Narodni poslanik Miloljub Albijanić, javnosti poznat kao dugogodišnji profesor Matematičke gimanzije, svojim ekspozeom u Narodnoj skupštini je potpuno iznenadio, kako članove vladajuće partije, tako i sve druge. Šta je dovelo do toga da održi govor u parlamentu i kakvo je njegovo mišljenje o trenutnoj situaciji, otkrio je za Nedeljnik.
Kako je uopšte izgledao prvi dan nakon vašeg govora? Ko vas je sve zvao? Da li su zvali da vas kritikuju ili pak da vas podrže i čestitaju vam?
Nije niko kritikovao, ali sam dobio najviše poruka u svom životu. Za dva dana sam dobio oko 1000 poruka, prvi dan je bilo negde oko 5-6 stotina, dobijam poruke iz cele Srbije. Kao da sam uspeo u nečemu, da probudim nešto u ljudima i oni meni pišu, znači daju ti odziv i to mi je mnogo drago. Ne samo iz Srbije, nego poruke stižu i iz Makedonije, Crne Gore, Bosne i Hercegovine, Hrvatske, iz Pariza sam dobio poruku, a i iz drugih mesta. Prosto nisam bio svestan šta se dogodilo, a poruke sad samo potvrđuju da sam uradio pravu stvar.
Da li ima nešto što je u vama prelomilo da morate da istupite?
Konkretno je formiranje vlade, a povod nešto pre toga. Prvo, pogledajte vi jednu nit mog ponašanja u poslednje vreme. Da me je čovek posmatrao, znao bi da ovo vodi ka tome. Prvo, čim su studenti počeli da protestuju, ja sam ih podržao mejlom. Ima trag na fakultetu, javno u tom smislu komunikacije. Nakon toga počinju ubrzano da se dešavaju stvari. Jedan povod koji je pre toga bio je litijum, to jest sednica o litijumu. Na toj sednici o litijumu, ja koji sam bio u Gornjoj Dobrinji na protestu i održao slovo. Osećao sam se jako nelagodno. Susretali su me ljudi iz mog kraja, i tad sam počeo da otkrivam stvari i zapravo ono što su mi ljudi govorili, ja sam to na sednici izrekao.
Želeo sam nekako da se oslobodim, a bio sam pritisnut strahovito, i doneo sam odluku tada. Ne bežim, ni slučajno. Ostaću u sali po svaku cenu i neću glasati. Nisam glasao, ostao sam, što se može videti na listingu sa sednice. Na listingu se vidi da dvojica ljudi nisu glasali, od te dvojice, jedan sam bio ja. Nisam mogao da glasam za litijum, to je presudilo i tad počinje da kuva u meni. Na neki način nisam dobio podršku ni od koga, nego sam samostalno to odlučio. Ni stranka nije znala šta treba da radi (Zdrava Srbija), a drugi članovi stranke nisu bili na glasanju.
Dakle, podržali ste studente na fakultetu?
Da, i onda su krenuli protesti. Kad je bila ona sednica gde su bacane dimne bombe i čuda u Skupštini, u nastavku te sednice sam govorio i podržao studente. Međutim, meni se negde u pozadini učinilo da javnost to nije dovoljno čula. Nekako mi je to delovalo tako, i ja sam se javio sutradan ponovo. Imao sam svojih 10 minuta i vreme od poslaničke grupe, javio sam se ponovo i vrlo eksplicitno i jako podržao studente i tada objasnio da ministarka prosvete ne sme da kažnjava nastavnike i profesore.
Dakle, ja sam potpuno njoj skrenuo pažnju na to da će izazvati revolt i da to nije put za rešavanje problema. Dijalog je rešavanje problema.
Tad sam pozvao patrijarha i predsednika SANU da se uključe, da pozovu na dijalog i da zajedno doprinesu da rešavamo stvari razgovorom.
Ovi problemi se neće rešiti kažnjavanjem, proganjanjem ili onim najprimitivnijim jezikom prema protestantima, taj tabloidni način izražavanja koji zagađuje sredinu, stvara antagonizme. Dakle, sve vodi ka tome da dođe do sukoba. Tog momenta u meni počinje da kuva.
Šta se onda dešavalo?
