Američka Nacionalna administracija za aeronautiku i svemir (NASA) počela je danas finalne pripreme za lansiranje misije “Artemis 2” – rakete sa četiri astronauta i zadatkom da obiđu Mesec, što će biti prvi put od legendarnog sletanja 1969. godine da ljudi priđu zemljinom prirodnom satelitu.
“Space Launch System”, iliti skraćeno “SLS”, trebalo bi da poleti iz Svemirskog centra Kenedi na Floridi večeras, 23 minuta nakon ponoći, a samo lansiranje uživo možete ispratiti na zvaničnom Jutjub (YouTube) kanalu NASA.
U narednih nekoliko pasusa proći ćemo kroz finalne korake pre lansiranja i kroz samo lansiranje rakete u svemir.
Praćenje vremena
Astronauti NASA-e: Rid Vajzman, Viktor Glover i Kristina Koh, zajedno sa astronautom Kanadske svemirske agencije Džeremijem Hansenom, popeće se u letelicu Orion – koja se nalazi na vrhu SLS rakete – i krenuti ka svemiru, ubrzavajući od nule do 805 kilometara na čas za samo dve sekunde, piše CNN.
U roku od tri i po sata nakon poletanja, kapsula Orion će se potpuno odvojiti od rakete, a astronauti će tada moći lično da preuzmu kontrolu nad letelicom. Za one koji planiraju da prate odbrojavanje uživo, važno je razumeti razliku između dva ključna sata.
„T minus“ vreme prati tehničke korake pripreme i često staje zbog planiranih pauza, pa ne daje uvek pravu sliku o tome kada će raketa zaista poleteti. Sa druge strane, „L minus“ vreme označava stvarni, ciljani termin poletanja koji se prilagođava realnim okolnostima na terenu.
U nekom trenutku u sredu, NASA može naići na tehnički problem koji zahteva rešavanje. Takođe je moguće da neki zalutali avion uplovi u putanju leta – to se dešavalo mnogo puta ranije. U tom slučaju, NASA će objaviti novo „L minus“ vreme.
Ako lansirni tim objavi „hold“, to označava prirodnu pauzu u odbrojavanju, namenjenu obavljanju određenih zadataka ili blagom odlaganju kako bi se poletanje uskladilo sa specifičnim vremenom koje ne remeti raspored.
Tokom pauze (hold), očekujte da sat za odbrojavanje i T minus vreme stanu, dok će L minus vreme nastaviti da teče.
Raketa može da poleti bilo kad u četvrtak ujutru u vremenskom okviru od 00:24 do 02:24 časova.
Ulazak u raketu
Nekoliko sati pre lansiranja, astronauti će se uputiti u „Belu sobu“ (White Room), prostor sa kontrolisanim uslovima gde će staviti kacige i rukavice pre procesa „ingress“, odnosno ulaska u modul Orion, u kom će provesti narednih 10 dana tokom trajanja misije.
Četiri sata i 40 minuta pre lansiranja, četiri astronauta će izaći iz prostorija zgrade za operacije i kontrolu (Operations & Checkout Building) koja nosi ime čoveka koji je prvi kročio na Mesec – Nila Armstronga, dok će ih njihove porodice čekati u blizini.
Odeveni u jarko narandžaste skafandere, astronauti će potom ući u “astro-kombije” i uputiti se ka lansirnoj rampi. Nakon ovoga, NASA će verovatno deliti snimke posade dok ulaze u kapsulu, testiraju komunikacione veze i dok ih zatvaraju unutar letelice pre poletanja.
Poslednje provere
Kako se vreme lansiranja bude približavalo, NASA će prolaziti kroz seriju provera lansirnog vozila i procesa punjenja goriva, nakon čega će uslediti poslednje provere.
Dok se raketa puni super-hladnim gorivom, termini LOX i LH2 odnosiće se na tečni kiseonik i tečni vodonik. Raketa će proći kroz više faza punjenja gorivom, koje se nazivaju „slow fill“ (sporo punjenje), „fast fill“ (brzo punjenje), „topping“ (dopunjavanje do vrha) i „replenishing“ (održavanje nivoa usled curenja).
Na T – 16 minuta, kontrolori lansiranja će obaviti poslednju anketu za polzak/protiv polaska („go/no-go“), tokom koje glasaju o tome da li da nastave sa pokušajem poletanja.
Na T – 10 minuta, sat će početi sa “terminalnim odbrojavanjem” – u tom momentu Sekvencer lansiranja sa zemlje procenjuje status rakete i osigurava da su ispunjeni svi kriterijumi za poletanje.
