Napad Irana na Kipar u jeku rata na Bliskom istoku izazvao je zabrinutost u Evropi.
Zapadne vlade tvrde da iranske rakete podstiču regionalnu nestabilnost i da bi mogle imati ulogu u budućoj nuklearnoj isporuci – tvrdnju koju Teheran odbacuje.
Zato je pitanje koje se postavlja koliki je domet iranskih raketa?
Najdalekosežnije iranske balističke rakete mogu da pređu između 2.000 i 2.500 kilometara.
To znači da mogu da pogode Izrael, baze povezane sa SAD širom Zaliva i veliki deo šireg regiona — ali, suprotno tvrdnjama Donalda Trampa i nekih iz njegovog okruženja, ne mogu ni približno da dosegnu teritoriju SAD.
Arsenal iranskih projektilaNedeljnik
Kratkodometne rakete: „prvi udar“
Kratkodometne balističke rakete — približno 150 do 800 kilometara — namenjene su obližnjim vojnim ciljevima i brzim regionalnim napadima.
Ključni sistemi uključuju varijante Fateh, Zolfaghar, Qiam-1 i starije rakete Shahab-1 i Shahab-2. Njihov kraći domet može biti prednost u kriznim situacijama: mogu se lansirati u serijama, skraćujući vreme upozorenja i otežavajući preventivno delovanje protivnika.
Iran je primenio ovu taktiku u januaru 2020. godine, kada je ispalio balističke rakete na iračku bazu Ain al-Asad nakon što su SAD ubile Kasema Solejmanija, najpoznatijeg iranskog generala.
Napad je oštetio infrastrukturu i ostavio više od 100 američkih vojnika sa traumatskim povredama mozga, pokazujući da Iran može da nanese visoku cenu bez pariranja američkoj vazdušnoj nadmoći.
Kako rade balistički projektili?Nedeljnik
Srednjodometne rakete: promena geografske jednačine
Ako su kratkodometne rakete iranski odgovor brze paljbe, srednjodometne balističke rakete — približno 1.500 do 2.000 kilometara — pretvaraju odmazdu u regionalnu jednačinu.
Sistemi kao što su Shahab-3, Emad, Ghadr-1, varijante Khorramshahr i Sejjil čine osnovu sposobnosti Irana da gađa udaljenije ciljeve, uz novije modele poput Kheibar Shekan i Haj Qassem.
Sejjil se izdvaja kao sistem na čvrsto gorivo, što obično omogućava bržu spremnost za lansiranje u poređenju sa raketama na tečno gorivo — prednost ukoliko Iran očekuje dolazne udare i potrebne su mu otpornije i brže opcije.
Zajedno, ove srednjodometne rakete stavljaju Izrael i širok luk objekata povezanih sa SAD u Kataru, Bahreinu, Kuvajtu, Saudijskoj Arabiji i Ujedinjenim Arapskim Emiratima u domet, proširujući i iransku listu meta i izloženost regiona.
Krstareće rakete i dronovi sa dometom do istočne srbije
Krstareće rakete lete nisko, mogu pratiti reljef terena i često ih je teže otkriti i pratiti — naročito kada se lansiraju zajedno sa dronovima ili balističkim salvama osmišljenim da preopterete protivvazdušnu odbranu.
Smatra se da Iran raspolaže kopnenim i protivbrodskim krstarećim raketama poput Soumar, Ya-Ali, varijanti Quds, Hoveyzeh, Paveh i Ra’ad.
Soumar ima domet od oko 2.500 kilometara. Smatra se da je napravljena od ruske rakete Kh-55 koju je Iran nabavio od Ukrajine 2001. godine.
Raketama tog dometa je i Srbija potencijalno ugrožena.
Vazdušna udaljenost između Teherana i Beograda je oko 2.700 kilometara.
Pored toga, u krugu koji može da dostigne ova raketa su i Ukrajina, Rumunija, Bugarska, Libija, Sudan, Etiopija, čak i zapadni delovi Kine.
Dronovi dodaju još jedan sloj pritiska. Sporiji od raketa, ali jeftiniji i lakši za lansiranje u velikom broju, jednosmerni napadački dronovi mogu se koristiti u talasima kako bi iscrpeli protivvazdušnu odbranu i držali aerodrome, luke i energetska postrojenja u stanju uzbune satima, a ne minutima. Analitičari smatraju da bi ova taktika zasićenja mogla imati još istaknutiju ulogu ako se sukob produbi.
Podzemni „raketni gradovi“: preživeti prve udare
Broj raketa je važan, ali u dugotrajnom sukobu ključno pitanje je koliko dugo Iran može da nastavi sa lansiranjima nakon što pretrpi udare.
Teheran je godinama učvršćivao delove svog programa u podzemnim skladišnim tunelima, skrivenim bazama i zaštićenim lansirnim lokacijama širom zemlje.
Ta mreža otežava brzo onesposobljavanje iranske sposobnosti lansiranja i primorava protivnike da računaju na to da će deo kapaciteta preživeti čak i veliki prvi talas napada.
Za vojne planere, ta otpornost znači da odluke o daljim napadima na iransku raketnu infrastrukturu nose rizik od produženih razmena, umesto kratke i odlučujuće kampanje.
Tagovi