Neposredno pre 15. marta, posle tog mog govora i apela na dijalog i nekažnjavanje profesora, telefonom mi se javlja akademik Živorad Čeković. On je hemičar, jedan od sto živih hemičara sveta, i pita me: Možeš li šta da uradiš? Jer se stvara atmosfera u društvu u kojoj može doći do sukoba, da će baš tog 15. da dođe do sukoba. Ta atmosfera je toliko loša, izaziva se mržnja, laže se. Haos je u javnom mnjenju i sve vodi ka tome. Rekao sam mu;“ Profesore, ja mogu još jednom da se javim za reč“, jer je sutradan bio četvrtak, tada možete da postavljate pitanja ministru. “ Ja ću postaviti pitanje ministru unutrašnjih poslova“.
I javljam se za reč sutradan. Smislim tačno šta ću da ga pitam, i opet pozivam na mir i na razum. Tad postavljam nekoliko važnih pitanja, među kojima je pitanje; „Da li je konačno utvrdio činjenično stanje da je policajac udario policajca ispred Radio televizije Srbije?“
I to ih je iznerviralo, to ih je baš iznerviralo.
Taman su malo zamazali oči. Policajac je dao neku izjavu, to pas s’maslom ne bi pojeo. Po toj izjavi, tobože, ni on sam ne zna šta se desilo. Kako on treba da se vrati sutra u jedinicu i da ti njegovi kojima on komanduje, je l tako, časno izvršavaju dužnost i da mu kažu: Pa ti lažeš, kud ćemo mi brate?
Prosto smo došli do tačke u kojoj trenutno stanje više nije održivo. To ih je izgleda toliko iznerviralo, da kad sam završio govor i pitao ih šta je bilo, šta sam rekao? Oni kažu, ne prilazi, prebićemo te. Kao da se ja plašim prebijanja.
I onda sledi 15. mart?
Tu sam sreo mnogo ljudi koje poznajem i tako dalje i tako bliže. Vi sad imate najveći protest u istoriji Beograda i Srbije, sa takvim entuzijazmom, takvom pozitivnom energijom među ljudima, a pripadnici vlasti kažu: Znate, tog dana je bio veliki protest. Zaglavi im se brojač na 107.000. Jer je bilo, prema različitim ocenama, preko 500.000 ljudi. Neki kažu 700.000, neki kažu 500.000, procenjuju ljudi na različite brojke. Ne može se proceniti, zato što su ljudi bili razvučeni po celom gradu, od Brankovog mosta pa do iza Slavije, Bulevara…
Prosto je bilo neverovatno, jedna slika Beograda kakvu niko nikada ne pamti. Raspoloženi ljudi, ljudi sa energijom da dođe do promena, a oni na to kažu; „to je veliki skup sa negativnom energijom“.
Ja ni jednog jedinog čoveka tog dana nisam sreo sa negativnom energijom. Ne znam kako to dalje da objasnim, prosto je neverovatno da ti toliko pokušaš da prevrneš stvarnost.
Ne može, ljudi znaju, bili su tu, znaju kako je bilo, ne možeš da ih slažeš, ako pokušaš, time si samo dodao nešto na tas negativnosti. Tako dolazimo do poslednje sednice vlade i sad vidite kako kao sasvim prirodno dođe ovo što sam uradio u parlamentu, sad je to logično, prirodno, normalno, ljudski.
Vi ste spomenuli da su vas zvali ljudi da vas pitaju šta možete da učinite povodom toga?
Da, jer je pretilo da ta mržnja, to razdvajanje ljudi, to deljenje Srbije dovede do sukoba. Ali studenti su bili pametni. Neko je nešto pokušao, da li se to zove zvučni top ili je neka druga vrsta oruđa u pitanju, svakako je brutalnost za svaku osudu.
Oni su želeli i živom silom da proizvodu negativan efekat, jer je bilo stacioniranih ljudi u pionirskom parku. Čeda Jovanović je rekao da ih je bilo i u zgradi gradske skupštine, a u Pionirskom parku je sasvim sigurno bilo ljudi koji su sumnjivog ponašanja.
Možda su neke grupe čak i ušle među studente. Tog trenutka su oni dali signalne poruke, skinuli prsluke i završili protest i odigrali maestralno, jer su sprečili bilo kakvu dalju eskalaciju. Svi argumenti su time izbačeni iz ruku. Ali taj velelepni 15. mart ostaje, Srbija se okrenula. Sve je završeno, samo što im niko nije javio da nemaju većinu.