Ako se pojave problemi, NASA može zaustaviti proces, vratiti sat unazad i pokušati da reši problem kako bi poletela istog dana. Prema rečima direktora testa Džefa Spoldinga, za resetovanje je potrebno oko 75 minuta.
Dakle, dok god u lansirnom prozoru preostaje bar toliko vremena, a sat nije otkucao ispod 33 sekunde, drugi pokušaj poletanja biće moguć. Međutim, ako se problem pojavi nakon te granice, NASA će verovatno morati da otkaže lansiranje. Američka svemirska agencija bi tada mogla ponovo da pokuša lansiranje već 2. aprila.
Ali ako sve prođe po planu, nakon pokretanja motora, doći će do „umbilical separation“, odnosno odvajanja naponskih kablova i cevi za gorivo. Ovo je poslednji korak pre nego što raketa poleti. Zatim će se letelica Orion uzdići preko večernjeg neba iznad Floride na vrhu SLS rakete, noseći četiri astronauta na putovanje oko Meseca.
Poletanje
Oko osam minuta nakon lansiranja dogodiće se odbacivanje glavnog motora – MECO (main engine cut-off), što označava gašenje motora i odvajanje centralnog stepena SLS-a od ICPS-a (Međustepenog kriogenskog pogonskog stepena) i Oriona.
Ovaj gornji segment rakete pružiće Orionu potisak koji mu je potreban da nastavi put kroz svemir nakon što se dva raketna bustera na čvrsto gorivo i centralni stepen rakete odvoje od letelice. Centralni stepen (core stage) je kičma rakete i uključuje motore, rezervoare za gorivo i avioniku, odnosno elektronske sisteme za let.
Nakon lansiranja, aktiviraće se čvrsti raketni pojačivači tj. busteri. Možda ćete čuti da se busteri nazivaju SRB (solid rocket boosters), a sistem za prekid lansiranja LAS (launch abort system). Dva od tri motora LAS sistema mogu se koristiti za bezbedan povratak Oriona na Zemlju u slučaju kvara ili otkazivanja sistema tokom lansiranja.
Treći motor služi za odbacivanje LAS sistema, što se dešava ubrzo nakon lansiranja ako sve prođe po planu.
Ukoliko budete gledali prenos, videćete trenutak u kom će u kadar uleteti “indikator nulte gravitacije” – plišana igračka koju je odabrala posada – pokazujući da su astronauti sada u svemirskom bestežinskom okruženju.
Nakon poletanja biće pomenuto nekoliko „burnova“ (paljenja motora), kada se pogonski sistem aktivira kako bi letelica ostala na kursu ili stigla u novu orbitu.
Manevar podizanja perigeja (tačke na putanji Meseca oko zemlje, u kojoj je neko telo najbliže našoj planeti) dogodiće se oko 49 minuta nakon lansiranja. Tada ICPS pali motore kako bi podigao visinu Oriona i postavio ga u stabilnu nisku orbitu Zemlje.
ICPS će se ponovo upaliti oko sat vremena kasnije radi podizanja apogeja (tačke u kojoj je neko telo najdalje od Zemlje), koji šalje Orion u višu orbitu. Nakon ovoga, ICPS će se odvojiti od Oriona.
Potisak za podizanje perigeja, ili dodatno paljenje motora prvog dana leta, postaviće Orion u optimalan položaj za lansiranje ka Mesecu (Translunar injection).
Preuzimanje KOntrole nad raketom
Kada Orion stigne u svemir i uđe u stabilnu nisku orbitu Zemlje, posada će početi sa testiranjem ručnog upravljanja letelicom.
Test pod nazivom “Demonstracija operacija u blizini” (Proximity Operations Demonstration) omogućiće posadi da bezbedno vežba pristajanje Oriona i pilotiranje kapsulom u ručnom režimu, što će biti neophodno tokom budućih misija. Njihova meta za pristajanje biće ICPS iliti Međustepeni kriogeni pogonski stepen.
“Razvili smo Orion sa autonomnim sposobnostima sve do pristajanja, tako da posada ne mora da preuzima ručnu kontrolu”, rekao je Hauard Hu, menadžer NASA Orion programa.
“Ali želimo da budemo sigurni da razumemo naše ručne sposobnosti. Ova demonstracija daje posadi priliku da, rekao bih, provoza auto na test vožnji”, naveo je Hu.
Probna vožnja
Posada će vežbati pilotiranje Orionom prema ICPS-u, kao i oko njega, oko sat vremena.
