Čuveni srpski kompozitor Zoran Simjanović, poznat po muzičkim podlogama nekih od najpopularnijih ostvarenja jugoslovenske kinematografije, preminuo je u 75. godini, objavila je Jugoslovenska kinoteka.
Mediji su prethodno preneli da je Simjanović zaražen koronavirusom.
„Možda ćemo i mi stradati zbog virusa. A neko će se izvući, sigurno. Tako je bilo i kod kuge, i kod španske groznice i kod raznih pandemija koje se, što je interesantno, javljaju na oko 100 godina“, rekao je Simjanović u jednom nedavnom intervjuu.
Komponovao je muziku za više od 60 igranih filmova i više od 50 televizijskih filmova i serija, isto toliko animiranih i kratkih filmova, kao i za više stotina reklamnih spotova. Iako je upravo filmska muzika bila prva asocijacija na Simjanovića, on sam je govorio da je sve počelo od rokenrola.
„Filmska, primenjena muzika na filmu, televiziji, u pozorištu je moj život. Time se bavim poslednjih četrdeset godina, ali počeo sam kao roker i iduće godine je šezdeset godina od moje prve igranke gde sam igrao, vrlo retko sam i igrao“, rekao je Simjanović u jednom intervjuu tokom 2020. godine.
Tokom šezdesetih, sa prodorom rokenrola, svirao je u jugoslovenskim rok bendovima „Siluete“ i „Elipse“.
Elipse je proglašena pobednikom čuvene Beogradske gitarijade 1966. godine, a godinu kasnije osvojili su srebrnu medalju na internacionalnom festivalu u Bugarskoj. Nakon početnog ugledanja na britanske pop i rok bendove, sa dolaskom pevača Edija Dekenga, Elipse su inspiraciju su tražili u soulu. Bend se raspao krajem šezdesetih.
“Kad smo počeli, sviranje nam je bilo zabava. Mi ćemo jednog dana da se poženimo, pa će naša deca da slušaju ovo što sviramo – to je bio vrhunac naše želje, ništa više. A onda sam dobio umetničku vakcinu”, ispričao je svojevremno Simjanović govoreći o svojim počecima.
Komponovao je muziku za filmove „Specijalno vaspitanje“, „Grlom u jagode“, „Miris poljskog cveća“, „Nacionalna klasa“, „Zemaljski dani teku“, „Sećaš li se Doli Bel“, „Otac na službenom putu“, „Maratonci trče počasni krug“, „Balkan ekspres“, „Variola vera“, „Tajvanska kanasta“, „Šta se zgodi kad se ljubav rodi“, „Sabirni centar“, „Tango argentino“, „Virdžina“, „Besa“, „Bure baruta“, „Tito i ja“ i „Urnebesna tragedija“.
Jednom prilikom, govoreći o filmu „Lepota poroka“, rekao je da je muzika u svakom filmu bilo ključna za dobar posao.
„Kompozitor uvek mora da bude i odličan dramaturg, da shvati i da pomogne reditelju da ispriča priču do kraja. U ‘Lepoti poroka’ je bio važan sudar civilizacija i mi smo to uspeli da napravimo“, pričao je Simjanović.
U periodu od 1965. do 1999. godine je izdao 24 muzička albuma.
Predavao je na Fakultetu dramskih umetnosti i Fakultetu muzičke umetnosti u Beogradu, kao i na Akademiji umjetnosti u Banjaluci.
Simjanović je dobitnik nagrade „Darko Kraljić“ Nagrade grada Beograda, nagrade za životno delo i drugih.
Jedna od želja bila mu je da bude osnovana nacionalna medijateka.
“To bi bilo mesto gde biste mogli da čujete muziku svih naših autora. Nešto poput Kinoteke, ali bogatije”, opisao je on svoju ideju u jednom razgovoru pre dve godine.
Svojevremeno je govorio i da je za njega „velika prednost“ to što ne mora da se javno eksponira i bude pod „svetlima pozornice“.
„Mogu da se vozim autobusom i da ne gledaju u mene iskolačeno. Onda, kad te niko ne zna kako izgledaš, ne traže ti ni pare na zajam“.
Ipak, dešavalo se da ga u svakodnevnim situacijama prepoznaju na ulici.
„Jednom me je jedan čovek zaustavio i pitao da li sam Zoran Simjanović. Ja rekoh: ‘Ne, ja sam njegov brat’. Pa, skoro sam sreo jednu prijateljicu koja mi je rekla da ličim na Zorana Simjanovića. Rekoh: ‘Pa i ličim'“, pričao je Simjanović.
Pričao je i da su na njega najviše uticali reditelji praške i beogradske škole, koji su počinjali u istom periodu kada i on.
„Prethodno, muzika je uglavnom rađena kad se snimanje završi. A mi smo od početka, od nastanka scenarija, da tako kažem, zajedno mesili muziku i zato ona dobro funkcioniše u filmovima. Drugo, prethodno su muziku pisali uglavnom ozbiljni kompozitori. Sem u nekolicini slučajeva. Darko Kraljić je radio par filmova uz, da tako kažemo, zabavnjake. Zoran Hristić je bio jedan od retkih koji je uz tu ozbljnu muziku imao i folklorne i džez elemente. A moja generacija, kad sam ja došao, onda je počeo rokenrol i mi smo praktično već sa Kokanom Rakonjcem i „Nemirnima“ počeli da se u filmskoj muzici bavimo i rokenrolom“, rekao je Simjanović.
Tagovi