Jeste li razgovarali sa vašim stranačkim kolegama, možda sa vašim ličnim prijateljima pre vašeg govora u Skupštini. Da li ste dali do znanja da ćete održati govor i šta ćete reći u govoru?
Pre samog nastupa nisam širio informaciju šta ću da uradim, Konsultovao sam najbliže prijatelje, jednog, dvojicu koji mi mogu dati dobar savet i to je sve. Položaj pre mog nastupa nije otkriven, to sam naučio od studenata, nećemo da vam kažemo šta ćemo da uradimo. To je ipak bilo iznenađenje, jel tako? Našli su se u situaciji u kojoj nisu znali šta će se dogoditi, a ipak je ispalo jako dobro, stvorio sam određenu dozu iznenađenja.
Da li ste očekivali neku akciju protiv sebe?
Pa ja ne znam kako mogu da naprave konkretnu akciju, pošto ja živim od svoje plate normalno i nemam nikakvih problema.
Sa ljudima sam u normalnom odnosu, krećem se među ljudima bez ikakvih problema. Najveće bogatstvo koje imam to je moja porodica, moji prijatelji. Porodica je mesto zaštite, a od stvari, najdraži posed koji imam su knjige. Imam dve i po hiljade knjiga. Nije to neki ogroman broj, ali te knjige su vredne, a za mene su posebno vredne jer se njima bavim, iščitavam ih.
Ljudi kažu, nisu uvek neke strasti najbolje, kao što bi Platon rekao: „da se okrenemo ka idejama, ne ka porivima“. Ali ja imam jednu strast, a to je čitanje.
Čitam previše za jednog matematičara a neobično mnogo za ljude koji inače takođe čitaju. Kada bih gledao koji pisac mi je najviše prilegao na dušu, to bi sigurno bio Nikolaj Gogolj. Ja toliko intenzivno razmišljam sad o njemu. On je i dalje pisac za sva vremena, što bi rekao Dostojevski: svi smo mi potekli iz Gogoljevog šinjela. Gogolja su napadali u to vreme dok je pisao i objavljivao, a on je rekao: Molite se za mene. Ja kad idem u crkvu ja pored drugih zapalim sveću i molim se za Nikolaja Gogolja.
U jednom momentu vas je predsednica Narodne skupštine Ana Brnabić prekinula jer ste, kako tvrdi, vređali studente koji žele da uče.
To prosto nije tačno. Suštinski kad posmatrate stvari ima jedan veliki problem. Vlada koja se formira ima premijera i ministra prosvete koji su posetili Pionirski park ili su podržali tu grupu ljudi u Pionirskom parku, ali ta mantra „studenti koji žele da uče“.., Pa, svi studenti žele da uče. To da su baš oni studenti koje žele da uče, potpuno je besmisleno, prvo treba videti koliko tamo ima studenta uopšte. Pošto tu ja ne vidim nešto mnogo studenata.
To je jedna stvar, druga stvar je da vi sad imate ministre koji su se opredelili na jednu stranu i oni sad treba da pokrenu dijalog i razrešenje problema. Kako da pokrenu dijalog i rešenje problema kad su iziritirali javnost time što su se stavili na jednu stranu, pa to je nemoguća misija. Oni nemaju iskrenu nameru da povedu dijalog, tako ja to vidim. Ja sam hteo da ukažem mojom pričom da tu nisu svi baš studenti. Ne da nisu svi, većina nisu studenti.
Treće, to otvara pitanje zašto se konstruiše taj Pionirski park? Da bi se napravila kontra? Čemu? Kontra životu, slobodi, pravdi, čemu kontra? Želite li da nabrajam šta je kontra životu, slobodi i pravdi? To nema smisla. To sam ja ukazao, na vrednosna određenja i rekao sam: Mi smo krivi, profesori. Treba da se potrudimo da i ti ćaci postanu đaci.
To je suština, a predsednica Skupštine meni izriče opomenu, možete pročitati poslovnik, nema uopšte osonova da to čini. Ona je izriče, možda zato što joj neko šalje poruku; prekidaj ga, vidiš da se zahuktao, ali to mene nije zaustavilo. Prosto se ništa nije dogodilo njenim prekidom. Ja uopšte nisam bio dotaknut tom opomenom, nisam se njome bavio, nisam bio koncentrisan na to. Ja sam želeo da iskažem svoju emociju tog trenutka, dana, vremena u kome živimo i radimo.