Počeće tako što će odleteti oko 100 metara od gornjeg stepena pre nego što se okrenu i priđu mu na oko 10 metara, rekao je Hu. Zatim će se posada ručno udaljiti, zastati i poleteti ka specifičnim reflektorima na strani gornjeg stepena.
Astronauti će u realnom vremenu deliti svoje utiske o ručnoj vožnji sa kontrolom misije na Zemlji, opisujući zvukove koje čuju i osećaj potisnika, rekao je pilot misije Viktor Glover.
“Želimo da automatizovani sistemi rade, ali takođe želimo da posada može da uskoči”, rekao je Glover.
„Automatizacija nije uvek odgovor. Ona je podložna greškama, baš kao i ljudi na različite načine. Čak i ako ne obavljamo operaciju ručno, moramo biti u stanju da je bezbedno zaustavimo”, zaključio je on.
Iz NASA-e kažu da očekuju se da će snimci sa kamere za pristajanje na Orionu biti podeljeni u strimu uživo.
Putovanje do meseca
“Translunar injection” potisak povećava brzinu Oriona, omogućavajući mu da napusti kružnu orbitu Zemlje i pređe u eliptičnu orbitu koja će mu pomoći da stigne do Meseca.
Ovo će biti poslednje veliko paljenje motora u misiji.
Dok se ovo bude dešavalo, Orionov servisni modul, koji letelici obezbeđuje energiju, pogon i toplotu, poguraće kapsulu za četvorodnevni put oko Meseca pre nego što završi putanju u obliku osmice i krene nazad ka Zemlji.
Manja korigovanja orbite (orbital trajectory correction burns) vršiće se tokom narednih dana kako bi se osiguralo da Orion ostane na putu za prelet pored Meseca. Petog dana leta Orion će ući u mesečevu sferu uticaja, odnosno tačku u svemiru gde je privlačenje mesečeve gravitacije jače od zemljine.
Nakon obilaska udaljene strane Meseca i izlaska iz mesečeve sfere uticaja, tri manja paljenja motora osiguraće da je Orion na pravom kursu za sletanje u okean (splashdown), a poslednje će se dogoditi desetog dana leta.
Orionov servisni modul odvojiće se od letelice kako bi se otkrio toplotni štit, koji treba da zaštiti astronaute tokom ponovnog ulaska u Zemljinu atmosferu.
Nakon što prođe ekstremna vrelina pri ulasku, otpustiće se stabilizujući padobrani (drogue parachutes) kako bi počeli da usporavaju Orionov pad, a zatim i pilot padobrani koji su zaduženi za otvaranje tri glavna padobrana kapsule.
Oni dodatno smanjuju brzinu Oriona sa 200 na oko 30 kilometara na čas.
Kada dovoljno uspori, kapsula će se spustiti u okean kod obale Kalifornije. Očekuje se da će se program Artemis nastaviti dodatnim lunarnim misijama do kraja ove decenije – uključujući i eventualno sletanje na površinu Meseca.
Da li nešto može da poremeti lansiranje?
Uprkos svim pripremama, nema garancije da će astronauti večeras stvarno poleteti. Vremenske prilike ili tehnički problemi uvek mogu iskrsnuti.
Pre samog poletanja, neophodno je upumpati nekoliko miliona litara super-rashlađenog tečnog vodonika u SLS, pod uslovom da nadzorni timovi daju zeleno svetlo za punjenje, što se dešava oko 10 sati i 20 minuta pre poletanja.
Čim punjenje počne, kontrolori leta će pažljivo tragati za curenjem. Vodonik je najlakši molekul u univerzumu i sklon je da iscuri iz bilo koje posude u kojoj se nalazi. Njegova nestabilnost već je osujetila pokušaje lansiranja ove misije u februaru.
Kontrolori ni danas ne očekuju da će curenje potpuno izbeći, ali sve dok je stopa curenja ispod 16%, NASA bi trebalo da bude u stanju da napuni raketu i izbegne opasne scenarije, navodi direktorka lansiranja Čarli Blekvel-Tompson.
Još jedan potencijalni problem predstavlja protok helijuma u gornji segment rakete. Helijum se koristi za čišćenje vodova goriva i stavljanje rezervoara pod pritisak, a krajem februara upravo je to bio jedan od problema koji su sprečili poletanje.
Iz NASA-e kažu da je problem rešen uklanjanjem specijalizovane zaptivke, ali će kontrolori pratiti svaki deo vozila kako bi osigurali da se ne pojave nove slabe tačke.
Tagovi
