku privatizaciju u čijem su sprovođenju, pritom, učestvovali američki savetnici, ni pokvarenost i otimačinu oligarhijskog sistema. Zapad je u celini pooštrio Jeljcinov radikalno-liberalni kurs, ne obazirući se na Rusiju i njen prestiž u međunarodnim odnosima. Kakvo je bilo samo bombardovanje Beograda uprkos protestima Moskve! Čudnim doskočicama ruskog predsednika podsmevali su se i snishodljivo ga tapšali po ramenu, čestitajući mu kao ‘pravom ruskom demokrati’. Treba li dokazivati da takav ciničan odnos prema Rusiji nije doprinosio, u širokim slojevima ruskog stanovništva, porastu uvažavanja i poverenja prema zapadnim demokratskim standardima.”

O godinama koje su usledile piše vrlo oštro, uz gotovo opipljivu tugu što svet danas izgleda ovako – ne preuzimajući preveliku odgovornost za to.

“Pošto su došli na vlast i zadržali je po svaku cenu, radikal-demokrate pretvorili su se u radikal-liberale koji su zaboravili na demokratiju i socijalnu odgovornost. Rezultat toga je da su u narodu diskreditovani čak i sami pojmovi ‘demokratija’ i ‘reforme’. Oslabljena usled raspada Sovjetskog Saveza, Rusija se pokazala kao nesposobna da nasledi onu konstruktivnu ulogu koju je na međunarodnoj sceni igrao Sovjetski Savez u godinama perestrojke. Nije slučajno, naravno, što su se zadugo ispustile, okončanjem Hladnog rata stvorene mogućnosti kretanja međunarodne zajednice prema novom svetskom poretku i, po rečima Jovana Pavla II, prema stabilnom, pravednijem i humanijem svetu. Tokom godina koje su usledile nisu iskorišćene povoljne mogućnosti, otvorene perestrojkom, za stvaranje Velike Evrope, zajedničke evropske kuće, razvoja zajedničkih evropskih procesa.”