Predsednica Skupštine je potom, zajedno sa šefom poslaničke grupe SNS Milenkom Jovanovim, počela da iznosi optužbe na Vaš račun. Kažu da ste hteli da budete direktor Zavoda za statistiku?
Hoću da razrešimo tu dilemu. Mene su ljudi iz te neke firme koji su radili predlagali da budem direktor i čuo se taj glas. Šta ja mogu što se čuo glas da neko želi da budem direktor Republičkog zavoda za statistiku? To je pod jedan.
Pod dva; vi kad dolazite na vlast, vi preuzimate odgovornost za neki resor, za neko mesto. Tako sam se ja začudio kako do toga nije došlo prvi put, uprkos onome što mi je rečeno u partiji i da je to obećano.
Oni koji su u savezu da uđu u vladajuću većinu, oni ne preuzimaju odgovornost. Nemojte da izmišljamo, zna se kako se to radi. Na primer, cela američka administracija se promeni u samo jednom danu, ne menja ljude na mestima po dubini, nego menja one koji su glavni i odgovorni i tako dalje, ali vam kažem, to je smejurija. Šta tu čovek u stvari pokaže, to je važna činjenica.
Taj Milenko Jovanov, šta je on pokazao? Svaki čovek, kad govori o drugom čoveku, on govori o sebi, to da znate. Vi imate onu jednu stvar koja je suštinska, ne sudi drugome. Jovanov je zadužen da svakog oblati kako god i koliko god može i on ne preza ni od čega. Nema moralnih kočnica. Zapravo on pokazuju svoje lice, kakav je on.
Možda je on želeo da dobije nešto, a nije. Otkud ja znam šta njega muči u životu, neću ulaziti u to, on zapravo otkriva svoje lice napadom takve vrste. Ništa mene to ne dotiče, ljudi me znaju i znaju da nisam nikada jurio funkcije.
Hteo sam da se osvrnemo na to što je predsednik vaše, sada već bivše stranke, Milan Stamatović, u momentu dok ste vi još držali govor odlučio da se ogradi od vaših izjava.
To je imalo svoje posledice. Predsednik se ogradio od mog govora i time se ogradio od onoga što su činjenice. Ako je morao tako nešto da uradi, ja to mogu da razumem, da ga je neko zvao sa te strane na takav način, ali ja sam morao da reagujem. Mene brani samo jedna stvar u životu, svakog čoveka brani ta stvar, to je istina. Istina dakle prolazi svuda i tu ne možeš da omašiš. Onda sam ja odlučio da odstupim iz poslaničke grupe, jer ne može tako. Ne možemo da kalkulišemo sa istinom zbog, na primer, telefonskog poziva ili interesa. Sad nam ne odgovara što je Albijanić rekao, žao mi je.
Šta mislite o novom sastavu Vlade? Na pozicijama su ostali maltene isti ljudi, da li to znači da su izostale ikakve suštinske promene?
Promena ne postoji, postoji samo degradacija u vladajućoj većini. Ja sam očekivao. Imaju zicer u rukavu. Možete da formirate vladu i da tim formiranjem vlade rešite mnoge probleme.
Šta to znači?
Ja razumem da svaka vlast želi da neke ključne resore zadrži za svoje ljude. Kažu ovo mi je važno ti resori su mi važni. A ostalo? Jednostavno dovedeš stručne, sposobne ljude i zamoliš ih da rade najbolje što mogu u interesu Srbije. Time bi tenzija pala, započeo dijalog, krenule da se rešavaju stvari. Međutim, oni to ne vide tako. Nekome je palo na pamet da će čvrsta ruka da reši neki problem. Ne, čista ruka će da reši neki problem. Tu je glavna poenta. Vređanje neće da napravi dijalog, učtivost će da napravi dijalog. Obrnuto je, sve se radi naopako. Sve ide ka degradaciji. Kvalitet ministara, rečnik, vređanje.
Pa i to okupiranje javnog prostora, Radio televizija Srbije mora da se otvori prema narodu većinskom koje predvode studenti, prema jednoj energiji koja je neverovatna. Šta im je? Čega se oni boje? Koga se boje? Kritička crta prema RTS-u od strane vlasti čista montaža. Oni treba da se otvore i da vode dnevnik kao ljudi, i da izveštavaju šta se dešava u ovoj zemlji.
Evo jedan fantastičan primer, kako su biciklisti vozili do Strazbura. Primio ih je vladika Grigorije, prima ih u crkvi i drži im govor, a za vreme tog govora meni suza kreće. Da li mislite da to mogu da namestim? Mislite li da to može da se odglumi u životu? On ih zove vitezovima. Oni su nosioci poruke, njih dočekuju u tim gradovima prosto, srdačno. Dočekuju ih gradonačelnici. Mi moramo od njih da učimo šta treba da radimo. Zar ne može da se zna šta je to učtivost, šta su to vrednosti? To je tako lako kad izrekneš; istina, pravda, sloboda. Prosto je, tako prosto, tako jednostavno. Oni su nosioci slobode, studenti.
Zašto?
Dao sam primer, kada baka jedna pruži jabuku ili ratluk, u nekom mestu tamo gde prolaze studenti. Ona iskazuje svoju emociju i kaže im: „Deco, ja osećam da ste vi u pravu. Samo nastavite. Ovaj gram nečega ovo što vam dajem iz ruke, to je moja energija koju mogu da vam dam“. Jer kome će da ostane ova Srbija? Kome će da ostane nego baš ovim studentima i ovim mladim ljudima koji su pokrenuli sve ovo.
Na koji način bi mogla da se reši trenutna situacija?
Ja mogu da podelim sa vama jedno moje mišljenje, nešto o čemu intenzivno razmišljam. 15. mart, to je vododelnica. Od tada se zna šta je većinska Srbija. Da je to jedna pozitivna energija. Sad se postavlja pitanje kako da tu energiju i volju naroda iskažemo i u vršenju funkcije vlasti, prosto rečeno, da se to prelije u neki rezultat koji je konkretan, vidljiv. Promene. Mislim da to može da se izvede, jer će ova vlada biti kratkog daha. Jednog dana će se opet ići na izbore, svi za to moramo da se pripremamo. Ako vlast ne pokaže, a neće pokazati, doći će do problema oko studentske školske godine. Studenti i profesori, kojima ja pripadam, moraju dobro da se organizuju, i da se napravi jedna priprema za ekspertsku ili univerzitetsku vladu ili bilo šta u tog tipa za kontrolu izbora po celoj srbiji i da se napravi priprema za jedinstvenu izbornu listu.
A šta je posao opozicije?
Opozicija ne može sad da okoliša i da kaže, sad ćemo, ne znam, raditi ovako, sad razlike. Nema razlike kad je vrednosni sistem u pitanju. Ko tu može da kaže razlika, kad se kaže istina, pravda i sloboda. Ne znam kakva razlika može da se napravi ili da institucije rade svoj posao. Zamislite sad zahtev: Institucije treba da rade svoj posao. Ja mogu navesti na primeru jedne institucije koja ne radi svoj posao kako treba, a to je Narodna skupština.
Mi optimisti stalno imamo neku nadu u rukavu, da su ljudi sazdani od dobrote, da će nekako da idu ka tom pravcu. Nego čovek ide i ka gore i ka dole, a vlast nažalost pokazuje samo probleme, sukobe i mržnju. Ono što hoću da vam kažem, parlament može da se vodi besprekorno, da bude dobra atmosfera i da tu ima ljudi koji bi možda mogli da kažu svoje mišljenje, ali ne mogu doći do izražaja zato što je samo sukob u fokusu. Tu se organizuje po nekoliko ljudi sa jedne strane i par ljudi sa druge, i onda kreće sukob, što ničemu ne doprinosi. Zašto? Ko drži konce rada institucija? Onaj ko vodi instituciju, on drži konce rada jer on određuje podlogu, način kako će da se radi, to je ključno.
Pošto sam ja u parlamentu drugi put, prvi put pre dvadeset i jednu godinu i sad. Prvi put kada sam bio, predsednik parlamenta je razgovarao sa vlašću, sa opozicijom, pa zajedno, pa se dogovaramo kako će ići sednica. Već je sve pripremljeno. Ukoliko neko krene da ekstremiše na sednici, onda se on pozove na konsultacije, to se sredi, pa nastavljamo dalje po dogovoru.
Možete da kaznite i jednu i drugu stranu, ne samo jednu. Ja zaista mislim da može da se priprema jedna ozbiljna vlada. Može da se priprema jedna ozbiljna kontrola izbora i može da se priprema jedinstvena lista.
